Seljak je umro


Sto godina posle Engleske, talas industrijalizacije je udario Evropu. Sto pedeset godina kasnije, ovaj planetarni proces je zahvatio Rusiju.

Početkom dvadesetog veka, Lav Tolstoj je čuo priču o seoskom učitelju koji je doneo gramofon u zabačeno rusko selo. Seljaci su bili užasnuti što đavo peva iz mašine. Jedan se digao da razbije đavolsku napravu. Ali, učitelj je predvideo ovu situaciju :

– Sačekajte! – uzviknuo je on.

Tada su, na seljakov užas, sveto i prokleto zamenili mesta. Učitelj je izvadio ploču na kojoj je snimljena liturgija. Seljak je slušao kako đavo modernosti iz kutije peva liturgiju.
Ošamućeni seljak je otišao kući, legao i umro.


Grad je stostruko oživeo


Američki religiozni mislilac Džosaja Strong verovao je da je prvi ubica sagradio prvi grad. Seljačke sinove grad je zaposlio da kopaju duboke klance. Seljačke kćeri je navodio na zlo. Žig je prvo pulsirao na Kainovom čelu a onda je zasvetleo sa krovova u obliku neonskih reklama… Kainov žig je sinuo u obliku bludnih poruka koje nam pomućuju um, koje jašu na našim čežnjma i žigošu nas strahovima, koje čine da ne znamo razliku između dobra i zla, koje nas možda a da i ne znamo pretvaraju u čudovišta sebičnosti. O duboki klanci gradova, o bezdušni šiljci krovova, sa sunčevom zrakom u samoj srži. Ko će opevati vašu lepotu?

Da li mi je dozvoljeno da to budem ja?

Toni Morison je opisala zaljubljivanje došljaka u grad:

Kako brzo seljaci zaboravljaju! Kada se zaljube u grad to je zauvek i izgleda kao zauvek. Kao da nije bilo vremena kada ga nisu voleli. Istog momenta kad stignu na železničku stanicu ili siđu sa lađe i spaze široke ulice koje osvetljavaju rastrošne lampe, znaju da su za to rođeni. Tu u gradu oni nisu toliko novi koliko postaju svoji – osećajući svoju snažniju, rizičniju ličnost.

Isak Baševis Singer se sećao kako su Jevreji dolazili iz udaljenih galicijskih sela u Varšavu. Želeli su da shvate svet. Pitali su nepoznate ljude:

Zašto kiša pada? Zašto sunce sija?

Volt Vitmen se poistovećivao sa Menhetnom.

Futuristi su u Milanu i Torinu milovali mašine.

Za Andreja Bjelog grad je bio mozak zemlje. Taj grad – kit – izbacivao je uvis mnogospratni bljesak:
Gle ulica! Raznobojno perje nafarbanih dama, vapaj automobila, crvenih zmajeva koji sumanuto odvlače velike bludnice nad krovove u oganj treperavih reklama.
Reklame su se materijalizovale iz mraka u obliku električne čaše šampanjca sa mehurićima. Pink! Pink! Pink! – palili su se mehurići u noć.

I probuđeni čovek, sa dinamom umesto srca, mogao je zapevati:
Noć mi ne da mira,
dim iz birtija
I neon!

A Maksim Gorki je opisao seoskog dečaka koji se izgubio u gradu. Dečak je išao levo, išao desno kroz bučni lavirint. Prolazio je i vraćao se žureći besmislenim ulicama. Zurio je očajno u mnogodimnjačne daljine, pitajući se da li je tu već bio. Ne mogavši da nađe izlaz iz demonskog okruženja, dečak se prekrstio i skočio u reku, ali nije izašao iz lavirinta. Građani su ga spasili.




izvor : FENOMENI

Objavi komentar Blogger

 
Top