IN MEMORIAM
MIRKO ĐORĐEVIĆ
VASKRSENJE JE VELIČANSTVENA METAFORA ČOVEKA KOJI ŽIVI SNAGOM VOLJE, KOJI IMA PRIRODNO PRAVO DA NEĆE DA UMRE, KOJI HOĆE DA ŽIVI
U vreme uskršnjih praznika ono što se govori, što se u crkvama čuje u
propovedima lišeno je smisla do te mere i toliko ispolitizovano da
smeta normalnom ljudskom uhu. U javnim glasilima i medijima uskršnji
dodaci su vapijuće nepismeno uređeni. To je još jedan razlog da se o
Uskrsu ipak progovori, da se vidi gde taj sakralni scenario sa svojim
protivrečnostima i napetostima stoji u ramu onoga vremena od pre 2000
godina.
Ako se elementarno razdvoje legende, predanja, pa i falsifikati
kojima se vekovima brojne crkve bave, priča o Uskrsu i vaskrsenju je
neobična sama po sebi. Fabularno gledano ona se svodi na jedan običan
pasus u jednoj knjizi, a čak i taj pasus nije nastao na licu mesta i
svojevremeno, nego vek i po nakon događaja, pa se u njemu prelamaju
nade, ali i ljudske zablude. Ta sakralna priča ima još jednu neobičnu
dimenziju, nju već 2000 godina ispisuju i dopisuju imena kakva su Tomas
Man, Miroslav Krleža, najveći umovi u slikarstvu, najveći sineasti.
Priča o Isusu i onome što se dogodilo nikad nije suvišna, niti je do
kraja ispričana. Mi u toj ličnosti ne vidimo ono o čemu govore freske i
nekakva prikazanja, nego zaista nadu za ljudsko iskupljenje.
Reč iskupljenje muči ljude, a teolozi je svesno komplikuju, ona je,
međutim, ljudska dimenzija u Hristovoj propovedi, jer kad padnemo u
nemoći, kad nas priključe na aparate – čeznemo za tim da neko podeli
našu muku, da nas uzme za ruku i preuzme deo naše patnje na sebe. U tome
je jedna dimenzija ove velike priče, a sam sakralni scenario je,
rekosmo, prost. Iz vremena kada se dogodilo raspeće, pogubljenje
Isusovo, nemamo nikakvih dokumenata. Najverodostojniji dokumenti su
Jevanđelja, nastala vek i po, pa i dva veka kasnije, pa u njima ne treba
očekivati nikakvu realističnu sliku i reportažu. Postoje legende o
tome, a nauka nije ništa od toga potvrdila – da je legendarni izaslanik
rimskog cara Imperija Pilat Pontijski slao izveštaje Senatu, pa i
imperatoru lično o tome šta se događa. Izveštaji su svakako postojali,
ali mi danas njima ne raspolažemo, pa ipak, zahvaljujući jevanđelistima i
gnostičkim jevanđeljima otkivamo jedan lik koji u žiži sabire čovekovu
dramu na zemlji od rođenja do smrti.
Podsetiću na jedan detalj koji u crkvi nećete čuti, kada je Isus
počeo svoju propoved ljubavi prema drugom i drugačijem za njim je hodala
gomila, hiljade i hiljade, naravno Jevreja, on je i sam bio Jevrejin.
Rimske vlasti, pa i nomenklatura političke vlasti u Judeji u ono vreme
uzbudili su se zbog te mitingaške atmosfere, zato je on u vrtu uhapšen i
osuđen na pogubljenje kao i stotine i stotine drugih pre njega. Ali ne
zaboravite, gomila je vikala, narod se bio dogodio – Isus, kralj
judejski.
To je izazvalo paniku, neko hoće vlast. Na saslušanju kod rimskog
pravnika Pontija Pilata, Pilat mu kaže – mladiću, hoćeš da budeš kralj
judejski. Setite se, Isus odgovara – ni na pamet mi ne pada, moje
kraljevstvo nije od ovoga sveta, ja širim jedno drugo učenje, a to što
masa viče, to nije glas naroda. Isus u lice kaže Pilatu, to radi vaša
tajna služba kojom rukovodi Levi Matej, skupljač poreza koji baca takve
klevete. Rimski pravnik je legalistički dosledno odustao, jedino što je u
izveštaju rekao – ja na ovom mladiću ne vidim de facto krivice, vidim,
mladić ponavlja besmislice koje mi Rimljani u robovlasničkom sistemu ne
možemo da pojmimo, da su svi ljudi jednaki, da je svaka vlast nasilje
nad čovekom, da svaka vlast korumpira, a da centralna autokratska vlast
totalno korumpira. Njega su osudili u važnom političkom trenutku, pošto
je u susednoj Siriji bila stacionirana legija, zvali su se Kobre, kojima
je iz Rima izdato naređenje – ako neredi sa ovom propovedi zahvate šire
mase upadajte u Jerusalim. Pilat se uplašio i sam ga uhapsio, srećom
Kobre nisu upale, jer gde oni prođu tu trava nije nicala.
1945. godine u pesku Nag Hamadija u egipatskoj pustinji pronađena su
jevanđelja pisana pedesetak i jedva stotinak godina nakon događaja,
zvana gnostička, iz kojih se nudi jedna potpuno nova slika o Isusu,
otkriće koje se smatra najvećim otkrićem poslednjih vekova. Čak se i
mojim skromnim trudom na srpskom jeziku nalazi i Judino jevanđelje i
Marijino. Marijino, jer ona je njegova saputnica, jer je hrišćanstvo
rođeno iz moći ljubavi jednoga čoveka propovednika koji nije bio Bog,
nego propovednik. On je za ljude tvrdio – svi smo mi deca Božija, nikad
on za sebe nije rekao – ja sam Bog, to mu je kasnije pridodato na
plenarnoj sednici sabora. S druge strane, hrišćanstvo je svojevremeno
rođeno i iz imaginacije jedne žene koja mu je bila odana od početka do
kraja, pa i posle smrti, siromašne, bosonoge devojke koja je nekim čudom
bila vrlo pismena, koja ga je pratila, koja je kasnije stigla do Rima
noseći jaje. Nju u istoriji znamo pod imenom Marija Magdalena. Isusova
nauka je humana, on čoveka i ženu ne razdvaja.
Najteže u ovoj priči je vaskrsenje, jer čućete da je Isus pogubljen,
pa je onda ustao iz groba, prošetao, obukao se i vratio se kući. To su
čiste besmislice o kojima ni u istoriji, ni u jevanđeljima, sinoptičkim
ni kanonskim nema pomena. Vaskrsenje ima jedan drugi smisao, to je
veličanstvena metafora čoveka koji živi snagom volje, koji ima prirodno
pravo da neće da umre, koji hoće da živi. U jevanđeljima o vaskrsenju
nema ni desetak reči, najduže što ima to je desetak redaka kod Luke,
koji je to pisao tek kasnije, vek i po je prošao od toga, ali je
zabeležio jedan momenat, jedini koji se danas falsifikuje.
U tih desetak stavaka imate ovu priču – pogubljen je Isus, apostoli,
njegovi verni sledbenici su se svi razbežali od straha, za njima je
potera rimske policije. Njih nekoliko putuju izgubljeni, jednom od njih
znamo i ime, zvao se Kleopa, a putuju u neko mestašce koje se nalazi 12
kilometara od Jerusalima, Emaus. I odjednom, kao su osetili da se u
njima budi nada, a bili su izgubili svaku nadu, čini im se da je neko sa
njima. Izričito ne tvrde da su bilo koga videli, ne možete pripisati to
ni halucinaciji umornih ljudi koji danima nisu ni vode pili. Postoji
pred kraj jedno mudro objašnjenje, oni kažu – to što se u ovoj smrti
dogodilo, što i nas može stići dok noć padne, neko mora da postoji da
ljudima ulije nadu da žive, zar ne osećate, dok smo mislili ko je ovo,
šta je ovo, gorela su nam srca.
Oni nude empirijski, fiziološki, medicinski dokaz da se u njima
probudila nada. To je vaskrsenje, ostalo su legende dostojne freski.
Danas ne možete vaskrsenje posmatrati tako, nego ga morate gledati u
dimenziji ljudske nade. Isus propoveda civilizaciju ljubavi, to je ono
što je s tačke gledišta rimskog pravnika u robovlasničkom sistemu bilo
ludost, ali u isto vreme on ljude poziva da budu budni, da se odupru, da
misle, da svedoče. Tako ćete postati ljudi, nigde ne kaže bićete
bogovi.
Najbolja definicija Hrista koju ja poznajem potiče iz pera čoveka
koji je sebe deklarativno smatrao ateistom, a imao je imaginaciju
nadljudskih razmera. Pisac se zvao Miroslav Krleža i on kaže – Isus je
kao pojava astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog inkvizitora, i
tako će on stajati pred nama i to će biti opomena. To govori ateista
Krleža.
Isus je ponudio prostu formulu – ljudi moraju da stvore zajednicu u
kojoj mora da postoji duh koji će ih držati u ljudskoj iskrenosti i
veličini. Zato ga zovu utopistom, a desetak istoričara komunizma i
teoretičara zovu ga komunistom. Bio sam dete kad su nas postrojavali da
pevamo „Petokraka sa pet roga, ja se borim protiv Boga, ne borim se
protiv Hrista on je bio komunista“. Ta energija nade nije potrošena, a
crkve su učinile od Isusa i njegovog učenja ono što bi Želimir Žilnik
rekao, postupile su po principu podeljenog Boga, svaka je uzela za sebe
deo i on je ostao potpuno u tami, ali njegovo svedočanstvo u svim svojim
dimenzijama je i danas aktuelno i precizno jasno. Najveći greh je kad
nacionalna i intelektualna elita odluči da laže. On ih je nazivao
farisejima, koristeći onovremeni izraz za pripadnike sekte koji su jedno
govorili, a drugo radili. U tom smislu Isus je naš savremenik i u
Uskrsu ne treba videti naivnu priču, treba videti lik koji je stvarniji
od stvarnog.
Čovek, kaže Isus, vaskrsava svakoga dana ako je budan za duh istine, u
reči vaskrsava koju tvori, u delu kojem svedoči i vaskrsava samo ako ne
živi svoj život, nego živi makar malo i za drugoga, u tome je smisao.
On je čudovišna pojava – Hegelov izraz – jer zbunjuje um. 1901.
godine Lav Tolstoj, pisac Rata i mira, Ane Karenjine i romana koji se
zove Vaskrsenje, isključen je iz crkvene zajednice i proklet.
Prokletstvo je oglasio Stoglavi Sinod Ruske pravoslavne crkve, i to
prokletstvo važi i danas, a deluje groznije od onog koje su rabini
uputili Spinozi. Tolstoj je otvoreno rekao da su liturgijske priče
vračanja i laži, da je Trojica nerazumljiva i da je Isusova veličina u
ljudskosti njegovoj i ni u čemu drugom.
Vekovima se ponavlja priča o apostolu Judi, međutim, otkrića su
pokazala da je to čista legenda, da je u pitanju bio jedan od
najvernijih učenika koji su Isusa do kraja sledili i jedini razumeli u
čemu je smisao njegove poruke, zašto se on odlučuje da strada, da
ljudima da primer postradanja za druge. Zanimljivo je da su veliki pisci
vekovima to u Judi naslućivali i znali, trebalo je da 1945. otkriju
gnostička jevanđelja pa da vide da je živa istina poruka Isusova – ide
vreme i već je nastalo. Nećemo se mi moliti ni na gori ovoj, ni na
Fruškoj Gori, ni u Jerusalimu, nego ćemo se moliti u duhu i istini.
Sledeći momenat te poruke je još zanimljiviji. Nebrojano puta on
učenicima govori – poznajte istinu. Ne govori moju istinu, ni
sadukejsku, ni farisejsku, ni izraelsku, ni rimsku, istinu govorite i
ona će vas osloboditi.
Obično se misli da je Konvent za vreme Francuske revolucije odvojio
državu i crkvu a da je tek 1905. Brijanovim zakonom crkva odvojena od
države. Ne, precizno u knjizi piše – učenici prilaze Isusu i pokazuju mu
monetu, na jednoj strani je lik imperatora, a na drugoj je vrednost, i
pitaju – šta da radimo. On im jasno kaže – kako niste razumeli, podajte
Bogu Božije, a caru carevo, to su odvojene stvari. Crkva se, međutim,
vremenom pretvorila u društvenu moć. Sticanjem moći i materijalnog
blagostanja crkva ništi poruku Hristove misli, jer ona počiva na tome –
ima mesta za sve na zemlji i za svakog od nas, za sve koji će se roditi,
ima mesta za svačiji grob, ne brinite se o tome.
Današnji čovek, koji je zbunjen obiljem i potrošačkom groznicom
civilizacije, više oseća čežnju za tim preporodom nego možda ljudi
Isusovog doba. U tome on na aktuelnosti apsolutno ne gubi.
Javio se čovek koji je u liku jedne saputnice prepoznao i ženu i
duha, mladić koji je rešio da svoju smelu misao javno kaže, da je
saopšti bez alternative i koji je pokazao vrhunac ljudskosti da za tu
istinu i strada. To je bio Isus i taj Isus i danas hoda na čelu gladnih,
bolesnih i iznemoglih. I danas taj Isus, po mom dubokom, strogo
intimnom doživljaju, kuca na vrata čoveka da ga opomene da će mera
njegove slobode biti sloboda drugog, da će mera njegove ljudskosti biti
žrtvovanje za drugog i da će mera njegovog uma biti da su svi ljudi
jednaki.
Da li je Isus monarhista, car, kralj i imperator kako ga prikazuje
tekst iz današnje liturgije koji je korišćen još u vizantijskom
političkom ritualu? Ne, sve to nema nikakve veze sa Isusom. Ja bih rekao
da je on u pravom smislu reči, koliko god drsko zvučalo, republikanac,
čovek koji gradi zajedništvo ljubavi. Na kraju krajeva, on je to expresis verbis i
rekao svojim učenicima. Kad su nakon vaskrsenja hteli dokaza ko je on –
dešava se to u neverovatnoj sceni kod Luke – on nema filozofeme, on ne
pravi retorske uvode, već uzima hleb, lomi ga i deli sa drugima. To
lomljenje hleba je simbol hrišćanstva – žrtvovati se za druge – jedite,
kaže on, nema tu filozofije, nije to neki ezoterični apstraktni sistem,
jedite, to je telo moje i vaše koje se za vas daje, pijte, to je krv
naša koju prolivamo i otići ćemo kao ljudi. I uvek to činite meni u
spomen. To ih je u početku bilo raspametilo, ali to je Isus.
Naš vek je ponudio užase, Drugi svetski rat, gasne komore i logori, i
sada Bosna, koji su zadali muke i teolozima, jer gde je bio Bog, gde je
ako ga ima. Sva svedočanstva koja imamo o njemu, od apokrifnih,
jevanđeoskih, rimskih istoričara, pokazuju ga kao čoveka lepog, mladog,
hrabrog. Jede i pije sa ljudima, nije se libio ni da se sa grešnicima i
grešnicama druži, ali niko nije ostavio traga da se on ikad nasmejao.
Taj momenat je čudo, to nimalo nije slučajno. Ovaj svet je toliko u zlu
da on za osmeh nije imao razloga, a i božansko i ljudsko nosi u sebi. Na
kraju, on je ljudski na krstu zavapio – Eli, Eli, lama sabahatani –
Bože moj, Bože, zašto si me ostavio.
Isus je Jevrejin, svi njegovi učenici su Jevreji, njegov jezik je
hebrejski i aramejski. Danas ćete u Beogradu pročitati bar 37 knjiga u
kojima se tvrdi da su Jevreji narod ubica, da su Jevreji ubili Boga. To
je najogoljeniji zoološki antisemitizam koji šire neki Nikolaj i njegove
pristalice. Isus je disident iz judeizma, on je pokušao veličanstvenu
reformu – nisu samo Jevreji izabrani narod, svi su ljudi izabrani, na
svima je vama sveštenički znak poznanja da ste ljudi. Antisemitizam je
sramota hrišćanske civilizacije, jer svega ćete naći u jevanđelju ali ni
govora o nekom nacionalnom, rasnom ili etničkom određenju. Reforma koju
je on pokušao da izvrši tipična je reforma disidenta, on kaže
jevrejskim rabinima, moramo sklopiti novi savez koji se ni po čemu neće
razlikovati od onog prvog, ali će u njemu biti korigovano to da nema
osvete – ne činite drugima ono što ne želite da drugi vama čine.
Nisu Jevreji izdali Boga, Isusa, on sebe nije smatrao Bogom, izdalo
ga je ljudsko zlo, vlast koja se dogovarala sa rimskim vlastima za
održanje privilegija i moći. Isusa, na kraju, nisu pogubili Jevreji, baš
ako hoćete tekstualno, nego rimska legija. Antisemitizam danas cveta na
neznanju i cveta kod onih koji Hrista nisu ni prepoznali ni naslutili,
ma kako ukrašene mitre i kamilavke nosili.
iz knjige KIŠOBRAN PATRIJARHA PAVLA, Peščanik, 2010.
izvor - Gledišta
COMMENTS