Šta me to privlači, šta me očarava na fotografijama koje volim?
Verujem
da je, naprosto, reč o ovome: fotografija je za mene, na određeni način,
mesto Konačnog Suda, ona predstavlja svet kakav se pojavljuje
poslednjega dana, Dana Gneva. Nije reč o pitanju subjekta, ne želim da
kažem da fotografije koje volim predstavljaju nešto strašno, ozbiljno
ili čak tragično. Ne, fotografija može da prikazuje lice, predmet, bilo
koji događaj. To je slučaj sa Donderom koji je, poput Roberta Kape, uvek
ostao privržen aktivnom novinarstvu i često praktikovao ono što bi se
moglo nazvati fotografsko flânerie (ili „tumaranje"): šetanje bez cilja i
fotografisanje onoga na šta se nabasa. Ali „ono na šta se nabasa" –
lica dveju žena koje prolaze biciklima u Škotskoj, izlog prodavnice u
Parizu – pozvano je, uručen mu je poziv da se pojavi na Sudnji Dan.
Da
je tako od samog početka istorije fotografije, pokazuje, potpuno jasno,
jedan primer.
Sigurno poznajete čuveni dagerotip Boulevard du Temple,
koji se smatra prvom fotografijom na kojoj se pojavljuje ljudska figura.
Srebrna ploča predstavlja Boulevard du Temple koji je Dager
fotografisao sa prozora svog studija u vreme najveće gužve. Boulevard je
trebalo da bude prepun ljudi i kočija, pa ipak, s obzirom da su aparati
u to vreme zahtevali izuzetno dugačko vreme ekspozicije, od čitave te
mase u pokretu ne vidi se ama baš ništa. Ništa, osim malog crnog obrisa
na trotoaru, u donjem levom uglu fotografije. Reč je o čoveku kome
glancaju čizme, pa je ostao nepokretan dovoljno dugo, blago podignute
noge kako bi stopalo naslonio na banak čistača cipela.
Ne bih bio
u stanju da izmaštam prikladniju sliku Konačnog Suda.
Gomila ljudi –
štaviše, čitavo čovečanstvo – prisutna je, ali se ne vidi, jer se sud
odnosi samo na jednu osobu, samo na jedan život: upravo taj a ne neki
drugi. Na koji način je anđeo Sudnjeg Dana – koji je i anđeo fotografije
– opazio, uhvatio, ovekovečio taj život, tu osobu? U najbanalnijem i
najobičnijem gestu, gestu glancanja cipela! U sudnjem času čovek, svaki
čovek, prepušten je zauvek svom najsvakodnevnijem i najbednijem gestu.
Pa ipak, zahvaljujući fotografskom objektivu, taj gest je nabijen
težinom čitavog jednog života, taj nevažan, pa čak i nezgrapan stav
sažima i skuplja u sebe smisao čitavog postojanja.
Verujem da
postoji tajna veza između gesta i fotografije. Moć gesta da sakupi i
sazove čitave redove anđeoskih snaga nalazi se u fotografskom objektivu,
ta moć u fotografiji ima svoj locus, svoje ovde i sada. Benjamin je
jednom prilikom napisao, u vezi sa Žilijenom Grinom, da on predstavlja
svoje likove u gestu punom sudbine koji ih prikiva neopozivošću paklene
onostranosti. Verujem da je pakao o kojem ovde govorimo paganski, a ne
hrišćanski. U Hadu, senke mrtvih beskonačno ponavljaju isti gest: Hision
okreće svoj točak, Danaide uzaludno pokušavaju da donesu vodu u
probušenom krčagu. Ali nije reč o kazni, paganske senke nisu proklete.
Večno ponavljanje ovde je šifra apokatasstasisa, beskonačnog svođenja
računa postojanja.
To je eshatološka priroda gesta koju dobar
fotograf zna da uhvati. A da ne oduzme ništa od istoričnosti i
posebnosti fotografisanog događaja. Mislim na ratne dopise Dondera i
Kape, ili fotografiju istočnog Berlina napravljenu sa krova Reichstaga
prvog dana nakon pada zida. Ili na fotografiju, kakva je ona, opravdano
čuvena, autora nouveau romana – od Sarotove do Beketa, od Simona do
Rob-Grijea – koju je 1959. napravio Dondero ispred Editions de Minuit.
Sve ove fotografije sadrže jasan istorijski beleg, neizbrisiv datum, pa
ipak, zahvaljujući naročitoj moći gesta, ovaj beleg sada upućuje na neko
drugo vreme, aktuelnije i urgentnije od bilo kojeg hronološkog vremena.
Ali
postoji, na fotografijama koje volim, još jedan aspekt koji ni po koju
cenu ne bih želeo da prećutim. U pitanju je zahtev: subjekt prikazan na
fotografiji od nas nešto zahteva. Pojam zahteva mi je posebno drag i ne
treba ga mešati sa činjeničnom nužnošću. Čak i ako je osoba na
fotografiji danas potpuno zaboravljena, čak i ako je njeno ime potpuno
izbrisano iz ljudskog sećanja, uprkos tome – štaviše, upravo zbog toga –
ta osoba i taj lik zahtevaju svoje ime, zahtevaju da ne budu
zaboravljeni.
Mora da je nešto od svega toga Benjamin imao na umu
kada je, govoreći o fotografijama Kamerona Hila, napisao da slika
prodavačice ribe zahteva ime žene koja je nekada bila živa. Možda zbog
toga što nisu mogli da podnesu ovo nemo obraćanje, posmatrači su pred
prvim dagerotipima morali da skrenu pogled u stranu, osećajući da ih
portretisane osobe posmatraju. (U kancelariji u kojoj radim, na komadu
nameštaja pored pisaćeg stola, stoji prislonjena poznata fotografija
lica brazilske devojčice koja kao da me strogo gleda i ja znam, sa
apsolutnom sigurnošću, da je ona ta koja mi sudi i koja će mi suditi,
kako danas tako i poslednjeg dana).
Dondero je jednom prilikom,
iako im se divi, izrazio rezervu prema dvojici fotografa:
Kartije-Bresonu i Sebastijau Salgadu. Kod prvog vidi preteranost
geometrijske konstrukcije, a kod drugog estetske perfekcije. Obojici
suprotstavlja koncept ljudskog lica kao priče koju treba ispričati i
geografije koju treba istražiti. U istom smislu, zahtev koji dolazi sa
fotografija i od nas traži objašnjenje, za mene nema ničeg estetskog.
Pre će biti da je reč o zahtevu za iskupljenjem. Fotografska slika je
uvek više od slike: ona je mesto razmaka, sublimni razlaz između čulnog i
inteligibilnog, između kopije i stvarnosti, između uspomene i nade.
U
vezi sa vaskrsnućem telesnog, hrišćanski su se teolozi pitali, ne
uspevajući da iznađu zadovoljavajuće rešenje, da li telo vaskrsava u
stanju u kojem se nalazi u trenutku smrti (možda staro, ćelavo i bez
jedne noge), ili u mladalačkoj očuvanosti. Origen je prekinuo ove
beskrajne rasprave tvrdnjom da ne vaskrsava telo, nego njegovo obličje,
njegov eidos. Fotografija je, u ovom smislu, najava slave tela.
Poznato
je da je Prust bio opsednut fotografijom i da je svim sredstvima
nastojao da dođe do fotografija osoba koje je voleo i kojima se divio.
Jedan od momaka u koga je bio zaljubljen kada je imao 22 godine, Edgar
Obe, poklonio mu je, na njegovo uporno zahtevanje, sopstveni portret. Na
poleđini fotografije napisao je u obliku posvete: Look at my face: my
name is Might Have Been; I am also called No More, Too Late, Farewell
(Pogledaj moje lice: moje ime je Mogao Je Da Bude; zovu me i Ne Više,
Prekasno, Zbogom). Posveta je svakako pretenciozna, ali savršeno
izražava zahtev koji oživotvoruje svaku fotografiju i dokučuje stvarno
koje neprestano iščezava, nastojeći da ga iznova učini mogućim.
Fotografija
zahteva da se sve ovo pamti, fotografije svedoče o svim ovim
izgubljenim imenima, poput knjige života koju novi anđeo otkrovenja –
anđeo fotografije – drži u rukama do kraja svih dana, to jest svakog
dana.
(G. AGAMBEN, PROFANACIJE) izvor RENDE/E-novine
COMMENTS