Šejka, Šejkovača/Marshal, Darko Cvijetić

                                                                                  

DARKO CVIJETIĆ




ŠEJKA, ŠEJKOVAČA

„… Otpija s časa na čas

Krv što mu se penje

U peščanom satu na stolu“

Vasko Popa, „Ljonja Šejka“

1. SLIKA

Šejka je sliku ALHEMIČARSKA SOBA FAUSTA poklonio Milovanu Đilasu negdje 1967. tri godine pred svoju smrt, a nekoliko mjeseci nakon izlaska iz devetodnevnog zatvora. Tih je mjeseci s robije došao i Đilas. Devetogodišnje. Kada bi bilokomu Aleksa Đilas opisivao Šejkinu poklon sliku svojem ocu i majci, rekao bi da je na njoj vidio, pored ostalog, terra tenebrosa – zemlju tame, Berathrum – ponor, bezdno u paklu, princa alkemije Paracelzusa, svete brojeve 7 i 4, potom lubanju. .. Šejka je „jednu pravu“ lubanju držao u ateljeu. Bio je prosinca i studenog 1966. u samici istražnog zatvora u Beogradu. Poklon slika, svjedoči Đilas, nastala je 1964. i njegovom kupnjom, Marija i Šejka odmakli su se od granice gladi, a Šejka ostvario prvu veću zaradu prodajom neke slike. U slici nema događanja, kaže Aleksa Đilas, rađena je uljem i temperom i velikih je dimenzija 2×1,5 metara.

Što sve ima Faust u svojoj sobi – od zgužvane mape pakla, Featona sina boga sunca, Lava crvenog, pa Stiksa, hladnog i svetog, rijeke što razdvaja žive i mrtve, tu je i toranj ruske crkve s karakterističnim oblikom glavice luka, tu je portret nasmiješene Marije, pa i demon Belfegor s otvorenim ustima…A sam Faust sjedi i čita, ispod lijeve ruke piše „anubis“ – egipatsko božastvo s glavom šakala, što vodi mrtve kroz podzemni svijet i prokletnike u pakao. Moja je majka vrlo voljela Šejku, dovršio bi Aleksa.

2. ŠEJKA

Leonid Trofimovič Zisijadis Šejka, ili Leon van Kis ili Leon Leš ili Ljonja, rodio se 1932. u Beogradu. Jedan od osnivača Mediale. Volio Anu, volio Olju Ivanjicki, volio Mariju Čudinu. Umro 15. 12. 1970. u Beogradu. Od raka na mozgu.

Jedan zapis Leonida Šejke:

„Sazvežđe malih predmeta

Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu “nemoguća gomila”.

Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam. Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista. Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju. Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.”

Šejka, jedinac od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbjeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije, i majke blage Katarine Zisić, koja je potjecala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dvije različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvjetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija ― naime, Šejkina majka je veoma voljela operu i uz nju je Šejka muziku doživio kao blisku, srodnu umjetnost. Prirodno je da je poslije toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu ― zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svijet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je “zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju”. No, pored umjetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već ― doći do sebe.

3. BROJEVI

206 kostiju ima čovjek .

U mas. grobu Hrastova glavica nađeno je 144 tijela ubijenih iz logora Omarska.

114 puta 206 jeste 23 484 kostiju.

4. JAMA

Pored Sanskog Mosta, Gornjeg Kamengrada, u Podvidači, selo Glušci. Pored sela šumica, u šumici jamica, u jamici 23 484 komada kostiju. Hrastova glavica.

Čahure oko jame i sad se mogu naći, kao i meci pozabijani u debla, koji su prethodno prosviravani kroz lubanje.. .Kraj jame agregat. Forenzičarka, omanja sijeda kratkopodšišiana žena u bijelom, s bijelim rukavicama, također pored. Ulaz vrlo uzak. Za jednu osobu. Alpinisti prave daščanu platformu. Dno jame 3×6 metara. Nikakvog zadaha. Nikakvog mekog tkiva. Desetine i desetine lubanja. Jama je sličila na bunar, kome zidovi tiho cure. U jami je plus deset. Vani je minus petnaest supnjeva Celzija. Tanka žica oko gležnjeva ruku i nogu. Puno žice. Tanke žice. Već izhrđale. Poneki sat. Jedan još radi, kaže forenzičarka nekome. Tijela su padala s visine najmanje dvadesetak metara. Vozačke dozvole, lične karte, fotografije… Kada sve kosti poslagane budu u bijele najlonizirane vreće odvoze se.

U Šejkovaču.

5. ŠEJKOVAČA

Identifikacioni centar za nestale osobe u cijeloj Bosni i Hercegovini. Pored Sanskog Mosta. Na stotine i hiljade kostiju čekaju spremljeni u bijele vreće. Čekaju. Da netko dođe po njih.

I opere ih, Margareto. 

                                                                             

MARSHAL


vjetrenjačnost čini viteza, ne vjetar, ne mač...
ona nosi mobitel i snima na ulici. viče - normalno, ponašaj se normalno, ne gledaj u nebo.

djevojčica koja trči za golubom nalijeće na nju.

ako dubiš na glavi, suze mogu da ti cure uz čelo, da plačeš sebi u kosu.
poslije sretnemo bivšeg rukometaša B.

ima mali mikrofon, primakne ga grlu, pa se čuje kako govori.
"izvadili mi glasne žice. sutra idem nazad u Ameriku da stave vještačke glasnice. mada, zapravo, šta će mi koji kurac toliko žice.
bolje da nabavim baterije za mikrofon."
pogledaj kako se vidi da me ne gledaš, kaže dok pregleda snimak.

onda šutimo.
kakav imaš glas kad su ti glasne žice vještačke, pita me?

je l' k'o kod lutaka, snime te kako kažeš mama?