HASSAN BLASIM
KAMION ZA BERLIN
Ova priča dogodila se u tami. Da mi je suđeno da je ponovo napišem, zapisao bih samo krike strave koji su tada odzvanjali i ostale tajanstvene zvuke što su pratili masakr. Veći deo priče bio bi dobar za eksperimentalnu radio dramu. Naravno, većina čitalaca smatraće priču pukom izmišljotinom pripovedača ili će reći da je to skromna alegorija užasa. Ali ja ne osećam potrebu da se zaklinjem da biste vi poverovali u nastranosti ovoga sveta. Moja potreba svodi se na to da ispišem ovu priču tako da liči na mrlju od govana na spavaćici ili, možda, na mrlju u obliku poljskog cveta.
U leto 2000. radio sam u jednom kafeu u Istanbulu. U tome mi je od pomoći bilo moje slabašno poznavanje engleskog jezika jer su gosti bili turisti, mahom Nemci, koji su se takođe služili smešnim engleskim. U to vreme bio sam u bekstvu od pakla ekonomske blokade. Ne iz straha od gladi i ne od diktatora, nego u bekstvu od sebe. I – od nekih drugih zveri. Strah od nepoznatog tokom tih surovih godina udvostručavalo je osećanje da se moja pripadnost pitomoj stvarnosti zatire i divljački je izbijao na površinu, dotle zapretanu proste dnevne ljudske potrebe. Tih godina bila je zavladala opaka životinjska surovost, uzrokovana strahom od smrti od gladi. Osećao sam kako mi preti opasnost da se pretvorim u miša.
Sakupio sam svu ušteđevinu s tog posla i predao je krijumčarima ljudske stoke sa Istoka na farme Zapada. Cene na krijumčarskim stazama razlikovale su se. Papreno skup put avionom sa falsifikovanim pasošem; pešačenje sa švercerom ljudi kroz šume i preko reka na granicama, što je bilo najjeftinije; putovanje preko mora i putovanje kamionima, na šta sam najviše pomišljao, iako su me zabrinjavale priče o uređajima za merenje količine ugljendioksida kojima se služi policija pri pregledu kamiona da bi otkrila skrivene putnike u njima. Ali nije taj uređaj bio ono što me je navelo da odbacim ideju o prelasku kamionom, već je to bila priča Alija el Afganija o masakru u kamionu za Berlin. Afgani je bio prava riznica priča o krijumčarenju. Ilegalno je živeo u Istanbulu već deset godina, bavio se falsifikovanjem i prodajom droge, a sve što bi zaradio, trošio je na ruske kurve i mito policiji. Neki su mi se podsmevali zato što verujem u priču o kamionu za Berlin, a ja sam, u stvari, imao više razloga da verujem u te priče. Svet je, u mojim očima, veoma nepostojan, zastrašujući i nehuman, treba mu samo mali potres da bi pokazao svoju grozomornu narav i zverske očnjake. Vi, dakako, znate za mnoštvo tragičnih priča o takvim bežanijama i njihovim strahotama iz medija, koji se mahom bave utapanjima imigranata. A ja nalazim da je takvo masovno utapanje, bar što se publike tiče, zabavan filmski prizor poput onog iz najnovijeg filma o Titaniku. Tako, na primer, mediji ne prenose crne komedije, pa do vas ne dolaze ni priče o tome šta rade demokratske evropske vojske kad po noći, u ogromnim šumama, uhvate grupu prestravljenih ljudskih bića, smočenih od kiše i iznurenih glađu i hladnoćom. Lično sam bio svedok kada su bugarski vojnici ašovom mlatili mladog Pakistanca sve dok nije izgubio svest. Zatim su nam svima naredili da na onoj studeni uđemo u poluzaleđenu reku. To se dogodilo pre nego što će nas predati turskim vojnicima.
Ali el Afgani priča da se neka grupa od trideset pet mladih Iračana, momaka sanjalica, bila dogovorila s nekim turskim krijumčarom da ih zatvorenim kamionom za transport konzerviranog voća prebaci od Istanbula do Berlina. Dogovor je bio sledeći: svaki od njih platiće po četiri hiljade dolara za put u trajanju od samo sedam dana. Kamion je trebalo da vozi noću, a zastaje danju u blizini malih pograničnih gradova. Ko bude hteo da sere, morao bi to da obavi po danu, dok se pišati moglo i noću, unutar samog kamiona, u prazne boce od vode. Tokom puta bilo im je zabranjeno da imaju uza se mobilne telefone. Svi su bili dužni da stalno budu tihi, a tokom zastanaka na graničnim prelazima i kontrolnim punktovima, morali su zadržavati i dah. Apsolutno nikakva svađa nije se smela dogoditi. No, ono što je brinulo grupu u kamionu za Berlin bila je priča koju su nekoliko dana pre toga objavile turske novine, o grupi Avganistanaca koji su platili velike sume novca iranskom krijumčaru da ih kamionom preveze do Grčke. Kamion ih je vozio celu noć, a u svitanje se zaustavio. Vodič im je naredio da izađu u tišini i saopštio im da su stigli u jedan grčki grad blizu granice. Avganistanci su izašli noseći u naručjima svoje torbe, s pomešanim osećanjem radosti i straha i posedali pod jedno ogromno drvo. Vodič im je rekao da, budući da je šumarak u Grčkoj, sad treba samo da sačekaju da svane dan, a kada stigne grčka policija, da smesta zatraže azil. Ujutro su novine donele fotografiju Avganistanaca kako sede u gradskom parku usred Istanbula. Kamion ih je vozao cele noći po istanbulskim ulicama, nije zalazio čak ni u predgrađa. I kao i sve priče o prevarama i obmanama, krijumčar i njegov kamion su nestali, a Avganistanci su smešteni u deportacioni pritvor.
Ali grupa iz kamiona za Berlin nije pred sobom imala alternative, osim da rizikuje. Prepustiti se strahu izazvanom pričama o prevarama znači samo da ćete se paralisati, izgubiti nadu i biti vraćeni u zemlju u kojoj se crkava od gladi i nepravde. Pored toga, oslonili su se na renome poznatog krijumčara ljudi. Rečeno im je da je taj najbolji vodič u celoj Turskoj, uto to i najčestitiji, da nikad nije pretrpeo neuspeh niti je ikoga prevario. To je čovek odan veri, tri puta je išao na hodočašće u Meku, pa su ga i zvali Hadži Ibrahim.
Hadži Ibrahimov kamion krenuo je iz Istanbula noću, pošto su se „klijenti“ snabdeli bocama vode i hranom. U kamionu je vladao mrkli mrak i bila je nesnosna vrućina. Vazduh je dopirao samo kroz malene, nevidljive otvore. Strah od gubitka vazduha nagonio je mladiće da dišu dublje i brže, kao kad se ko sprema da zaroni u reku. Posle pet sati vožnje, vazduh u kamionu postao je nesnosno zagušljiv od zadaha tela, smrdljivih čarapa i začinjene hrane koju su gutali u pomrčini. Ipak, prva noć prošla je uspešno. Izjutra se kamion zaustavio na jednom parkingu u nekom pograničnom selu, otvorila su se zadnja vrata, pa su putnici prodisali i u srca im se povratila nada. Parking je bio na mestu nekadašnje štale, a dvojica momaka nadgledala su operaciju sranja. Putnicima nije bilo dozvoljeno čak ni da siđu iz kamiona pod štalsku nadstrešnicu, niti da pitaju gde je to selo i u kojoj su zemlji. Jedan od one dvojice momaka vodio ih je redom do malog, nezamislivo prljavog nužnika u uglu štale. Drugi je otišao da im kupi vode i hrane i vratio se potkraj dana.
Druge noći jedan mercedes išao je daleko ispred kamiona za Berlin kao putno obezbeđenje da bi vozača kamiona snabdevao informacijama. Kamion za Berlin vozio je cele te druge noći bezbedno i zaustavljao se samo tri puta, vrlo kratko. Po danu su ih ovoga puta doveli na jedan ogroman parking na kojem je bilo još kamiona. Sa nevelike daljine čula se gradska buka.
Treće noći ispred kamiona je, kao obezbeđenje, išao jedan vojni džip. Te noći kamion nije vozio celu noć, već samo pet sati i zaustavio se iznenada, okrenuo se i ludačkom brzinom pošao natrag. Mladićima u tami kamiona srca stadoše. Po tome kako je vozač sumanuto vozio, osećali su da je u panici. Počeli su da gunđaju, neki stadoše zazivati boga i izgovarati kuranske ajete, ko u sebi, ko prigušenim glasom. Jedan sasvim mlad ponavljao je naglas ajet Tron, imao je lep glas, ali je svaki čas recitovanje prekidao da bi grunuo u plač, što je pojačalo paniku ostalih putnika. Kamion je jurio istom brzinom nekih sat vremena, a zatim se ponovo zaustavio. Potom, posle oko četvrt sata, nastavio je put normalnom brzinom, ali momci više nisu bili sigurni u kom pravcu se kreće – dok su jedni tvrdili da se vraća, drugi su bili uvereni da nastavlja put. Svi su verovali da krijumčarske mafije vozaču izdaju naređenja putem mobilnih telefona u skladu s prilikama na putu i opasnosti od policijskih patrola. U jedan mah primetili su da se kamion kreće po nekom krivudavom zemljanom putu. Kamion se iznenada zaustavi, vozač ugasi motor i u kamionu za Berlin zavlada neobjašnjiva i zastrašujuća tišina. Bio je to pakleni tajac iz kojeg će se ispiliti čudo i jedna neverovatna priča.
Trideset pet mladih ljudi čekalo je preko tri sata u potpunoj tami. Među sobom su se došaptavali komentarišući situaciju. Neki su pokušavali da provire kroz minijaturne otvore pored zadnjih vrata. Na ručnim satovima mogli su videti da je sedam i deset ujutro. To je bilo vreme kada je trebalo da nabave još vode, dok je hrane i dalje bilo dovoljno. Vode je nestajalo brzo, a uz to se već moralo i srati. Tada je izbila pobuna. Neki stadoše udarati nogama u zidove kamiona i dozivati one koji su bili napolju. Trojica su protestovala, zahtevajući od ostalih da se utišaju. Miris sukoba visio je u oskudnom, naelektrisanom vazduhu. Videli su jedan drugoga samo kao tamne senke i govorili okrećući se prema izvoru zvuka. Oko podneva već su gotovo svi tukli nogama o zidove kamiona i u zadnja vrata, vičući i zapomažući. Neki su se posrali u kese od hrane i odvratan smrad narastao je poput građevine od kamena. Horsko disanje mladića odzvanjalo je kao da u mrkloj pomrčini gromoglasno diše neko čudovište. Smrad i strah izazvali su opšti slom nerava. U jednom času, u tom mraku započe svađa i neki se potukoše, potom se tuča proširila, ali sat kasnije sve se stišalo. Žeđ je povratila mir i tišinu. Sedeli su, sašaptavali se i, prigušenim glasom, zujeći poput pčela u košnici, prognozirali dalji razvoj događaja. Svaki čas neko bi prosuo psovku ili nogom udario o zid kamiona. Većina momaka u tim trenucima nastojala je da sakrije svoje rezerve hrane i vode u torbama.
Uprkos crnoj pomrčini u kojoj se lica nisu razaznavala od nogu, poneko bi činio stvari koje su bile u neskladu sa situacijom: jedan bi vezivao pertle na cipelama, drugi skidao sat s ruke i sakrivao ga u džep, treći bi u tom mraku presvlačio košulju. Takva je ljudska imaginacija, u ovakvim situacijama čudnovato je delotvorna, dejstvuje kao zvono za uzbunu ili poput halucinogenih pilula.
Tokom narednog dana, vladao je potpuni haos. Oni mlađi, u kojima je još bilo snage da se grabe za život, hteli su da provale vrata kamiona, dok su drugi nastavljali da viču i lupaju u zidove. Jedan je zapomagao i preklinjao za gutljaj vode. Orili su se prdež i psovke, iz svega glasa zazivali su boga i izvikivali molitve iz Kurana. Neke beše zahvatio očaj pa su sedeli i razmišljali o svom životu poput bolesnika na umoru. Zadah je bio nepodnošljiv, dovoljan da uguši čitava jata ptica što su šestarila iznad njihovih glava. Ja sada ne pišem o tim glasovima, ni o tom zadahu, što su se izdizali i iščezavali na stazama ilegalnih migranata, već o onim zverskim kricima što bi se najednom zaorili u haosu. Bili su nalik na neku nepoznatu silu koja grmljavinu motora i haos u kamionu pretvara u tvrd sloj leda. Spustila se gusta i lepljiva tišina što dopušta da se čuju otkucaji srca svakog putnika, a ovi su bili urlik koji dolazi iz pećina čije tajne još nisu otkrivene. Čuvši urlik, želeli su da zamisle izvor tog neljudskog, ali i neživotinjskog zvuka, što je potresao tamu kamiona.
Kamion je počeo da se silovito ljulja u mestu. Ponovo se zaoriše vika i užasnuti krici. Zvučalo je kao da dopire iz usta kakvog kiklopa pod kojim besni vatra koju je neko potpalio. Ti jauci bola i dozivanja u pomoć izgledali su ovoga puta kao lava što izbija iz vulkanskog grotla. Kao da su se okrutnosti čoveka i životinja i čudovišta iz bajki zgusnule i stale svirati neku zajedničku paklenu melodiju.
Četiri dana kasnije, srpska policija pronašla je kamion na periferiji malog pograničnog grada okruženog šumama sa svih strana. Pronašli su ga na nekoj napuštenoj živinarskoj farmi. Nije sada bitno šta se dogodilo sa švercerima. Te su priče sve slične. Možda su šverceri saznali da policija prati njihovo kretanje pa su hteli da se pritaje nekoliko dana, ili je posredi bio neki banalan razlog, povezan sa sukobima krijumčarskih mafija oko novca.
Kada su policajci otvorili zadnja vrata kamiona, iznutra je iskočio jedan mladić sav umrljan krvlju i, kao mahnit, pojurio u pravcu šume. Policajci su potrčali za njim, ali je on nestao u toj ogromnoj šumi. U kamionu su se nalazila trideset četiri leša. Nisu bili izbodeni noževima, niti ma kojim drugim oružjem, bila su to tela unakažena kandžama i kljunovima lešinara, krokodilskim zubima i drugim neznanim oruđima. Kamion je bio prepun govana, pišaćke, krvi, raskomadanih džigerica, iskopanih očiju i izvaljenih creva, baš kao da su unutra bili izgladneli vukovi. Trideset četiri mladića bila su se pretvorila u gnjecavu masu mesa, krvi i govana.
Niko nije poverovao u priču starog srpskog policajca Jankovića, svi su mu se podsmevali. Njegove kolege koje su s njim bile na licu mesta, nisu potvrdile njegovo svedočenje. Samo su se slagali u jednome – da je jedan mladić, sav u krvi, pobegao u šumu. Srpske novine postavljale su pitanje kako je on mogao nestati, ali policija se pravdala tvrdnjom da je prešao granicu prema Mađarskoj.
U krevetu, Janković je, gledajući u plafon, govorio svojoj ženi: „Nisam lud, ženo! Kažem ti po hiljaditi put: čim se domogao šume, taj momak se spustio na sve četiri i, pre nego što je iščezao među drvećem, pretvorio se u sivog vuka.“
Priredio i s arapskog preveo Srpko Leštarić
via http://strane.ba/hassan-blasim-kamion-za-berlin/
COMMENTS