Uz sve ostalo, moglo bi biti da mi, banalizujući zlo, tako opravdavamo svoju ravnodušnost...
1.
Šta zapravo pisac, koji je pri tome esejist i pripovedač, može da kaže,
polazeći od svog pisanja, kad ga pitaju o zlu danas? Ne mnogo, ali možda
ni malo. Hajde da se u tu figuru osvedočimo: ja kažem da svedočim o zlu
i životu, svedočim kao pisac, koliko god mogu.
Najpre, o samom svedočenju, o istini i laži... Božja zapovest nalaže da
ne svedočimo lažno, to jest da o drugome ne govorimo i ne tvrdimo ništa
lažno, pri čemu se istovremeno postavlja pitanje ko će da svedoči za
samog Boga, ko garantuje, kao jamac i talac, ko dokazuje da On govori
istinu i da je sam istinit. Teološki vidokrug koji je tokom istorije
zapadnjačkog mišljenja određivao naše poimanje svedočenja, kao i uopšte
istine, vidokrug koji je, posle paganske, antičke misli, ubrzo u sebe
teleološkim obećanjima o poslednjoj istini integrisao metafizički i
svaki drugi filozofski vidokrug, ovladao njime, počiva na iluziji da je
istina nešto gotovo, dato, mada ponekad prerušeno i duboko skriveno.
Posebna je priča o hrišćanskoj istini; ona je bez prenemaganja ravan
moralnih zapovesti prevela na ravan bivstvovanja. U tom prevodu je
zagubljena razlika između svedočiti-lažno i svedočiti-za-nekoga. Dakle,
obavezujem se da ću govoriti istinu, a vi ćete svedočiti za mene. Svi
koji veruju u Boga, svedoče za Boga. On je za njih Istina, podjednako
moralna i egzistencijalna. Svedočenje se pretvorilo u verovanje. Niti je
naša spremnost da govorimo istinu, šta god ona bila, znak verovanja,
niti je, pak, garantovanje i dokazivanje istinitosti čin koji bi
uspostavljao veru. Štaviše, verovanje u kontekstu oba značenja izraza
svedočiti može biti više ili manje od svedočenja, ali uopšte nikakve
veze ne mora imati s njim.
Svedočenje je, svakako, posebna vrsta iskazivanja. Ono je i izvesna
vrsta istine iskazivanja. Da li je neki iskaz istinit ili lažan, može se
eventualno ispitati i bez ikakvog svedočenja koje uvek vezujem za
čoveka. Subjekt iskaza ne mora obavezno biti upravo onaj ko kazuje. Samo
čovek može svedočiti. Tako je i sa iskazivanjem. Ono je govorni čin, i
nema ga bez nas. Mi smo uvek njegov subjekt. Išao bih i dalje: samo
čovek svedoči o čoveku i samo čovek svedoči za čoveka.
Ako istina nije jedna, niti je njena priroda nepromenljiva i večna,
zašto neka istina ne bi važila i bez svedočenja? Ako je i naš pojam
istine varljiv, podložan istorijskim i nekim drugim promenama, lako je
zamisliti istinu bez svedočenja. No, istina samog svedočenja ne može bez
svedočenja. Takva istina se obistinjuje tek sa svedočenjem. Ili,
recimo, istina o postojanju nacističkih logora smrti, ili bilo kojih
drugih koncentracionih i istrebiteljskih logora, postaje nepobitna sa
svedočenjem samih žrtava. U ljudskom smislu, ta istina je često, ako ne i
suštinski neizreciva. Žrtva koja svedoči neprestano se nosi s tom
neizrecivošću. Govor žrtve je govor same istine u njenoj neizrecivosti.
Kritičkim genealogijama pojma istine razotkrivana je laž istine.
Kritička genealogija istine svedočenja nam još nedostaje. Možda bih
svoja istraživanja o logorima mogao shvatiti upravo kao fragmentarni
pokušaj takve genealogije, izveden i po obliku i po heterogenosti jezika
putem samog pisanja. Istovremeno, logori za mene nisu tek jedna od tema
kroz koje se mračno obasjava ovaj vek na izmaku. Logori su, štaviše,
mesto trajanja tog veka. U njima je njegova istina; u njima on
razotkriva mesto svog zla. To su mi potvrdili i skorašnji logori na
balkanskom tlu.
2.
Izum koncentracionih logora u našem stoleću, pod kojim god nazivom oni
bili maskirani, suštinski obeležava ne tek jedno istorijsko razdoblje,
već predstavlja nepovratno isključenje iz dosadašnje istorije. Po tom
obeležju, ovaj vek je mračniji od svih proteklih, zapravo neuporediv ma s
kojim događanjem iz prošlosti. Pojava i razrastanje logorskog sveta
doveli su ljudski opstanak pred iskušenje na koje nemamo odgovora.
Jednom stvoren, zarazan, s logorskim svetom se, po svemu sudeći, više ne
može prekinuti. Dok on metastazira, nesreća čovekovog satiranja ne da
se više preboleti. U tome je, od sada, tragika opstanka, svakog njegovog
kvaliteta i elementa. Uoči početka poslednjeg čina najnovije balkanske
katastrofe, zloslutnički sam istakao da nas logorski svet vreba svakog
časa i na svakom mestu. Nekoliko meseci potom već smo čuli za postojanje
logora u granicama koje još nazivamo bivše jugoslovenske. Ni za koga
nema pravdanja! Čak i kajanje, opraštanje, pa i pamćenje slaba su uteha.
Dokumenti i ispovesti žrtava izranjaju iz mraka. A tek ćemo se suočiti
sa istinom o tim logorima, srpskim, hrvatskim, muslimanskim. I to
suočenje, kada se probijemo kroz medijske obmane, mora biti najpre
suočenje sa istinom o sebi, ne o drugome.
U isto vreme, i u odavno poznatom fenomenu izgnanstva dogodile su se
bitne promene. Uprkos naporima da svet jednom istinski postane čovekov
zavičaj, sve se bolnije suočavamo s modernim iskustvom bezavičajnosti.
Neprestano i sve većma bivamo stranci, postajemo tuđinci, i naša
egzistencija izgnanička, čak i u rodnim krajevima.
U oba slučaja postojanja usred nemoći uma i poraza simpatije za
različito, naime u slučajevima logora i izgnanstava, nije reč o nekim
posebnim i konačnim fenomenima niti o navodnom vaskrsavanju varvarstva.
Kakvi su danas, oni su iz duha modernog sveta koji se, hoteći da bude
neprolazan, otvara provali smrti.
U tome se, ukratko, sastojalo i polazište knjige Gatanja po pepelu na
kojoj sam radio decenijama. Pisati je tada za mene bilo izdržati.
Ispitivao sam razna izgnanstva i proganjanja od početaka i širom sveta,
osvrtao se na svakolika mučenja i tumačio iskustva iz svakojakih logora,
tragao i za idejama koje navedenim pojavama leže u temelju. Ta su
istraživanja, međutim, različita od drugih. Nije reč ni o kakvoj
antropologiji, sociologiji, psihologiji, istoriji, analizi ideologija,
političkih i pravnih učenja, i sličnome, premda se, tamo gde je to bilo
nužno, nisam povremeno mogao lišiti ni takvih pristupa. U pitanju su
svojevrsna književna istraživanja izgnanstva i logorskog sveta.
Oslanjajući se pretežno na dokumentarne tekstove, na neposrednu i
verodostojnu građu, želeo sam da problematiku sagledam, recimo, kroz
moralnu i egzistencijalnu optiku pisanja i literature, jezika i
umetnosti u iskonskom smislu toga izraza. Takav pristup ne samo da
nedostaje nego je, u nekim bitnim elementima, dalekosežniji od ostalih,
budući da za osnovu ima ljudski život u njegovoj mnogolikosti i
dramatici samoočuvanja u ekstremnim situacijama.
Logori su, po meni, dosad najstrahotniji izum čovekovog uma, njegove
sklonosti da izoluje, homogenizuje, selekcioniše, uklanja drugo, zatire
razlike. Još od svojih istraživanja o mitskom prostoru čekaonice, u
strahu i bolu koji su me obuzimali i pred najblažim oblikom represije,
bilo ko da je njena žrtva, još od časa kada su mi u ranu zoru na vrata
dolazili službenici državne bezbednosti da bi odvodili na saslušavanje
ili mi uručivali poziv na suđenje zbog onoga što sam pisao i
objavljivao, hteo sam da kriknem i da shvatim. Ali, da li je krik deo
jezika? I da li se može shvatiti ono što je izmislio sam um?
Racionalnost je svaki put bila poražavana, jezik je ostajao nem. Iz te
očajne situacije, tokom dvadesetak godina, nastajala su moja Gatanja po
pepelu. Gatanje je, mislim, nešto što nije ni racionalno ni iracionalno.
I samo tako sam mogao da se nosim s pitanjima logorskog univerzuma koji
je osvojio naše stoleće. Kada sam čitao ili neposredno od samih žrtava
slušao svedočanstva o svetu u kome je smrt postala nešto najobičnije i, u
isti mah, najneizrecivije, nisam mogao mesecima da spavam. Ta knjiga o
izgnanstvima i logorima je, ukratko, izraz takve moje nesanice.
3.
Izgleda da je istina o čovekovim mukama nedokučiva. Pisanje je za mene
neprestani pokušaj da se kaže ono što je nekazivo i nedokučivo u životu i
o životu. Od groteske i smeha do suza i beskonačnog jada. Ponekad ne
možemo da znamo da bismo uopšte mogli da živimo, a istovremeno moramo da
znamo. U tome je paradoks istinskog pisanja. To je i paradoks čovekovog
postojanja i opstanka. Život je stalno u pitanju. Pisanje i knjige su
valjda jedina šansa da živimo s pitanjima u svetu u kome se sve
paranoično zaverilo protiv života.
Sada mi izgleda da "budnice" jenjavaju, ali ostaju mrtvi, osakaćeni,
unesrećeni. Još se nismo s tim neopisivim teretom suočili do kraja.
Tačno je da je u ovoj zemlji mnogo čega bilo previše, kao i da je nečega
bilo premalo. Nije bilo nikakvog balansiranja između mnogo i nimalo. To
znači da je iz vida bila izgubljena razlika između smrti i života, ali
je zato isticana razlika između nas i njih, razlika nacionalna,
konfesionalna ili neka treća. Umesto jamca života, razlika je postala
put u smrt. Umesto prijateljstva s drugim, dobili smo demonizaciju
drugog. Ne verovati više dovoljno ni u šta, smatram da je danas postalo
ne samo neumitno za mene, nego i jedino autentično božansko okrilje. U
svakom slučaju, autentičnije je od okrilja ma koje ovdašnje stranke.
Nisam član nijedne. A ko bi takvog kao što sam ja i želeo? Pisac je
nepoželjan u poretku s programima vlasti, laži, pljačke, u sistemima
zla.
Hteo sam da u onome što pišem svedočanstva i saznanja poprime vrhunski
izraz. U tome je valjda i umetnost: u izvanrednom spoju spoznaje i
stila. Šta to za mene znači? Rekao bih ovako: zasuti znanje. Ideja ne
sme biti zasuta znanjem, nego mu se mora opirati. Ne smemo je pretvoriti
u znanje, jer je ionako u komentarima očekuje taj zao udes. U mojim
pričama, kao i u esejima, valja da sam život zaspe znanje.
Iz istog područja je bilo i moje pisanje o Markizu de Sadu. Ako sam
zaranjao u logore i izgnanstva, u zatvore, mučiteljske tehnike i crna
proroštva, nisam mogao onda, a nisam ni hteo, da zaobiđem delo Markiza
de Sada. Moje obraćanje njemu potiče iz istog ili srodnog izvorišta u
meni: potiče od snažnog nagona da ne okrenem pogled nego se suočim s
mogućnostima katastrofe.
Markiz je mislilac kraja sveta. Njegova mudrost je, kao i Ničeova,
proročanska. U apokaliptičkim vizijama koje je stvarao, danas već
prepoznajemo svet u kome živimo i na koji smo sve neumitnije osuđeni.
Sloboda se ne tiče samo pitanja dobra nego i zla. Zlo koje ne može da se
ne iznedri iz slobode, istovremeno izdaje tu slobodu, prodaje je za
paklena zadovoljstva. To je naša istorija. Nijedan pisac pre Markiza, a
nijedan posle, nije dospeo do bezdane tačke koja nam biva dočarana u
njegovim neuporedivim delima, i za književnost po značaju u najmanju
ruku jednakim s delima Servantesa ili Šekspira. Ma šta pričam? Jedan je
Markiz, a ono što nam odvažno govori, mada zagonetno, i pred čijom
okrutnošću dalekosežnih uvida u strepnji zatvaramo oči i uši, tiče se
same istine našeg opstanka. Nije ga i Franc Kafka, jedini književni
genije ovog stoleća, bez razloga smatrao "pravim zaštitnim znakom našeg
vremena", štaviše Ocem koji je jedini kadar da garantuje razliku, da
razlučuje dobro i zlo, i koji je video duboku ukorenjenost patnje u
svačijoj egzistenciji, čak i u slučajevima onih koje nazivamo srećnim
životima.
Ni danas, kao i ranije, nijedan režim ne gleda na Markizovo delo baš
milim okom. Čak i kada nisu svesni pravih razloga, instinktivno se
brane. Književnost je valjda jedini duhovni, stvaralački prostor koji
nas poziva da sve kažemo ili barem nagovestimo ponešto od neizrecivog.
Markiz se do kraja, s punom snagom imaginacije, predao tom bezgraničju
slobode kazivanja. A nema te vlasti koja u tome ne vidi opasnost, najpre
po sebe.
Nisam ga čitao tek kao puki znalac. Ne verujem ni da jesam znalac. Čitao
sam ga kao neko ko traga za sopstvenom književnom pustolovinom, ko
iskušava druge da bi ono što sam misli i piše stavio na probu. Čitao sam
ga gotovo kao da je u pitanju život i delo izvesnog književnog junaka,
neki lik koji sam izmislio a koji, srećom, već postoji, i više je od
svega što bilo koji pisac može da zamisli. Jedinstveni lik, vedar u
patnji, i čak pun neobičnog humora usred nasilja, uvek veći, moćniji,
maštovitiji, umniji od svakog ko bi se usudio da tvrdi da ga je on
stvorio. A ja, šta sam ja danas u svom pisanju? Možda sam Sad? Tada je
istinski Sad - sušta vizija, utelovljena Apokalipsa. Dobro, ja sam telo,
ali Markiz je naprezanje, prskanje tela.
U apokaliptičkim vizijama koje je stvarao, danas već prepoznajemo svet u
kome živimo i na koji smo sve neumitnije osuđeni. Takav, bio mi je
nezaobilazan. Takvog, svaki režim ga najradije isključuje. Propušta ga
jedino u haosu, ali propust ne zaboravlja. Markiz je neprestano upisivan
na neku crnu listu. Pozivanje na moral je samo maska. Čak i kada nisu
svesni pravih razloga, instinktivno se brane. Književnost je valjda
jedini duhovni, stvaralački prostor koji nas poziva da sve kažemo ili
barem nagovestimo ponešto od neizrecivog. Markiz se do kraja, s punom
snagom imaginacije, predao tom bezgraničju slobode kazivanja. A nema te
vlasti koja u tome ne vidi opasnost, najpre po sebe. Zato ga zatvara,
jer je njegovo pisanje suštinski deo života. U zatočeništvima je upoznao
apsolutnu samoću, neopisivu vrtoglavicu, vrhunsku nepomičnost.
Sužanjstvu se opirao pisanjem, i to prepoznajemo u njegovim romanima i
pismima. Prepoznajemo i prokletstvo jedinstvenog iskustva katastrofe.
Nosio se sa anđelom uništenja. Ne odstupivši, ostao je živ. Želeo sam da
čujem od njega, makar u munjevitim nacrtima, kako je u tome uspevao i
kao pisac i mislilac, i kao živ čovek. I danas nam je ta pouka potrebna.
4.
Problematizujući čuveni tekst Valtera Benjamina, Uz kritiku sile, Žak
Derida će u njemu otkriti implicitno mišljenje, slućenje nacističkog
Endlösunga. Time smo ponovo kod svedočenja.
Zloglasna konferencija na Wanseeu, gde je prvi put, koliko mi je
poznato, javno nešto rečeno i priznato o "konačnom rešenju", održana je
1942. godine. Tada je nacistički plan već uveliko bio ostvarivan.
"Konačno rešenje"? Ukratko: masovno istrebljivanje. Način: logori smrti,
Konzentrazionslagern. Da li je toga Benjamin mogao biti svestan kada
je, 1921. godine, pisao svoj prilog kritici sile, nasilja? Samoubistvo
će izvršiti 1940. godine. Uoči smrti, ne samo da je bio svestan, nego je
nepobitno znao. Ubio se, rekao bih, baš od tog znanja. Njegov tekst
nastao dvadesetak godina ranije svojevrsno je svedočanstvo in potentio. U
njemu nije tako reći ništa drugo ni mišljeno nego upravo mogućnost
Endlösunga. No, jedva da je nekoliko njih bilo tada koji su to mogli
očitati u Benjaminovom eseju, pre samog odigravanja "konačnog rešenja".
Kada piše svoju kritiku, Benjamin takođe zna ne samo da je u svakom
nasilju već sadržan monstruozni plan uništenja, nego da se on tiho
događa, i da su zločinačke vizije, potpomognute tehnologijom, neprestano
prisutne u svetu. Ali, kao što znaš, sudbina intelektualnih uvida, da
ne kažem utemeljenih vidovitosti, sudbina naših gatanja, ni ranije a ni
danas nije manje nesrećna od sudbine Benjaminovih uvida. Jednostavno,
istina Benjaminovog svedočenja je nemoćna istina, i u tom pogledu se
ništa nije izmenilo u novim zločinačkim mogućnostima ni posle njihove
utvrđene realizacije.
Usuđujem se da kažem da posle logoraških svedočenja više ništa nije ili
ne bi smelo biti isto, ali se u maločas rečenom pogledu u zbilji ništa
ne menja. Ta svedočenja se čak i potiskuju, jer nam je teško da se
suočimo sa sobom, teško nam je da gledamo u lice užasu. Potiskuju se,
međutim, i iz pragmatskih razloga. Štaviše, iz istih razloga se može
potiskivati istina jednog svedočenja i ustoličavati laž. Tek devet
meseci posle završetka operacije "Pustinjska oluja", kada je američka
vojska, sa saveznicima, tukla iračke vojnike, smelo je biti obelodanjeno
da je svedočenje o "mrtvim kuvajtskim bebama" bilo lažno. Naime, u
američkom Kongresu žena-očevidac iznela je kako su u Kuvajtu irački
vojnici u dečjoj bolnici poizbacivali sve bebe iz inkubatora, i deca su
pomrla.
Ispostavilo se da to nije bilo svedočenje iz prve ruke. "Žena-očevidac"
bila je kći kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu. I za navodni događaj o
kome je svedočila čula je, po njenom kasnijem priznanju, od trećih lica
za koje je tvrdila da su pravi svedoci. No, ti "pravi svedoci" se nikada
nisu pojavili.
U svakom slučaju, cilj "svedočenja", prenošenog preko svih američkih
tv-mreža, bio je postignut: doprineseno je demonizaciji neprijatelja.
Takvih bestidnih laži i "šminkanja" je bilo koliko hoćete i u slučaju
rata u Bosni. Mnoge public relations agencije su zarađivale zamašne
honorare na tome. Istinama i lažima je mogućno trgovati. I one su
postala roba. Lažne informacije su deo šou-biznisa, štaviše nezaobilazni
deo društva koje se neumitno pretvara u društvo spektakla. Nema
nikakvih ograničenja, bez obzira što je u pitanju život i smrt, što mogu
biti i jesu u pitanju svakojaki masakri i koncentracioni logori, kako
god ih mi zvali. Nacisti su takođe "šminkali" svoje logore. To su činili
i staljinisti, činili i Amerikanci sa svojim logorima za Japance,
naturalizovane. Činili smo i mi, i ranije i nedavno. Mi? I Srbi, i
Hrvati, i bosanski muslimani.
Ali, ako ne postoje svedoci, ako nema autentičnih dokumenata, mogli
bismo nastaviti i obrnuti pitanje, zar je svaka priča o zlodelu - laž?
Ne mora biti, ali se, svakako, onda ne sme proturati kao istina, jer
tada i sama rizikuje da postane zločin prema onome koga, bez iole
verodostojnijih dokaza, optužuje za zlo.
Sad smo pred pitanjem o istini i laži u moralnom smislu.
Po izjavi Elija Vizela, tadašnji predsednik Jugoslavije, sastavljene od
Crne Gore i Srbije, dao mu je svoju časnu reč da koncentracionih logora
nema kod nas. Vizel i spomenuti predsednik, Dobrica Ćosić, sreli su se
tokom dvodnevne Londonske konferencije o Jugoslaviji, krajem avgusta
1992. godine. Ćosić je još ranije, nakon medijske bujice, uoči rečene
Konferencije, o postojanju i radu srpskih koncentracionih logora u Bosni
i Hercegovini i Jugoslaviji, pozvao Vizela da sa ostalim predstavnicima
Svetskog jevrejskog saveza poseti i lično se uveri da koncentracionih
logora u Jugoslaviji nema. Ćosićeva časna reč ima možda još veću težinu,
ako se setimo da je svojevremeno kao gost Dobrica Ćosić bio u poseti
nekadašnjem logoru na Golom otoku.
No, u kojoj meri doista postoji naša čast ako logora ima? Mogu logori
postojati a da mi to i ne znamo. I tada pitanje ne gubi na svojoj snazi.
Čak i ako ne znamo za postojanje logora, mi smo krivi, i moramo - kada
se jednom uverimo u njihovo postojanje, makar i naknadno - povući
izvesne moralne konsekvence koje, opet, ne mogu ostaviti našu čast
neoštećenu. Jer, u svakom slučaju, makar ćutanjem, i neznanjem, bilo
kojim oblikom pasivnosti i ili neutralnosti, učestvovali smo u stvaranju
okolnosti iz kojih su, između ostalog, izrasli logori. I onda je
pitanje koliko vredi naša časna reč.
Ćosić je dao reč možda u verziji da "po njegovom znanju i saznanju" -
logora nema. On je mogao biti tako obavešten od onih kojima veruje ili
navodno veruje, te je na osnovu tih obaveštenja dao reč. Da li je smeo
da je u tom slučaju da? Ili: možda je on obišao sva mesta na koja se
ukazivalo kao na logorska i lično se uverio? Recimo, da je to učinio. On
je svakako bio dovoljno kvalifikovan, na osnovu više razloga, da logore
prepozna.
I Vizel je, razume se, kvalifikovan. Ne samo kao Jevrejin, pripadnik
naroda čija se povest posle nacističkog projekta o "konačnom rešenju"
zauvek vezuje i za koncentracione logore. Nego i kao osoba koja je
prošla, kao žrtva, kroz koncentracioni logor.
Ukratko, pitanje je da li se u takvim stvarima može zalagati čast,
utoliko pre ako čast shvatamo i kao naše svedočenje za nešto ili nekoga.
Žrtve koje bi, u malo verovatnom slučaju, krivo svedočile, izneveravaju
sopstveni status. Kažem "u malo verovatnom slučaju", jer u tom slučaju
izdaju sve što im je još ostalo, samo svedočenje kao poslednji oblik
života u njima, izdaju i svoje sapatnike koji nisu preživeli da bi
svedočili. To se, smatram, ne da izdržati. Tu se ne postavlja pitanje
časti. Ona je naprosto neosporna.
Kod svih nas koji nismo neposredne žrtve, čast je samo fantom.
Neodgovorno je pozivati se na čast kad su žrtve drugi, čak i ako za te
žrtve ne znamo, čak i ako ih nema, što takođe ne možemo znati. Nismo
svedoci, i ne možemo dobiti tu mučeničku čast. Šta bi to bilo? Davati
reč da jesmo svedoci, a nismo!? Kad govorimo o logorima, čast da svedoče
imaju jedino mučenici.
Svedočenje je pokušaj da se iskaže neizreciva istina?
A da li treba ćutati o neizrecivom? Logorska zbilja je neizreciva, zbog
svoje nesuvislosti, zbog svog užasa. Logorskim žrtvama ostaje ta
neizrecivost. Ne mogu da je iskažu do kraja, a moraju. U tome je poraz
pripovedanja kao svedočenja o kome sam govorio.
Konačno, sada možemo razumeti, tek sa iskustvima logorskog univerzuma
ovoga stoleća, zašto se na starogrčkom svedok kaže mártyros. Martir,
mučenik. Svedok je mučenik kao logorska žrtva, i mučenik je kao svedok.
Mučenik svedočenja, mučenik neizrecive istine o kojoj svedoči.
Lično, istinu svedočenja tražio sam u jednom svedočenju bez ostatka,
kada čoveku kao žrtvi ništa drugo nije ni ostajalo osim svedočenja. Ono
je bilo poslednji oslonac nasuprot smrti. To svedočenje o smrti
svedočilo je, na kraju krajeva, o životu. Pokazalo se da svedočenje u
pitanju, kao pokušaj, kako sam ranije nagovestio, da se izrekne istina u
njenom stanju neizrecivosti, da to svedočenje jeste ne tek jedan između
ostalih oblika života, nego onaj koji najduže traje kad je ukupan život
suočen sa smrću. Svedočiti, razume se, o zločinu, ali i svedočiti o
sebi, da smo bili, da smo nekad živeli, i da naša muka ne bude
zaboravljena.
Kad u pisanju vidim svedočenje, nije mi naum da logoraško iskustvo, u
smislu opstanka i smrti, i traga o životu, te raznolikih tehnika i
tehnologija izobličavanja... pretvaram u književnost. U tom slučaju loše
mislim o književnosti, kao o nekoj tek spoljašnjoj tvorevini našem
biću. Ne, nego sam u rečenom iskustvu - može li se ono reći? - tragao za
iskonskim tragom čovekovog opstanka kada je opstanak već na izmaku. I
kako se taj trag kazuje tamo gde opstanka već gotovo da nema. Ti tragovi
su presudni kao mesta do kojih seže logorski svet, preti im, briše.
Kako ti tragovi opstaju, i da li opstaju uprkos svemu? To je deo moga
pitanja. Međutim, i sama književnost je rođena iz tih tragova. Otuda,
razumljivo je što su se pitanja logorskog sveta za mene ispostavljala i
kao pitanja pisanja, tragova, više ili manje artikulisanih. Pa i kao
pitanja zla.
Kad u ovoj stvari govorimo o zlu, sučeljavamo se s jednim veoma poučnim
paradoksom koji je, opet, samo simptom beščašća naših iluzija o sebi.
Evo, da vidimo ko je logorski gospodar, ko je logorski operativac, ko
zločinac. Postoje zločinci i mimo logorskog sveta. Osim u izuzecima za
pamćenje, oni su takvi i kada treba masovno mučiti, klati, u pogromima, u
logorima. No, izgleda da oni nisu istinski ustrojitelji logora. Neko
drugi? Neporočna zloća? Postoji li nešto takvo, nalik oksimoronu?
Surovost bez zadovoljstva. Tako će Hana Arent, u Od laži do istine,
okarakterisati nacističkog zločinca. "Ne glupost nego izostanak
mišljenja." Sklonost lenjosti pred zadatkom, obavezom i slobodom
mišljenja. "Činovi su bili monstruozni, ali onaj ko ih je činio i bio za
njih odgovoran - bio je sasvim običan, nalik svakom, ni demon ni
čudovište." Taj nam uvid Hana Arent zaveštava kao najveći paradoks
nacističkog zločina, logorskog zla, u svom poslednjem, nezavršenom delu
Život duha. "Jednostavna i podjednako strašna istina je da će osobe koje
su, u normalnim okolnostima, možda i sanjale o zločinima, nikada ne
pomišljajući da ih počine, prihvatiti, u uslovima potpune raspuštenosti
zakona i društvenih spona, ekstremno zločinačko ponašanje."
Zločinci u logorskom svetu se, dakle, mogu rađati i kao najbrižniji
očevi, kao poslušni činovnici, kao ideološki, nacionalistički,
rasistički zaslepljeni obični ljudi. Ponekad nema šanse da ih
prepoznate. Bliski su vam. To smo ponekad i mi sami.
A žrtve? I to smo ponekad mi sami. Kad nas pretvore u neprijatelje,
uljeze, došljake, inoverce, u nečist, itd. Setimo li se logike drevnih
žrtvenih obreda, najbolje je kada žrtva uopšte ni po čemu nije kriva.
Čista, nevina. Kao takva, ona hrani, preporađa nas, biva
iskupiteljska... Moramo je, otuda, tako reći mrzeti. Žene koje dočekuju
Hristov dolazak u Jerusalim, u punoj predanosti, kada ga razapinju
najglasnije su u svojoj mržnji prema tom istom Hristu, ali sada
ponuđenog kao žrtva. Zato žrtva najčešće ne razume zašto je progonjena.
Pita se ima li Boga. Veruje da je reč o nekoj grešci. I tako to.
U Bibliji ima mesta koja su istovremeno usmerena i na pojedinca i na
narod; razlika se ukida. Ni na kraj pameti mi nikada nije bilo da
određene moralne uvide u biblijskom tekstu nipodaštavam. Naprotiv, veći
deo biblijskih naloga moralnog tipa bi i danas trebalo da važi. Sada,
recimo, mislim na zapovest ljubavi prema bližnjemu: "I kada se kod tebe
nađe neki došljak u vašoj zemlji, ne treba da mu činite krivo. Neka vam
došljak bude kao da je rođen među vama i voli ga kao sebe samoga." To je
iz Treće knjige Mojsijeve. Tako Biblija. A šta s nama i našim knjigama?
Kako se nositi sa zlom koje je poprimilo transparentne vidove, i u
svemu i u svakome može biti?
Jednostavan je i dalekosežan zadatak književnosti što se tiče zla.
Nikako didaktički. Kao što bi filozofija, po Ničeu, trebalo da šteti
gluposti, mada se često događa obrnuto, književnost bi više od svih
naših spisateljskih aktivnosti morala da šteti zlu, da ga ismejava,
demaskira, vređa ga, zapisuje, i tako razgrađuje. Da mu ne dopusti da se
skriva u zaboravu, i u našem samozaboravu.
5.
Jednom sam upitan o dvojnicima, saputnicima i umetničkim obmanama u
onome što pišem. Da li je pribegavanje dvojniku ili saputniku u igri
umetničke obmane - vrsta izgnanstva?
Rekao sam da taj saputnik mora da je neki tajanstveni tip, da čak ni ja
ne znam ko je on, niti se usuđujem da o njemu govorim. Možda je to neko
nevino dete, ili je, opet, sam vrag. Ponekad mislim da nas tokom
proteklih godina u vlasti drži lično Sotona. Kako drukčije objasniti ono
sto nam se događa? Kako razjasniti ono što činimo? Događa nam se mrak. I
proizvodimo mrak. Osećam kao da me okružuje provalija. Zato je toliko
ljudi i pobeglo odavde, iz Jugoslavije. Otišli su dok su još mogli da
preskoče provaliju koja se širi. To je sada nepopravljivo. Oni koji su
otišli, možemo reći da su u izgnanstvu. Oni koji su ostali, pomalo su u
zatvoru. Ne, ne mislim da je pisac "neko sa strane". Koliko god hteo da
bude neutralan, samo svedok, on je uvek uronjen u vreme i svet. On je
utopljenik svega što se dešava. On jeste svedok, ali kao žrtva, kao
mučenik. Njegov govor je govor žrtve, čak i kada izgleda da je čisto
umetnički i vanvremen. I tek tada može nešto da znači. Pa i potpuno
predan imaginaciji, on transponuje govor žrtava. Otuda osećam strašan
teret. Puca mi srce, puca mi duša. Toliko je žrtava oko nas, a konac tom
procesu se još ne vidi.
Za saputnika, ipak, najradije biram dete. Svako je dete nevino.
Beskrajno volim decu. Fasciniran sam njihovim moćima. Zamislite
devojčicu od šest godina i dečaka od 10 godina, u jednom bosanskom selu,
čiji otac odlazi na pregovore sa susedima. Susedi ga zakolju. Žena pođe
da ga traži, nađe ga zaklanog, a onda je zločinci siluju. Gubi joj se
trag. Verovatno je oduzela sebi život pod pritiskom patnje. Njihova deca
ostaju sama u vrleti. O njima počinje da brine baba, koja je zapravo
bila samo maćeha njihovom ocu. Naoružani ljudi dolaze u selo i traže od
starice da im pokaže kako su u okolini raspoređene mine. Ona to ne zna i
ne ume. I nju zakolju, u dvorištu, naočigled skrivene dece. O deci nema
više ko da brine. Selo je pusto. To su deca koja su moji saputnici,
bilo u bosanskim brdima ili u Beogradu. I ta deca žive sama, godinu, dve
godine. Kada ih, ipak, neko nađe i spase, ko su ta deca, šta su
postala? Mislite li da izmišljam? Ne, to je istinita priča. A kada je
sutra ispišem, ona će biti obmana, umetnička obmana, s kojom se nosim
protiv zlih kobi, protiv zlih laži, protiv zločinačkih obmana koje bi da
nam uskrate svaku mogućnost života, svaku priliku za opstanak. Opstanku
se učim od dece; od njih se pokatkad učim i pisanju koje je isto što i
život.
6.
Ponekad je i samo već pisanje po sebi svedočenje. Grčevi pisanja,
fragmentarnost pisanja, sve to može biti svedočanstvo osobenog
izgnanstva.
Po tome, ja sam neprestano u izgnanstvu. I to priznajem. Štaviše, čovek
je večni izgnanik, od svoga rođenja. Ove godine su mome izgnanstvu
pridodale provaliju. Kao da iza mene i ispred mene više nema ničega.
Otuda ustuknuća i praznine na mojoj mapi. To je izraz nečeg nedokučivog i
neizrecivog iz našeg postojanja. O tome se ne može pisati. Može se tek
evocirati raselinama u pisanju, prekidima u pripovedanju. Moje je
pisanje grčevito, puno uboda. To je kao kada nam srce stane i naprosto
pomišljamo da je došao kraj, a zatim nekim čudom nastavi da kuca. Radi
budućnosti? Ne, već radi sadašnjosti koja je, izgleda, jos jedino mesto
dovoljno pouzdano za obitavanje. Ne znamo, ne shvatamo šta nam se
desilo. Bojimo se da pogledamo tragediji u oči. Ne znamo, međutim, ni
šta nas sutra čeka, pa kažemo sebi ostanimo gde jesmo. To je nemogućno.
Srce nastavlja da kuca, odmerava već sledeće trenutke. I u provaliju
moramo kročiti otvorenih očiju, s malom, maleckom nadom da ćemo se iz te
rupe nekako izbaviti. Ne vredi nam ni da sve oteramo dovraga, jer vrag
takozvane istorije ne prima naša naređenja. U tom smislu, fragmentarnost
je neizbežna. Pišemo i živimo u malim komadima, kao što neko je
prisiljen da piše i živi kradomice u tamnici u koju ne zna ni kako ni
zašto je dopao.
Bude li nekog u budućnosti da sudi o nama, da sebi dočarava naš život,
misliće o nama kao o mravima koji gaze jedni preko drugih. I neće nam
oprostiti glupost da smo se proganjali i ubijali zbog varljivih mitova,
zbog navodnih istina koje već sutra neće biti nikakve istine.
Pitam se mogu li se pisati, na primer, pesme kao nekada? Osećam opštu i
duboku duhovnu setu, i s njom kolebanja simpatije, prijateljstva,
ljubavi, u iskonskim značenjima koje bismo, smatramo li navedene izraze
iole dostojnim iskušenja našeg opstanka, morali da im opet pripisujemo u
nadi da će barem njihova ukorenjenost u postojanje izdržati krizu ne
prevrednovanja nego posvemašnjeg raspada svih mogućnosti vrednovanja.
No, i ta ukorenjenost može biti obmana. I ta ukorenjenost mora biti
propitana u sadašnjoj recesiji naših osećanja. Nije li poput pesme i
ljubav, tako, još jedino slamka na pretećoj površini katastrofe od koje,
istovremeno, strepimo i priželjkujemo je kao najgori, pa ipak neki
izlaz iz neizvesnosti i raspada? Kao da nikakve veze s dnom više nema.
Pluta, lebdi. Ali, mogao bi to biti način oporavka. Prihvatiti
izgnanstvo da bismo preboleli gubitak ognjišta, i samog pojma
zaštitničkog okrilja. Nema dna, nema zavičaja, niti toplog krila, nujnih
prsa, osim u našoj žudnji koja jenjava, u njenim poslednjim iluzijama.
Ni nomadstvo ne može više biti nomadstvo ma kakve celine, nomadstvo
plemena, kakve god zajednice, stada, čak ratne mašine. Ostaju još šanse
odlomaka, delića, nesigurne, ali ipak šanse tek onih učinaka ili samo
senki kad nepopravljivo pukne struktura s kojom smo hteli protiv sveta i
života, struktura već posve kompromitovana. U seobe za drugim kreću
tada jedino fragmenti, i umesto strukture o kojoj smo sanjali i nametali
je kao kosmos trajanja i našeg opstanka pomalja se fraktura u kojoj sad
moramo naučiti da živimo, ako hoćemo da preživimo, moramo naučiti da
volimo, da iznova gradimo prijateljstvo i sve oblike simpatije s
različitim, drugim. Ni čitanje naše, konačno lišeno strukturacije,
predano izlomljenosti, mikrohaotičko, budući se, tako, preinačujući, ne
prihvata ni takozvano ljubavno pesništvo po pukim zakonima žanra, niti
traži od njega podstrek ili neki klimaks, ni ne uspavljuje se u
nostalgiji, niti pristaje na praktične namene. Neće više ni lekcije iz
zavođenja, gotovo ništa neće. Čeka samo hoće li zaiskriti utrnuli plamen
ljubavi, hoće li ta kapljica započeti s gašenjem ognja koji je krenuo
da nas zbriše. Upinje se, ipak, u tom slabom čekanju, bezmalo odbijanju,
da ojača svoju poziciju i sa svoje strane pruži ruku pisanju u njegovoj
transpoziciji. Ne mari za povod, hoće priliku, fragmentarno, nomadsko,
izgnaničko, da kaže sopstvenu promenu, nakrcanu nevericom, pa tako i ja
kazah šta predosećam. Jer, sa ljubavnim suzama i poetskim ritmovima
verujem da nije sve izgubljeno, s radostima tela nije iščezla vedrina. I
sa uživanjem - još je s nama, istodobno, zločin i poezija, kažem -
izazivajući i probajući najpre sebe - sunovraćen u život, očajan pred
smrću drugog, i nagnut nad knjigama, kažem njihovim suđenim čitaocima.
izvor - Sarajevske sveske, br 03
COMMENTS