GRAD



Početkom marta počeli su da ruše fabriku. Nenadni, kratkotrajni sneg primorao je radnike da obustave započeti posao na dva-tri dana, posle kojih su se, ipak, vratili baraci sa alatom i visokom, osamljenom kranu kraj obale reke. Više nije bilo razloga da bilo ko sumnja u skori dolazak proleća. Na ramovima prozora belela se krevetska posteljina, promicali su moleri i tapetari, mirisao lak. Kućne mačke bile su skotne. Ležale su, udebljale, na još prozeblom suncu i ljudi su pred njih donosili čančiće sa mlekom i svežu, okrvavljenu džigericu. Mačiće smo, potom, kao po nekom dogovo- ru, bacaii u reku pored odlivne kanalizacione cevi. Vodostaj je tih dana bio izuzetno nizak između nas i reke prostiralo se nekoliko metara žitkog mulja i fekalija - i nejaki dečaci nisu dospevali da dobace svoj živi teret do vode. Papirne kese su se prevrtale i otvarale u vazduhu, i iz njih su, uz zaglušujuće krike, ispadali tek rođeni mačići, bauljali po kalu i tonuli širom otvorenih slepih očiju. Iz nedeljnog i plavog neba ustremljivale ptice. Dečaci su plakali. Ribari su psovali. Žena nije bilo.

Nedaleko od nas, na terasi restorana, penzionisana vojna lica, zagledana u glavni grad, pila su vinjak ili, ređe, čaj.





PORUČNIK RAKOČEVIĆ



Poručnik Rakočević bojao se da diše. Ponekad bi prošlo nekoliko dana pre nego što bi se usudio da ponovo udahne vazduh. Jednom prilikom, pre dve šš tri godine, kada se po službenom naređenju zatekao u glavnom gradu republike, nije disao skoro tri nedelje. Gnušao se prekomernih količina izduvnih gasova automobila i, uopšte, prašine koja je kao najfiniji vez lebdela u vazduhu. Po povratku u svoju komandu, zatražio je neplaćeni godišnji odmor. Morao je da ode u planine. Tamo, kraj jezera, između borova, poručnik Rakočević je provodio dane u dugim šetnjama ili (»i sedeo, s ćebetom preko kolena, u ligeštulu i posmatrao zalazak sunca.

Ali, o kako je disao!

I tako, kako je vreme proticalo a čas povratKa se neumitno približavao, u njemu ojača želja da zauvek ostane tu, na visini. Pomisao na grad, na fizičku zagađenost (a naslućivao je i duševnu), ispunjavalaga je užasom. Ponudio se direktoru cotgli u kojem je odseo, ali nažalost, direktor se izvinio, sva mesta su bila zauzeta, ne bi mogao da prihvati njegove usluge.

Ne obazirite se na moj čin, reče poručnik Rakočević, to uostalom i nije nekakav čin.

Nemojte tako, rekao je direktor, čin je čin. Vrsta posla nije važna, reče poručnik, mogao bih sve da radim: portir, možda, ili sobar, da kuvam ne znam ali -

Verujte mi, reče direktor, verujte mi.

Verujem vam, reče poručnik Rakočević, i povuče se u svoju sobu. Otvorio je prozor, dovukao stolicu, seo, i zagledao se u dolazeći sumrak. Šta je još smeo da očekuje od života? Uvukao je svež, ljubičasti vazduh duboko u pluća. Mogao je da oseti kako u njima, svom silinom, pršte svemiri bezbrojnih atoma. Uputio se, ne paleći svetlo, do svog prtljaga, uredno složenog u uglu, izvadio službeni pištolj, stavio prigušivač, i -

ne izdišući vazduh koji je i dalje šumeo - opalio sebi metak kroz glavu.

Objavi komentar Blogger

 
Top