GOVORI FERDINAND
(iz novog Basarinog romana)
Eto, to je pozadina atentatata na moju ličnost, a istovremeno i stvarni uzrok Prvog svetskog rata. Mislim da je to uočio i Ridiger Zafranski, koji je Šilerovu misao dopunio blistavom rečenicom, pročitajte mi je, Berhtold, molim vas, ibid. strana 29, šesti red, pa nadalje. “Nisu, znači, slobodni ljudi bili ti koje je država ugnjetavala, ne, bile su to samo divlje zveri koje je ona držala na spasonosnim lancima.” Baš ste to lepo pročitali, Berhtold. Uzgred, je li vam već neko rekao da imate odličnu dikciju? Nema se šta dodati rečenici Zafranskog. Prava je šteta što se taj čovek rodio prekasno, kada je sve otišlo dođavola! Kakav bi to samo bio šef Tajne policije. Eto, Berhtold, zbog čega krivicu za moju pogibiju pripisujem više austronemačkim romatičarima, pesnicima, romansijerima i muzikantima, nego srpskim nacionalnim romantičarima, Apisu i Gavrilu Principu, koji su – bar mene što se tiče – najobičnije neplaćene ubice, zanesenjaci zločina, marionete koje povlače okidač pištolja napunjenog u Bajrojtu, Vajmaru, Berlinu i Beču. Apis i Princip su, po principu da sitne ribe prve završavaju u tiganju, vrlo brzo dobili zasluženu kaznu. Potonji je – ne dočekavši slom Austrougarske – istrunuo u tamnici u Terezijenštatu, prvog je posle montiranog procesa u Solunu streljao takozvani Viteški Kralj Ujedinitelj, Aleksandar Karađorđević, koji je, nedugo potom, takođe izgubio glavu, u Marseju, u atentatu – najvernijoj mogućoj kopiji Sarajevskog atentata. S tim što su marsejski atentatori bili neupredivo spretniji od mladobosanskih. Aleksandra bar nisu vijali po Marseju. Nije tu bilo ponovljenih scena. Nije ih ni moglo biti jer je marsejske asasine ipak obučavao austrougarski oberstleutnant Kvaternik, a ne srpski major Vojo Tankosić, pijandura i diletant. Uopšte mi, međutim, nije bilo drago što je Aleksandar ubijen, iako je njemu – pretpostavljam – vest o mom ubistvu ulepšala dan. Uopšte ne! I najgora monarhija – a Jugoslavija je bila nesumnjivo najgora – hiljadu je puta bolja od najbolje republike. Ovo ne znači da Apisa, Tankosića, Principa, Srbe uopšte, amnestiram od odgovornosti. Vlada Kraljevine Srbije – to se smatra istorijskom čijenicom – nije bila direktno umešana u organizaciju Sarajevskog atentata. Ali nije bila umešana samo zato što nije raspolagala dovoljnim količinama oružja i municije. Činjenice o događajima ništa ne govore o suštini događaja. Naprotiv. Čine ga još nerazumljivijim. Ako vlada Srbije i nije – kako se uobičajilo smatrati – bila neposredno umešana u organizaciju atentata, sasvim je sigurno da su srpski kralj, svi ministri u Vladi Srbije i svi Srbi priželjkivali moju smrt. Svi pomenuti su su na vest o mojoj pogibiji obradovali kao deca i momentalno dali oduška svojoj radosti. Zloupotrebljavajući nepostojanje naprednih tehnologija, – pre svega odsustvo satelitskog nadzora – smatrajući da njihov krvavi pir nikada neće dospeti do očiju međunarodne javnosti, upriličili su grandioznu proslavu mog ubistva. Moja smrt je prekonoć uzidana u temelje srpskog nacionalnog identiteta. Slavljeničko kolo koje koje se od Beogradu, preko Obrenovca, Uba, Valjeva, Požege i Užica protezalo do pogranične Bajine Bašte (u kojoj je održana Centralna proslava atentata), vodio je lično kralj Petar. Onako matorom, reumatičnom, a bogme i dobro nacvrckanom, moja smrt kao da beše dala krila. Đipao je Petar, podvriskivao, štipao seljančice za dupeta, lepio krupne banknote na čela zurlaša, ćemanista i harmonikaša, praznio čokanje, glodao zaponce i plećke i uopšte se – okružen masom ushićenih podanika – neobuzdano veselio sve do kasno u noć dvadeset i osmog juna. Slavlje je, mđutim, nastavljeno i sutradan i nije prestalo ni do današnjeg dana – dvadeset trećeg septembra 1998. – a sumnjam da će ikada i završiti. Bilo bi, međutim, nepošteno ne priznati da je mržnja bila obostrana. Onoliko koliko je Srbija mrzela mene, ja sam isto toliko, a možda i više, mrzeo nju. Balhausplac i Hofburg su kovali planove za uništenje Srbije sa istom strašću sa kojom je srpski Đeneralštab, na čelu sa Crnom rukom, sanjario o rasparčavanju Monarhije. Ali kada je kucnuo čas obračuna, pobedila je srpska mržnja, što me ni malo ne čudi jer je Srbija, za razliku od Austrougarske, imala muda da se odlučno obračuna sa svojim mutivodama. piscima, pesnicima, umetnicima, romantičnim dušama uopšte. Pošteno govoreći, sa ovakvim i ovolikim iskustvom iza sebe, ja u mržnji više ne vidim ništa loše, govorim to iz ličnog iskustva, kao čovek koga je ljubav oterala u smrt. Mržnja nikoga nije zarazila triperom i sfilisom, zapišite to, moliću lepo, i pošaljite zapisnik na adresu Svetske zdravstvene organizacije. Mržnja je lepak ovoga raspalog sveta, najveći stepen prisnosti među narodima, zapišite i to, Berhtold, pa zapisnik pošaljite Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.
(Svetislav Basara – odlomak iz novog romana pod radnim naslovom Jerihonske trube sviraju Radecki marš, koji će biti objavljen krajem leta u izdanju beogradske Lagune.)
via LIBRETO
COMMENTS