$type=ticker$cols=2$count=30

Mađarski Hiperion, Bela Hamvaš, preveo Sava Babić

SHARE:

                                                                                


BELA HAMVAŠ


MAĐARSKI HIPERION


preveo - Sava Babić



PRVO PISMO


Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom. Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je zatekao Cezara da plače u šatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja?

O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko neće naći opravdanje. 
Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio umiljat. Ali i inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost. Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost – ne zato što će biti veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo. 

Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem, ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne govori li iz mene oholost. Toliko sam sâm da ne samo što jedino ja umem to učiniti, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.




DRUGO PISMO




U svojoj osami sam mnogo razmišljao o mađarskom Hiperionu. Ko je taj Hiperion? Kako bi bilo razumljivo šta hoću da kažem, treba da održim celo predavanje.

U većini vremena bilo je ljudi za koje nemam drugog izraza, sem da su jahu. O kome i o čemu piše ovaj jahu? Razume se, o samom sebi. Cela književnost je takva kao da neko kroz ključaonicu viri u sobu mladenaca koji se nalaze na bračnom putovanju. Svejedno je o čemu se piše, o dž’entriju ili građaninu ili oficiru ili proleteru, sve je jahu, lakoumno, drsko i otužno. Ni reči više o njemu, već je previše što ga čovek primećuje.

Drugi nije tako ogavan, ali je još otužniji. Od šećera je. To je moda. Kod nas ga predstavljaju Karolj Kišfaludi ili Jokai. Opevaju smeđi frak boje duvana i baš tadašnju operetsku divu, novog čoveka doba, neustrašivu gospođicu lekarku, ili generala koji je postao prodavac novina. Neutešno je od šećera sve, juriš Zrinskog i sudija, najezda Tatara i zalagaonica. Neka bude dovoljno.
A sada sledi opasnik, nadmeni. Ovde spadaju Balaši, Čokonai, Petefi, Adi. Sve sam plamen, grčka vatra, kulise, uvodnici i očaravajući tenori. Veoma lepo otkrivaju svoje grehove i tako su neodoljivi kada ih nešto zaboli, ljubav ili opšte stanje. Ovi blistavi lakrdijaši i patnici dražesnih pesama svi su rođeni da budu najveći mađarski pesnici.

Tako se stiže do prikrivenog, koji je zapravo druga strana nadmenog. Faj i Aranj. I ovaj je opasan, jer je mudar i trezven i uzda se u budućnost. Uvek ima nešto u torbi čime pobunjenike opominje na mir. Prošlost je bila lepa i budućnost će biti takva, samo je sadašnjica u škripcu, ali uzdajmo se i verujmo, poštenje, rad, male radosti i mali katehizis, dakle sve maleno.

Sledi kameni čovek, nedovršeni. Berženji, Verešmarti, Kemenj, Zrinski. Nije isklesan sasvim iz stene od koje je načinjen. Sve sama težina, poremećena bezobličnost i masivna nezgrapnost. Noćna figura, nadnosi se nad dubine, ali ne ume da se stropošta, visi tako i nije ga lepo ni pogledati. Užasno sve zna, i zato se ubija otrovom, narkotizovanim kompromisima. Živi u nedruželjubivoj osami, bespomoćno, gušeći se u sitničavoj okolini, besmisleno, daleko i pod znakom pitanja i pred sobom, večito iščekujući svetlost, u večitom mraku.
I na kraju jedan čovek. Bešenjei je celokupan mađarski duh, izgubljeno neznanje, koji katkada obraća pažnju na spoljni podsticaj, čak i uči, i sam započinje rad, ali sve što izađe ispod njegovih ruku, jadno je, ispunjeno planovima i snovima, bez odvažnosti i samostalnosti, sve sama revnost i sama nemoć. Nema nijedne samostalne misli, neće dospeti mnogo dalje od mrmljanja, a na kraju će se opet izgubiti. Bešenjei je bedan pisac i pesnik Sve što napiše jadno je. Ali kod Bešenjeija nije važno kako je pisao. Sem njega, svi ostali su uživaoci i preuzimači, i uvek čekaju gotovo i dobijaju gotovo, odnekuda, svejedno je da li su to zanatski proizvodi, moda, ukus, državni poredak, religija. Nasuprot ovakvom lošem stanju, on je taj koji pokušava da stvori duh sopstvene zemlje, on je taj koji je predak u odnosu na generacije potomaka – večiti predak. Predak je takvom razdoblju koje nikada neće uslediti. Bešenjei je budilac koji hoće da iznutra razvije duh, jer vidi da nasleđivanjem nema potpunog života. Dok nema baštine, primera, dok se duh ovde ne može nasleđivati, dotle sve živi od zajma dugih, jezik, životni poredak, država. Ali nije u tome veličina Bešenjeija. On je najbliži Hiperionu.





TREĆE PISMO



Još bih mnogo mogao govoriti o Bešenjeiju. Nedavno sam opet uzeo njegov Svet prirode. “Dosadno je tvrdo razmišljanje”, kaže odmah na početku. Strahuje da ga čitaoci neće razumeti. Ko se toga boji, već je izgubio. Kako je plitak! Otkriva da je “sve tajna”. Zar nije užasno? Od poglavlja “Čovek kao dojenče” može se razboleti. Poglavlje “Mladost” liči na one pobožne sveščice koje pišu senilni popovi, a prodaju ih ispred crkve stare gospođice od kojih se širi zapah. To je određeni ton jagnjenceta koji čovek i nehotično mora da održava u ravnoteži nekim bezumnim zlodelom. Da li je taj čovek čitao Voltera? Da li je ikada video ove redove: “…dok je čovek siromašan, nije mu potreban bog, čim da pare na zajam, odmah zahteva da njegov dužnik bude vernik. Želim da moj advokat, krojač, sluga i supruga budu vernici”. Za jagnještvo je uvek bila potrebna nespretnost, ali posle Sterna? Bešenjei je pesnik i mislilac i državnik, ali loš državnik, još lošiji mislilac, a najlošiji pesnik. Kaže: “Mnogi izgubiše besmrtno ime – Sudba im ne postavi život na put – Veliki vitezi umiru za ručicom pluga”. – E, time on sebe pogađa usred srca i celokupni mađarski duh. Jer je on taj veliki vitez. Razume se, neka nevolja postoji. Situcija nije tragična, nego nečuveno smešna. Veliki vitez koji umire za ručicom pluga komična je figura. Bešenjei je pretpostavljao da drugačije i ne bi bilo moguće nego onako kako jeste. Iako je baš to ono što nije moguće. Sudbina je upravo to što je sve onako kako jeste, neminovno, jer je baš to sudbina. Da veliki vitezovi umiru za ručicom pluga, to je tema za humoristu. A humorista i polazi od toga kada pretpostavi da u raju najveći dramski pisac nije Šekspir, nego neki šuster, a najveći vojskovođa valjda nije Cezar, nego odžačar. Vitez koji je zalutao do ručica pluga, komičan je. Nije postao ono što je bio! Ali ne zato što ga je neko drugi sprečio. Nije postao jer on prosto nije to bio. Ko sam ja, to sudbina bolje zna nego ja. I ako sam ja drugog mišljenja, postajem smešan zajedno sa svojim mišljenjem. A to se uskoro ispostavilo i kod Bešenjeija. Nije on bio veliki vitez – odnosno nije obdaren za vladanje. Morao je da umre kao pustinjak. Gde odaje sebe? Na bezbroj mesta. A sasvim je karakteristično mesto na kraju prve knjige kada piše o Aleksandru Velikom: “Ceo svoj život pogrešno je postavio.” – “Kakvo ogromno uobraženje, vladati s kraja na kraj sveta.” Izgleda, ovaj strah od velikih stvari jeste nerazumevanje velikih stvari. Nešto tako može reći samo onaj u kome je nešto umrlo, i u njemu je pokopano.

Veličina! Hoće da bude mudar. Nema blesavijeg čoveka od mudrog. Ali: “Nikada nisi okrvavljen, zar ne… zabavljajući se pišeš, znaš, zabavno će biti prihvaćeno. Svoju pravdu ne mešaš s krvlju”. Da, pravda pomešana s krvlju! Krajnju ozbiljnost je izgubio pred samim sobom. Ne piše tigrovske istine koje će, ako ih napusti, skočiti na njega i rastrgati ga. Nije to istina života i smrti! Nije to nešto što pouzdano mora da zna, jer ako pogreši, kraj je. Ali: “more samo tihu penu u sebi baca… a duša ćuti.” Sedi u “Velikoj Senci”. “Živ u smrti sedi, gde se pokreće samo zato da bi osetio sebe i da mu u mukama srce neprekidno krvari.” “Postao sam kao hodočasnik koji se u pustinji skriva, napustivši svoj svet, sedi sam… pišem u svom miru, u svojoj muci, ne znajući šta me privlači.”





ČETVRTO PISMO


Naravno, sada ćeš postaviti pitanje čemu ova improvizovana istorija književnosti. Možda sam je zato ispričao da potvrdim tezu da smo mi narod koji ne prepoznaje svoga genija? Nije. Verujem da smo čak i to od drugih naučili. I inače, zanemarivanje! Neprepoznavanje! Šta je trebalo učiniti kako bi se prema njemu dostojno poneli? Imenovati ga za počasnog gradonačelnika, dati mu platu direktora banke i njegove fotografije objavljivati u svim ilustrovanim listovima? Naime, većini je upravo to jedina zasluga što nisu postali gradonačelnici i nisu dobili plate direktora banke, mada su sve učinili da bude tako, čak bi to i zaslužili. U užasnim rukama je ovde genije čak i među genijima.

Drugo hoću da kažem. Ne prividni, nego pravi paradoks. Ovde pada u oči kako lake i glatke izraze dobro podnosi jahu, pomodni tip već manje dobro, najveći mađarski pesnik još manje, trezveni još i od njega manje, nedovršeni jedva, a Bešenjei već nikako. Zašto? Jer jahu kada izgovori svoje, oseća da mu je cela zemlja iza leđa, a postepeno prema gore, što se neko ispne na veću visinu, sve manje ljudi oseća iza svojih leđa. Nedovršeni tek jedva nekoliko ljudi, Bešenjei već uopšte nikoga. Razuman, uobličen izraz nije pitanje talenta. Poezija uvek iskazuje kakav je odnos čoveka i duha. To je mađarski paradoks koji je u suprotnosti sa svim drugim narodima. Što je duh ovde veći, dublji i teži, zahtev za njim je tim manji. Kao posledica toga jeste da je duh prinuđen da se bori sa sve većim otporom, ali ne u narodu, nego već u samom pesniku.

Za Bešenjeija je karakteristično da što je u njemu zahtev duha viši i veći, s više gorčine ume da ga promuca. Dok je nešto tanušno, nema problema. Čim započinje ozbiljnost, oblik se lomi. Gde bi već sve moglo biti jasno, tamo nema ničega drugoga do nerazumljivi ropac. Nisu li kod svih naroda nekako bili u srazmeri težina i forma? Nije li to bilo zato što su takvi bili priznati, bili su gradonačelnici? Sve u svemu, bilo je to zato ako neko kaže nešto, znao je da postoji neko ko će ga čuti. Ovde su uši bile otvorene samo za Ciganina primaša. To je paradoks, što je neko prazniji, tim je više uspešan. Genije postoji, ali narod pravi od njega ono što hoće. Što je on više ljudsko biće, tim je manja pažnja usmerena prema njemu, a kad bi dospeo do vrhunca, potpuno ostaje sam. To je Bešenjei.




PETO PISMO



Svoj život bih sada već potpuno da oplemenim. Oči otvaram u osvit sunca. Sunce koje se podiže iza brega upravo sija na moju postelju. Izlazim na trem i čujem iza žbunja krikove fazana, sojke i kosovi proleću iznad šume. Umivam se dole kod bunara i posle nekoliko zalogaja cepam drva. Magarac, eno, pase iza kuće, nije ni pripet, i tako neće otići. Kako si spavao, Tarimene? A on repom razmahuje po leđima i dalje čupka najbodljikavije rastinje. Uvek se nađe nešto što treba uraditi. Ispod oraha sam skuckao klupu i sto, katkada tu doručkujem, zatim čitam.

Nemam mnogo knjiga. Najomiljenija mi je lektira zbirka mojih beležaka iz mladosti. A ni tu me ne interesuje sadržina, nego više pismo. Najviše me zabavlja herostratovsko razdoblje. Da li je to baš takav čovek kao bilo ko drugi? Kako je to osobeno što sam to ja bio. Da sam bio ekscentričan, sigurno bih se bio bacio na pribiranje rukopisa. U potezima jedne ruke umem da vidim isto ono bogatstvo oblika kao na nekom licu. Često sam sedeo pokraj mora i nisam ništa radio do zijao u rast bilja i životinja u vodi podno jedne stene.
Katkada uzjašim Tarimena i siđem u grad da pazarim, ili da uzmem eventualnu poštu. Retko dobijam pisma, ali i u njima je ono što već i onako znam. Često silazim samo zato da bih uživao u tihom putovanju putem na kojem poznajem svaki kamenčić. Dole me zabavlja i pijaca, njen jednostavni žamor. I uvek nađem nešto dobro za kupovinu, neko sjajno voće ili lepo parče mesa. Put prema dole je kraći od jednog sata, obratno je nešto duži. Ručam tačno u podne, zdelu jela. Zatim opet nešto radim. Prošle sedmice sam istesao drugu klupu i sto, jer na onaj sto pod orahom popodne pripeče sunce. Popnem se na brdo, s knjigom ili bez nje, donesem vode s izvora, okopam krompir, jagode ili vinograd. Kad bi me neko posmatrao, rekao bi da sam najmarljiviji čovek na svetu. A sve je igra. Leti gradim kule od peska. Ne tražim korist od onoga što činim, najčešće je ni nemam. Na budućnost i ne mislim. Nemam za to fantazije. A to je ono što se naziva klasičnim načinom života, neću unapred da isisam med trenutka. Ono za što sam upravo raspoložen. Ako mi se ipak formiraju navike, njih ne oblikuje briga, nego radost. Ono što je unapred usmereno, uvek je nevolja. Najviša je opojnost trenutka. Da li si već stajao u šumi pod treperavim svetlosnim pegama propuštenim kroz krošnje drveća? 

Onda znaš šta je tren. Da li si za vreme šetnje već video stazu koja se gubi među drvećem? Nema u meni osvete ni zavisti, i ne želim nikakvu zadovoljštinu. Ne osećam da sam prikraćen. Samo onaj prestiže sebe sama ko oseća nedostatak i glad zadovoljštine. Ali time što sebe prestiže, promašuje ono najveće, sadašnjicu, to što postojim. Ciljeva nemam, a zbog toga me budućnost ne interesuje. Svet postoji i ja jesam. Zar nije dovoljno? Svaka unapred projektovana mašta sve pokvari i kada to stigne do mene,pusto je, jučerašnjica je isprala zlato iz njega. Tako dobijam život u njegovoj čistoti. Više od toga niko ne može dobiti.




ŠESTO PISMO



Pitaš me kako usklađujem divljinu svoga razmišljanja s pitominom načina moga života? Pitaš me zapravo zašto strasno zaljubljeni muškarac ne polomi svoju dragu. Što je strasniji, sve je nežniji, što je snažniji, sve je blaži. Smem da budem krotak, jer je moja vatra tako neizmerna da mi ništa drugo nije dostojno do samo krotkost.

Čini mi se, kada bih ja došao na vlast, vladavina bi se moja hiljadu godina pominjala uz cvokotanje zuba. Nema tog istočnjačkog despota, rimskog cara, kneza Inka koji bi neljudskije postupao sa svojim narodom. A ono što bi najužasnije bilo u ovoj vladavini jeste što u meni nema nikakve svireposti. Ne bih uživao u patnjama drugih. Samo ne bih hajao za njih. Kao što ne hajem ni za sebe. Moja mera nije ljudska. Da li sam lud? Ako oduzmeš reči ono što je u njoj bolest, onda kažem – da.

Najvećem broju ljudi život je isuviše jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu bez narkotika. Iskapiti ga čistog veoma je teško. Od njega se postaje melanholik, ili se podivlja i posrće. Samo ga najsnažniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svim njegovim mirisima, samo najsnažniji umeju da trezveno čisto žive opojnost koja izvire iz života.

Čini šta hoćeš. Ali uvek ćeš znati od čega si se plašio. Plašiti se znači umreti. Znači propustiti. Znači nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više.
Nalog tvoga života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učiniš ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš sada, to si izgubio zauvek.

Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, neće više ništa biti.
A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada neće biti drugo do otrov, nikada propušteno neće biti drugo do propušteno, strah drugo do strah.
Čovek je slobodan, uvek je slobodan da učini sve i uvek je slobodan da se plaši. Ali nikada smrt neće biti drugo do samo smrt, otrov, strah i propušteno.

Čovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega počinju okupljati prijatelji, počinju da ga hvale. Već ga se ne plaše, nema opasnosti. Zašto nisi postao onaj koji noću jesi? Onaj koji samo noću sme da misli? Smeš i znaš, misliš svoju pravu sudbinu, umeš da letiš. Odvažnost snova. Dublji i eteričniji svet. Tako prihvatiti dodir kao da spavaš na belom kamenu, ispod čempresa u snu. Naokolo rascvali oleanderi, mirisni borovi, bršljan u snu. Novu sudbu sebi sanja.

Radost je najnemilosrdniji bič koji nas tera. I nema milosti.




SEDMO PISMO



Zašto ne vladam? Veruj mi da to ne zavisi od mene. Gde je narod koji bi izdržao moju vladavinu? Žale se da narod nema svojih kraljeva. Ali imaju li kraljevi svoje narode? Ovi danas ovde uzajamno zaslužuju jedni druge, ovi narodi i ovi vladari. Kralj je onaj koji od svakoga načini kralja. Današnji vladari od svakoga načine slugu. Biti kralj u naciji slugu, gde su čak i vladari sluge? Zar da se brinem oko toga kome koliko da platim za izdaju? Kako da nekoga pohvalim, jer je pogazio svoju reč? Da nagrađujem bednike? Da budem blagonaklon prema nekome koji je sve pretekao svojom podlošću? Da uzdižem ljude koji su tričaviji nego drugi, iako samo za nijansu? Da se bavim time da se po ceo bogovetni dan kesim kao trgovački pomoćnik? Da se prijateljski rukujem s najprljavijim rukama ove zemlje?

Ako svet zaslužuje od mene zahvalnost, onda ona samo može biti za to što mi je omogućena osamljenost, najveći i najopasniji život. Vi samo znate za njegovo veliko junaštvo To bi i bilo ako bi bilo naroda za moje kraljevstvo. To je ono lakše. A ja znam i za nejunaštvo. To je osama. Niste mi potrebni. Svaka moja veza se završava sa ne.

Osama je teška. Pogledati u novembru napolje u sivo svitanje, izaći na trem – i nikoga nema, nikoga. Na pristranku magla se spušta na smeđe listove. Ovo se osećanje može lečiti samo najjačim protivotrovom. Šta je to? Svest da čovek sam ume da preživi najveće lepote sveta, i to ne u mašti, kao zadovoljštinu, nego kao večito jedan koje je najbliže vaseljeni. Čovek samo u zajednici može živeti srećno, ali samo u osami može biti bog.





OSMO PISMO



Ne trpim ni od kakve nemaštine. Kuvam jelo za sebe, štedljiv sam prema onome što mi je potrebno. Prilično rano sam naučio sve kućevne poslove. Sedim na stepenicama trema, čistim zelen i ljuštim krompir. Sobu i sam umem da pospremim. Kada mi je donje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjište, iskuvan i isperem rublje koje sam prethodno dobro natopio. Sunce me greje, znoj lije, razapnem uže vezujući ga za grane, košulje, čaršavi čarape lepršaju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari i sam zakrpim. Teža oštećenja odnosim krojaču. 

Ponekada, kada mi dojadi pekarev hleb s kvascem, sam pečem s plemenitim hmeljom. Sve dok se može, hranim se voćem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuviše mi je dobar stomak. Kućevni me poslovi nikada ne preokupiraju isuviše, kao nijednu domaćicu. Ako kuvam, spremam, perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Srećan sam što sam uspeo od žena da naučim ovaj čudesni mir domaćih poslova. Verujem da je domazluk druga strana rata. Soba mi je zgodna kao da pripada nekoj mladoj ženi. Ne podnosim prašinu, ali ovde među drvećem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loženja. I sunce obasjava sve moje životne delatnosti. Kada bih od čovečanstva očekivao nešto krupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlošću. I da ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije, centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izađu na sunce, bez reči, ali nezadrživo. To bi bila moja revolucija – revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem košulju u beloj peni,sunce mi sija u leđa, a leđa blistaju od zadovoljstva. 

Znam da u čoveku postoji sveta i duboka tama, noćni prostor koji se nalazi unutra, ispod kože. Ali znam da čovek ispod kože kliče kada oseća toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored mora legao na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u životu potpuno razodeven. Pre toga sam verovao da ima nekog naročitog smisla što čovek krije slabine od sunca, drži ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kada su sunčevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatio sam šta je to nasmejani falos – osunčane, blistave, razgaljene prozračene, bez srama, nasmešene slabine skulptura grčkih bogova.




DEVETO PISMO



Popodne, leti ležem pod drvo i spavam. Dok me san ne uljuljka, obrve, mine nekoliko trenutaka. Duvanski dim mirno lebdi između lišća, bešumni pokret, kao kada plove oblaci, melodično se rastače u vazduhu, i ja tonem u san. Drag i topao trenutak. Osećam da mi je sve izvan, izvan u drveću, na nebu, u kući, u bašti. Nemam dušu. Slobdan sam, nema volje, cilja. Duva kroz mene vetar, prožima me sunce, prozračuje toplina i miris šume. Nema u meni nikakvog otpora. Tada shvatam zašto sam mogao biti upravo ja onaj koji je slomio onu prinudu koja je duh na ovome svetu suprotstavila njemu samome. Ja sam učinio nemoguće. Nisam nestao u nemosti, kao što je do sada nestajao svako ko je bio sin visina, Hiperion. Čista i prisna reč bila je ovde otvorena samo za ljudske patrljke i kal, i čim je neko ozbiljno hteo da proslovi, glas bi mu bio prigušen. Moja snaga je bila jedina koja je izlazila na kraj s ovim zadatkom. Progovorio sam, i što sam rekao, bilo je hiperionsko. Govorio sam jezikom kakvim pre nije niko i nikada. Bio sam sam. Na mom mestu svako bi se slomio, kao što se slomio Bešenjei. Biti sam, a ne mucati, a ne sedeti u Velikoj Seni. Hiperion, usamljeni bog, koji sebi samome stvara svet, budući da ovde nikome ne treba visina i božansko. Ja sam postao potpuno nezavisan od okoline. I dok su se oni gubili u jadnom mucanju, jer im je reč i pred njima samima ostajala sumnjiva, ja sam umeo da zborim. Moje su ruke ovde prvi put stvorile takav svet u kojem nije sramota živeti. Svi koji su imali takvu nameru, nisu imali za to snage. Nisu bili sasvim Hiperioni – čak ni Bešenjei, koji je bio tome najbliži, i najdalje se odbio. Što je ovde neko bio više kraljevski, tim je manje dolazio do stvaralačke materije duha, što se više srozavao, sve se više otvarao pred javnošću. Ja sam vratio reč kraljevima. Ali ne obmanjujem sebe. Ništa od toga biti neće, kao što nikada nije ni bilo. One reči kojima sam stvorio veliki život nikada neće dospeti do srca ljudi. Evo ih na polici u mojoj sobi. Jedino sam ih ja načinio, jedino ja znam šta je ono što sam načinio i delo jedino moj život ulepšava. Nikome nisu bile potrebne. Pre nego što zaspim smešim se pod krošnjom drveta ako pomislim da veruješ kako me to tišti. Kako slabo poznaješ bogove! Ono što su stvorili tako je lepo da delo ne gubi ništa, jedino onaj koji to ne vidi. Da li će nebo biti bleđe ako ga niko ne vidi? Šta misliš, šta bi bilo sa mnom da sam bio stupio među njih da se zapenim protiv svega uzvišenog? Možeš li da zamisliš mene kao sopstvenog trgovačkog agenta? Kada me neko ne bi prihvatio, stideo sam se umesto njega, tištalo me je što je tako duboko ponizio sebe. Čak nije za to ni znao. Odbio me je, a nije ni primetio da je postao nemoguć pred samim sobom. Ko će mene opravdati? Niko. Jedini koji bi to mogli učiniti meni su slični. Ali bogovi ne opravdavaju nikoga i ništa, ponajmanje sebe same. Ako bih se plašio da će neko taknuti delo, zabranio bih mu. 

Niko nema prava da ga smatra svojim. Ali se ne plašim. Hiperiona više biti neće.






via  http://pulse.rs/bela-hamvas-madarski-hiperion/

COMMENTS

Naziv

"Oslobođenje",1,2016. fotografije/kolovoz,1,4:5-11,1,Adam Zagajewski,1,Agencije,1,Agniezska Žuchowska - Arendt,1,Ai Weiwei,1,Al Jazeera,1,Alan Pejković,1,Albert Camus,1,Aleksa Golijanin,1,Aleksandar Genis,1,Aleksandar Roknić,1,Aleksandar Tišma,1,Alem Ćurin,1,Alen Brabec,1,Aleš Debeljak,2,Alexander Kluge,1,Almin Kaplan,4,Amer Bahtijar,1,Amer Tikveša,1,Amila Kahrović Posavljak,1,Amir Or,1,Amos Oz,1,Ana Ahmatova,2,Ana Radonja,1,Andres Neuman,1,Andrijana Kos Lajtman,7,Anton Pavlovič Čehov,1,Antun Branko Šimić,1,Anya Migdal,1,Bela Hamvaš,2,Bela Tarr,1,Bertolt Brecht,4,Biblijski citat,1,Biljana Srbljanović,4,Bilješka,5,Biserka Rajčić,3,Blago Vukadin,1,Boba Đuderija,1,Bogdan Bogdanović,2,Bojan Munjin,1,Bojan Savić Ostojić,1,Bookstan II 2017,1,Borges,4,Boris Buden,4,Boris Dežulović,2,Boris Dubin,1,Boris Perić,1,Borislav Pekić,1,Borislav Veselinović,1,Borka Pavićević,1,Boro Drašković,1,Božo Koprivica,3,Branimir Živojinović,1,Branimira Lazanin,1,Branislav Jakovljević,2,Branislav Petrović,1,Branko Ćopić,1,Branko Kukić,1,Branko Rakočević,1,Bruno Schulz,1,BUKA,1,Burkhard Bilger,1,Caravaggio,1,Charles Simic,6,Chris Hedges,1,citati,1,Claude Lévi-Strauss,1,Cornelia Vismann,1,crtež,1,Damjan Rajačić,1,Dan Pagis,1,Danica i Haim Moreno,1,Daniil Ivanovič Juvačov Harms,1,Danijel Dragojević,1,Danilo Kiš,10,Dara Sekulić,1,Dario Džamonja,1,Darko Alfirević,1,Darko Cvijetić,254,Darko Cvijetić. Agnieszka Zuchovska Arent,1,Darko Desnica,4,Darko Pejanović,1,Daša Drndić,1,David Albahari,5,Davor Beganović,1,Davor Ivankovac,1,Davor Konjikušić,1,Dejan Kožul,1,Dejan Mihailović,1,Deklaracija o zajedničkom jeziku,1,Dietrich Bonhoeffer,1,Dijala Hasanbegović,1,Dnevnik,8,Dobrivoje Ilić,1,Dobroslav Silobrčić,1,Dominique-Antoine Grisoni,1,Dragan Bajić,1,Dragan Bursać,1,Dragan Markovina,1,Dragan Radovančević,3,Drago Pilsel,1,drama,2,Dubravka Stojanović,1,Dubravka Ugrešić,4,Duško Radović,1,Dževad Karahasan,2,Đorđe Bilbija,2,Đorđe Krajišnik,4,Đorđe Tomić,1,Edmond Jabes,1,Eduard Šire,1,Edvard Kocbek,1,Elis Bektaš,4,Elvedin Nezirović,1,Elvir Padalović,1,Emil Cioran,8,Emmanuel Levinas,1,Epitaf,1,Ernst Jünger,2,esej,148,Fahredin Shehu,1,festival,2,Filip David,2,fotografije,1,fra Drago Bojić,1,Francis Roberts,1,Frank Wedekind,1,Franz Kafka,4,Friedrich Nietzche,1,Furio Colombo,1,Genadij Nikolajevič Ajgi,1,Georg Trakl,1,George Orwel,1,Georgi Gospodinov,1,Géza Röhrig,1,Gianni Vattimo,1,Gilles Deleuze,1,Giorgio Agamben,7,Giorgio Manganelli,1,Goran Milaković,2,Goran Stefanovski,1,gostovanje pozorišta,4,govor,2,Gustaw Herling-Grudzinski,1,Hajdu Tamas,1,Hanna Leitgeb,1,Hannah Arendt,2,Hans Magnus Enzensberger,1,Hassan Blasim,1,Heiner Goebbels,1,Helen Levitt,1,Herbert Marcuse,1,Igor Buljan,1,Igor Mandić,1,Igor Motl,3,Igor Štiks,1,Igre u Jajcu 2017.,1,Ihab Hassan,1,Ilma Rakusa,2,IN MEMORIAM,7,Intervju,54,Ivan Čolović,2,Ivan Lovrenović,4,Ivan Milenković,1,Ivana Vuletić,1,Ivica Pavlović,1,Ivo Kara-Pešić,1,Jack Kerouac,1,Jacques Derrida,2,Jagoda Nikačević,1,Jakob Augstein,1,Jaroslav Pecnik,1,Jasmin Agić,1,Jasna Tkalec,1,Jelena Kovačić,1,Jelena Topić,1,Jona,1,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Josip Osti,1,Josip Vaništa. Patricia Kiš,1,Jovan Ćirilov,1,Jovica Aćin,3,Jugoslava Ilanković,1,Julija Kristeva,1,Julio Cortazar,1,Katja Kuštrin,2,Kim Cuculić,1,Knjige,1,književna večer,1,Kokan Mladenović,1,Komentar,1,kratka priča,3,kratke priče,6,kratki intervju,1,kritika,4,Krzysztof Warlikowski,1,Ksenija Banović Ksenija Marković,1,Ladislav Tomičić,1,Laibach,1,Lajoš Kesegi,1,Larisa Softić Gasal,1,Laurence Winram,1,Leonid Šejka,2,Ludwig Wittgenstein,1,Ljubiša Rajić,1,Ljubiša Vujošević,1,Maja Abadžija,1,Maja Isović,2,MALI EKSHUMATORSKI ESEJI,1,mali esej,16,Marcel Duchamp,1,Marija Mitrović,1,marijan cipra,1,Marin Gligo,1,Marina Dumovo,1,Mario Franz,1,Mario Kopić,46,Marjan Grakalić,1,Marko Misirača,1,Marko Stojkić,1,Marko Tomaš,1,Marko Veličković,1,Marko Vešović,2,Martin Heidegger,3,Massimo Cacciarri,1,Max Frisch,1,međunarodna poruka,1,Mensur Ćatić,2,Mia Njavro,1,Mihail Šiškin,1,Mijat Lakićević,1,Mikloš Radnoti,1,Milan Kundera,1,Milan Milišić,1,Milan Vukomanović,1,Milan Zagorac,1,Mile Stojić,2,Milica Rašić,1,Milo Rau,1,Miloš Bajović Ilić,1,Miloš Crnjanski,2,Miloš Vasić,1,Milovan Đilas,1,Miljenko Jergović,6,Mini esej,32,Miodrag Živanović,1,Mirjana Božin,1,Mirjana Stančić,1,Mirko Đorđević,2,Mirko Kovač,3,Miroslav Krleža,3,Miroslav Marković,1,Mirza Puljić,1,Mišo Mirković,6,Mišo Mirković foto,10,Mladen Bićanić,1,Mladen Blažević,2,Mladen Stilinović,1,Momčilo Đorgović,1,Naser Šećerović,1,Natalija Miletić,1,Nataša Gvozdenović,1,Neda Radulović- Viswanatha,1,nekrolog,1,Nemanja Čađo,1,Nenad Milošević,1,Nenad Obradović,5,Nenad Tanović,1,Nenad Vasiljević,1,Nenad Veličković,2,Nenad Živković,1,Nepoznati spavač,1,Nermina Omerbegović,1,Nikola Kuridža,1,Nikola Kuzanski,1,Nikola Vukolić,1,Nikola Živanović,1,Nikolaj Berđajev,1,Nikolina Židek,1,NOVA KNJIGA,1,novela,1,Novica Milić,2,Novica Tadić,1,obavijest,1,odlomak romana,9,odlomci,6,Oliver Frljić,8,Osip Mandeljštam,2,Otto Pöggeler,1,Otto Weininger,1,Paolo Magelli,2,Paul Celan,3,Paul Klee,1,Paul Valery,1,Petar Gudelj,2,Petar Matović,1,Petar Vujičić,1,Peter Esterhazi,1,Peter Semolič,3,Peter Semolič. prijevod,4,Peter Sloterdijk,3,Pier Paolo Pasolini,2,pisma,5,pismo,1,pjesma,1,Plakat,1,Poezija,265,poezija prevod,1,potpisnici,1,Pozorišna kritika,1,Pozorišne Igre u Jajcu,1,Pozorište Prijedor,4,predavanje,1,Predrag Finci,2,Predrag Matvejević,2,Predrag Nikolić,1,Predstava,2,Prepiska,1,priča,37,Prijevod,12,prijevod govora,1,prikaz knjige,2,prikaz predstave,3,Primo Levi,1,Protest,1,Proza,2,Radimir Sovilj,1,Radiša Cvetković,1,Radmila Smiljanić,1,Radomir Konstantinović,2,Rastislav Dinić,1,Raša Todosijević,3,razgovor,4,Refik Hodžić,1,Renate Lachmann,1,Robert Bagarić,1,Roger Angell,1,Roland Barthes,2,Roland Jaccard,1,Roland Quelven,1,Saida Mustajbegović,2,Sándor Márai,1,Saša Jelenković. poezija,1,Saša Paunović,1,Sava Babić,3,Seida Beganović,3,Semezdin Mehmedinović,4,Senadin Musabegović,1,senka marić,1,Sesil Vajsbrot,1,Shosana Felman,1,Sibela Hasković,1,Siegfried Lenz,1,Sigmund Freud,1,Sinan Gudžević,1,Siniša Tucić,1,sjećanje,2,Slavenka Drakulić,1,Slavica Miletić,3,Slavoj Žižek,1,Slobodan Glumac,1,Slobodan Šnajder,1,Slobodan Tišma,1,SLOVO GORČINA,1,Sonja Ćirić,3,Sonja Savić,1,Srđa Popović,1,Srđan Tešin,1,Sreten Ugričić,3,Srpko Leštarić,1,stećak,2,Stevo Basara,1,Stojan Subotin,1,Susan Sontag,1,Sven Milekić,1,Svetislav Basara,2,Svetlana Aleksijevič,1,Šagal,1,Tadeusz Różewicz,1,Tamara Kaliterna,1,Tamara Nablocka,1,Tamara Nikčević,2,Tatyana Tolstaya,1,Tea Benčić Rimay,1,Teatar,1,Teatron,1,The New York Times. Žarka Radoja,1,Thomas Bernhard,10,Thomas Ostermeier,1,Tomaž Šalamun,2,Tomislav Čadež,1,Tomislav Dretar,2,Tonko Maroević,1,Tony Judt,1,Umberto Eco,2,Urbán András,1,Vanda Mikšić,1,Vanesa Mok/Anđelko Šubić,1,Varlam Šalamov,3,Vera Pejovič,3,Veronika Bauer,1,Video,10,Viktor Ivančić,3,Viktor Jerofejev,1,Viktoria Radicz,2,Vincent Van Gogh,1,Višnja Machido,1,Vladan Kosorić,2,Vladimir Arsenić,1,Vladimir Arsenijević,1,Vladimir Gligorov Ljubica Strnčević,1,Vladimir Milić,2,Vladimir Pištalo,3,Vladimir Vanja Vlačina,1,Vladislav Kušan,1,vojislav despotov,1,Vojislav Pejović,1,Vojo Šindolić,1,Vujica Rešin Tucić,1,Vuk Perišić,3,Walter Benjamin,1,Wisława Szymborska,1,Wolfgang Borchert,1,Wroclaw,1,Zadie Smith,1,zapis,1,zavičaj,1,Zbigniew Herbert,3,zen,1,ZKM,1,Zlatko Jelisavac,2,Zoran Vuković,2,Zygmund Bauman,1,Žarko Milenić,1,Žarko Paić,1,Željko Grahovac,2,Živojin Pavlović,1,
ltr
item
HYPOMNEMATA: Mađarski Hiperion, Bela Hamvaš, preveo Sava Babić
Mađarski Hiperion, Bela Hamvaš, preveo Sava Babić
https://1.bp.blogspot.com/-7SgwmNo98lU/VyuKREx6S3I/AAAAAAAABho/MYR3cKsSBj85Zffghwgz4jis_NY5owlJgCLcB/s1600/Bela-Hamvas.jpg
https://1.bp.blogspot.com/-7SgwmNo98lU/VyuKREx6S3I/AAAAAAAABho/MYR3cKsSBj85Zffghwgz4jis_NY5owlJgCLcB/s72-c/Bela-Hamvas.jpg
HYPOMNEMATA
https://darkocvijetic.blogspot.com/2016/05/maarsko-hiperion-bela-hamvas-preveo.html
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/2016/05/maarsko-hiperion-bela-hamvas-preveo.html
true
2899971294992767471
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Početna STRANICE ČLANCI Vidi sve Preporučeni članci OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara upitu Vrati se natrag Nedjelja Ponedjeljak Utorak Srijeda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Siječanj Veljača Ožujak Travanj Svibanj Lipanj Srpanj Kolovoz Rujan Listopad Studeni Prosinac Sij Velj Ožu Tra Svi Lip Srp Kol Ruj Lis Stu Pro just now 1 minutu prije $$1$$ minuta prije 1 čas prije $$1$$ sati prije Juče $$1$$ dana prije $$1$$ tjedana prije više od 5 tjedana prije Sljedbenici Slijedi THIS CONTENT IS PREMIUM Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy