VARLAM ŠALAMOV


DEČIJI CRTEŽI




Terali su nas na rad bez spiskova, odbrojavajući petorke kod kapije. Uvek su nas postrojavali u petorke, zato što se veoma ograničen broj stražara služio tablicom množenja. Bilo koja aritmetička radnja ozbiljna je stvar ako se obavlja na mrazu, i uz to na živom materijalu. Čaša zatvoreničkog strpljenja može iznenada da se prepuni, a uprava je s tim računala.

Sada smo imali lak posao, posao koji inače rade kriminalci – testerisanje drva na cirkularu. Testera se okretala na postolju i lako lupkala. Navaljivali bismo ogromno brvno na postolje i polagano ga pomerali prema testeri. Testera bi cijukala i besno režala – ni njoj se, kao i nama, nije dopadao rad na severu, ali mi bismo pomerali brvno sve više napred i brvno bi se razdvajalo na neočekivano lake komade.
Naš treći drug cepao je drva teškom plavičastom sekirom na dugačkoj, žutoj držalji. Debele cepke otkidao je sa kraja, a one tanje odvajao jednim udarcem. Udarci su bili slabi – naš drug je isto bio tako gladan kao i mi, ali promrzla arševina lako se cepa. Priroda na severu nije bezlična, ravnodušna, ona je u zaveri sa onima koji su nas poslali ovamo.

Završili smo posao, složili drva i počeli da čekamo stražu. Imali smo svog stražara – on se grejao u upravnoj zgradi za koju smo testerisali drva. Bio je običaj da se vraćamo kući paradno, cela partija, a u gradu smo se razbijali u grupice.

Pošto smo završili posao, nismo pošli da se grejemo. Odavno smo primetili veliku gomilu gomilu đubreta kraj ograde – stvar koja se nije smela potceniti. Oba moja druga vešto i spretno pretražiše gomilu, skidajući zaleđene naslage jednu za drugom. Njihov plen bili su komadi promrzlog hleba, smrznuto klupko šnicli i pocepane muške čarape. Najdragocenije su bile, naravno čarape, i ja sam žalio što ja nisam bio te sreće da ih nađem. Čarape, šalovi, rukavice, košulje, pantalone – slobodne, civilne – sve su to velike dragocenosti za ljude koji decenijama oblače samo državne stvari. Čarape su se mogle popraviti, zakrpiti – i eto duvana, eto hleba.
Sreća mojih drugova nije mi davala mira. Ja sam takođe odlamao nogama i rukama raznobojnu parčad gomile đubreta; odmaknuvši neku krpu, sličnu ljudskim crevima, ugledao sam – prvi put posle mnogo godina – sivu đačku svesku.

Bila je to obična školska sveska, dečija crtanka.

Sve njene stranice bile su obojene, pažljivo i vredno. Okretao sam papir, krt na mrazu, blistave, hladne i injem pokrivene bezazlene listove. I ja sam nekad crtao – davno je to bilo – šćućuren kraj petrolejke, na trpezarijskom stolu. Od dodira čarobnih četkica oživljavao je junak iz bajke, kao poprskan živom vodom.
Vodene bojice, slične ženskoj dugmadi, bile su u beloj limenoj kutiji. Ivan-carević galopirao je na sivom vuku kroz borovu šumu. Borovi su bili manji od sivog vuka, Ivan-carević je sedeo na vuku onako kao što Evenki jašu na jelenima, skoro dodirujući petama mahovinu. Dim se kao spirala dizao prema nebu i videle su se ptičice kao odvojene kvačice u plavom, zvezdanom nebu.

I što sam se više sećao svog detinjstva, jasnije sam shvatao da se moje detinjstvo neće ponoviti i da neću sresti ni njegovu senku u tuđoj dečijoj svesci.
Bila je to užasna sveska.
Severni grad bio je od drveta, ograde i zidovi kuća obojeni u svetli oker; četkica mladog slikara pošteno je ponavljala tu žutu boju na svakom mestu gdje je dečak hteo da govori o uličnim zgradama, o delu ljudskih ruku.

U svesci je bilo veoma mnogo ograda. Ljudi i kuće su gotovo na svakom crtežu bili ograđeni žutim, ravnim ogradama, obavijenim crnim linijama bodljikave žice. Gvozdene niti po državnom kalupu pokrivale su sve ograde u dečijoj svesci.
Ljudi su stajali pored ograda. U ovoj svesci ljudi nisu bili seljaci, ni radnici, ni lovci – svi su bili vojnici, sprovodnici i stražari s puškama. U podnožju ogromnih osmatračkih kula stajale su kućice nalik na pečurke, a mladi slikar je kraj njih razmestio sprovodnike i stražare. I po kulama su hodali vojnici, blještale su puščane cijevi.

Sveska je bila mala, ali je u njoj dečak uspeo da nacrta sva godišnja doba u svom rodnom gradu.
Sjajna zemlja, u stalno istom tonu zelene boje, kao na slikama ranog Matisa, ili beskrano plavo nebo, sveže, čisto i blistavno. Zalasci i izlasci sunca bili su jako rumeni, i to nije bila dečija neveština da pronađe poluton, prelaznu boju, da otkrije tajnu svetlosti i senke. To nije bila umetnost po Gogenovim receptu, koji je učio da treba slikati sve ono što stvara utisak zelenog – te najbolje boje.
Slaganje boja u školskoj svesci bilo je verodostojni odraz neba Dalekog severa, čije su boje neobično čiste i blistave, bez polutonova.

Setio sam se stare severne legende o bogu koj je bio dete kad je stvarao Tajgu. Boja je bilo malo, bile su dečije čiste, crteži jednostavni i jasni, njihovi sižei naivni. Kasnije, kada je bog stasao, odrastao, kada je naučio da rezbari neobične šare – listove, izmislio je i mnoštvo raznobojnih ptica. Dečiji svet je dosadio bogu, i on je svoje delo zatrpao snegom i otišao zauvek na jug. Tako je kazivala legenda.
Dete se ni crtajući zimu nije udaljilo od istine. Zelenila je nestalo. Drveće je bilo crno i golo. Bili su to daurski ariši, a ne borovi i jelke mog detinjstva.

Počeo je severni lov: zubati nemački ovčar zatezao je povodac koji je u ruci držao Ivan-carević. Ivan-carević je nosio vojničku kapu-ušanku, beli jagnjeći kožuh, valjenike i duboke rukavice, krage, kako ih zovu na Dalekom severu. O ramenu Ivana-carevića visio je automat. Golo trouglasto drveće bilo je pobodeno u sneg.

Dete nije videlo ništa, ništa nije zapamtilo osim žutih kuća, bodljikave žice, kula, ovčara, stražara s automatima i beskrajno plavog neba.
Moj drug je zavirio u svesku i opipao listove.
– Bolje da si tražio novine za cigarete.

Istrgao je svesku iz mojih ruku, zgužvao i bacio na gomilu đubreta.
Svesku je počelo da pokriva inje.










Preuzeto iz: Varlam Šalamov – Priče sa Kolime  
Beogradsko izdavačko-grafički zavod 1985.

Objavi komentar Blogger

 
Top