$type=ticker$cols=2$count=30

O čemu svedočim i kako, Jovica Aćin

SHARE:





Uz sve ostalo, moglo bi biti da mi, banalizujući zlo, tako opravdavamo svoju ravnodušnost...

1.

Šta zapravo pisac, koji je pri tome esejist i pripovedač, može da kaže, polazeći od svog pisanja, kad ga pitaju o zlu danas? Ne mnogo, ali možda ni malo. Hajde da se u tu figuru osvedočimo: ja kažem da svedočim o zlu i životu, svedočim kao pisac, koliko god mogu.
Najpre, o samom svedočenju, o istini i laži... Božja zapovest nalaže da ne svedočimo lažno, to jest da o drugome ne govorimo i ne tvrdimo ništa lažno, pri čemu se istovremeno postavlja pitanje ko će da svedoči za samog Boga, ko garantuje, kao jamac i talac, ko dokazuje da On govori istinu i da je sam istinit. Teološki vidokrug koji je tokom istorije zapadnjačkog mišljenja određivao naše poimanje svedočenja, kao i uopšte istine, vidokrug koji je, posle paganske, antičke misli, ubrzo u sebe teleološkim obećanjima o poslednjoj istini integrisao metafizički i svaki drugi filozofski vidokrug, ovladao njime, počiva na iluziji da je istina nešto gotovo, dato, mada ponekad prerušeno i duboko skriveno. Posebna je priča o hrišćanskoj istini; ona je bez prenemaganja ravan moralnih zapovesti prevela na ravan bivstvovanja. U tom prevodu je zagubljena razlika između svedočiti-lažno i svedočiti-za-nekoga. Dakle, obavezujem se da ću govoriti istinu, a vi ćete svedočiti za mene. Svi koji veruju u Boga, svedoče za Boga. On je za njih Istina, podjednako moralna i egzistencijalna. Svedočenje se pretvorilo u verovanje. Niti je naša spremnost da govorimo istinu, šta god ona bila, znak verovanja, niti je, pak, garantovanje i dokazivanje istinitosti čin koji bi uspostavljao veru. Štaviše, verovanje u kontekstu oba značenja izraza svedočiti može biti više ili manje od svedočenja, ali uopšte nikakve veze ne mora imati s njim.
Svedočenje je, svakako, posebna vrsta iskazivanja. Ono je i izvesna vrsta istine iskazivanja. Da li je neki iskaz istinit ili lažan, može se eventualno ispitati i bez ikakvog svedočenja koje uvek vezujem za čoveka. Subjekt iskaza ne mora obavezno biti upravo onaj ko kazuje. Samo čovek može svedočiti. Tako je i sa iskazivanjem. Ono je govorni čin, i nema ga bez nas. Mi smo uvek njegov subjekt. Išao bih i dalje: samo čovek svedoči o čoveku i samo čovek svedoči za čoveka.
Ako istina nije jedna, niti je njena priroda nepromenljiva i večna, zašto neka istina ne bi važila i bez svedočenja? Ako je i naš pojam istine varljiv, podložan istorijskim i nekim drugim promenama, lako je zamisliti istinu bez svedočenja. No, istina samog svedočenja ne može bez svedočenja. Takva istina se obistinjuje tek sa svedočenjem. Ili, recimo, istina o postojanju nacističkih logora smrti, ili bilo kojih drugih koncentracionih i istrebiteljskih logora, postaje nepobitna sa svedočenjem samih žrtava. U ljudskom smislu, ta istina je često, ako ne i suštinski neizreciva. Žrtva koja svedoči neprestano se nosi s tom neizrecivošću. Govor žrtve je govor same istine u njenoj neizrecivosti.
Kritičkim genealogijama pojma istine razotkrivana je laž istine. Kritička genealogija istine svedočenja nam još nedostaje. Možda bih svoja istraživanja o logorima mogao shvatiti upravo kao fragmentarni pokušaj takve genealogije, izveden i po obliku i po heterogenosti jezika putem samog pisanja. Istovremeno, logori za mene nisu tek jedna od tema kroz koje se mračno obasjava ovaj vek na izmaku. Logori su, štaviše, mesto trajanja tog veka. U njima je njegova istina; u njima on razotkriva mesto svog zla. To su mi potvrdili i skorašnji logori na balkanskom tlu.

2.

Izum koncentracionih logora u našem stoleću, pod kojim god nazivom oni bili maskirani, suštinski obeležava ne tek jedno istorijsko razdoblje, već predstavlja nepovratno isključenje iz dosadašnje istorije. Po tom obeležju, ovaj vek je mračniji od svih proteklih, zapravo neuporediv ma s kojim događanjem iz prošlosti. Pojava i razrastanje logorskog sveta doveli su ljudski opstanak pred iskušenje na koje nemamo odgovora.
Jednom stvoren, zarazan, s logorskim svetom se, po svemu sudeći, više ne može prekinuti. Dok on metastazira, nesreća čovekovog satiranja ne da se više preboleti. U tome je, od sada, tragika opstanka, svakog njegovog kvaliteta i elementa. Uoči početka poslednjeg čina najnovije balkanske katastrofe, zloslutnički sam istakao da nas logorski svet vreba svakog časa i na svakom mestu. Nekoliko meseci potom već smo čuli za postojanje logora u granicama koje još nazivamo bivše jugoslovenske. Ni za koga nema pravdanja! Čak i kajanje, opraštanje, pa i pamćenje slaba su uteha. Dokumenti i ispovesti žrtava izranjaju iz mraka. A tek ćemo se suočiti sa istinom o tim logorima, srpskim, hrvatskim, muslimanskim. I to suočenje, kada se probijemo kroz medijske obmane, mora biti najpre suočenje sa istinom o sebi, ne o drugome.
U isto vreme, i u odavno poznatom fenomenu izgnanstva dogodile su se bitne promene. Uprkos naporima da svet jednom istinski postane čovekov zavičaj, sve se bolnije suočavamo s modernim iskustvom bezavičajnosti. Neprestano i sve većma bivamo stranci, postajemo tuđinci, i naša egzistencija izgnanička, čak i u rodnim krajevima.
U oba slučaja postojanja usred nemoći uma i poraza simpatije za različito, naime u slučajevima logora i izgnanstava, nije reč o nekim posebnim i konačnim fenomenima niti o navodnom vaskrsavanju varvarstva. Kakvi su danas, oni su iz duha modernog sveta koji se, hoteći da bude neprolazan, otvara provali smrti.
U tome se, ukratko, sastojalo i polazište knjige Gatanja po pepelu na kojoj sam radio decenijama. Pisati je tada za mene bilo izdržati. Ispitivao sam razna izgnanstva i proganjanja od početaka i širom sveta, osvrtao se na svakolika mučenja i tumačio iskustva iz svakojakih logora, tragao i za idejama koje navedenim pojavama leže u temelju. Ta su istraživanja, međutim, različita od drugih. Nije reč ni o kakvoj antropologiji, sociologiji, psihologiji, istoriji, analizi ideologija, političkih i pravnih učenja, i sličnome, premda se, tamo gde je to bilo nužno, nisam povremeno mogao lišiti ni takvih pristupa. U pitanju su svojevrsna književna istraživanja izgnanstva i logorskog sveta. Oslanjajući se pretežno na dokumentarne tekstove, na neposrednu i verodostojnu građu, želeo sam da problematiku sagledam, recimo, kroz moralnu i egzistencijalnu optiku pisanja i literature, jezika i umetnosti u iskonskom smislu toga izraza. Takav pristup ne samo da nedostaje nego je, u nekim bitnim elementima, dalekosežniji od ostalih, budući da za osnovu ima ljudski život u njegovoj mnogolikosti i dramatici samoočuvanja u ekstremnim situacijama.
Logori su, po meni, dosad najstrahotniji izum čovekovog uma, njegove sklonosti da izoluje, homogenizuje, selekcioniše, uklanja drugo, zatire razlike. Još od svojih istraživanja o mitskom prostoru čekaonice, u strahu i bolu koji su me obuzimali i pred najblažim oblikom represije, bilo ko da je njena žrtva, još od časa kada su mi u ranu zoru na vrata dolazili službenici državne bezbednosti da bi odvodili na saslušavanje ili mi uručivali poziv na suđenje zbog onoga što sam pisao i objavljivao, hteo sam da kriknem i da shvatim. Ali, da li je krik deo jezika? I da li se može shvatiti ono što je izmislio sam um? Racionalnost je svaki put bila poražavana, jezik je ostajao nem. Iz te očajne situacije, tokom dvadesetak godina, nastajala su moja Gatanja po pepelu. Gatanje je, mislim, nešto što nije ni racionalno ni iracionalno. I samo tako sam mogao da se nosim s pitanjima logorskog univerzuma koji je osvojio naše stoleće. Kada sam čitao ili neposredno od samih žrtava slušao svedočanstva o svetu u kome je smrt postala nešto najobičnije i, u isti mah, najneizrecivije, nisam mogao mesecima da spavam. Ta knjiga o izgnanstvima i logorima je, ukratko, izraz takve moje nesanice.

3.

Izgleda da je istina o čovekovim mukama nedokučiva. Pisanje je za mene neprestani pokušaj da se kaže ono što je nekazivo i nedokučivo u životu i o životu. Od groteske i smeha do suza i beskonačnog jada. Ponekad ne možemo da znamo da bismo uopšte mogli da živimo, a istovremeno moramo da znamo. U tome je paradoks istinskog pisanja. To je i paradoks čovekovog postojanja i opstanka. Život je stalno u pitanju. Pisanje i knjige su valjda jedina šansa da živimo s pitanjima u svetu u kome se sve paranoično zaverilo protiv života.
Sada mi izgleda da "budnice" jenjavaju, ali ostaju mrtvi, osakaćeni, unesrećeni. Još se nismo s tim neopisivim teretom suočili do kraja. Tačno je da je u ovoj zemlji mnogo čega bilo previše, kao i da je nečega bilo premalo. Nije bilo nikakvog balansiranja između mnogo i nimalo. To znači da je iz vida bila izgubljena razlika između smrti i života, ali je zato isticana razlika između nas i njih, razlika nacionalna, konfesionalna ili neka treća. Umesto jamca života, razlika je postala put u smrt. Umesto prijateljstva s drugim, dobili smo demonizaciju drugog. Ne verovati više dovoljno ni u šta, smatram da je danas postalo ne samo neumitno za mene, nego i jedino autentično božansko okrilje. U svakom slučaju, autentičnije je od okrilja ma koje ovdašnje stranke. Nisam član nijedne. A ko bi takvog kao što sam ja i želeo? Pisac je nepoželjan u poretku s programima vlasti, laži, pljačke, u sistemima zla.
Hteo sam da u onome što pišem svedočanstva i saznanja poprime vrhunski izraz. U tome je valjda i umetnost: u izvanrednom spoju spoznaje i stila. Šta to za mene znači? Rekao bih ovako: zasuti znanje. Ideja ne sme biti zasuta znanjem, nego mu se mora opirati. Ne smemo je pretvoriti u znanje, jer je ionako u komentarima očekuje taj zao udes. U mojim pričama, kao i u esejima, valja da sam život zaspe znanje.
Iz istog područja je bilo i moje pisanje o Markizu de Sadu. Ako sam zaranjao u logore i izgnanstva, u zatvore, mučiteljske tehnike i crna proroštva, nisam mogao onda, a nisam ni hteo, da zaobiđem delo Markiza de Sada. Moje obraćanje njemu potiče iz istog ili srodnog izvorišta u meni: potiče od snažnog nagona da ne okrenem pogled nego se suočim s mogućnostima katastrofe.
Markiz je mislilac kraja sveta. Njegova mudrost je, kao i Ničeova, proročanska. U apokaliptičkim vizijama koje je stvarao, danas već prepoznajemo svet u kome živimo i na koji smo sve neumitnije osuđeni. Sloboda se ne tiče samo pitanja dobra nego i zla. Zlo koje ne može da se ne iznedri iz slobode, istovremeno izdaje tu slobodu, prodaje je za paklena zadovoljstva. To je naša istorija. Nijedan pisac pre Markiza, a nijedan posle, nije dospeo do bezdane tačke koja nam biva dočarana u njegovim neuporedivim delima, i za književnost po značaju u najmanju ruku jednakim s delima Servantesa ili Šekspira. Ma šta pričam? Jedan je Markiz, a ono što nam odvažno govori, mada zagonetno, i pred čijom okrutnošću dalekosežnih uvida u strepnji zatvaramo oči i uši, tiče se same istine našeg opstanka. Nije ga i Franc Kafka, jedini književni genije ovog stoleća, bez razloga smatrao "pravim zaštitnim znakom našeg vremena", štaviše Ocem koji je jedini kadar da garantuje razliku, da razlučuje dobro i zlo, i koji je video duboku ukorenjenost patnje u svačijoj egzistenciji, čak i u slučajevima onih koje nazivamo srećnim životima.
Ni danas, kao i ranije, nijedan režim ne gleda na Markizovo delo baš milim okom. Čak i kada nisu svesni pravih razloga, instinktivno se brane. Književnost je valjda jedini duhovni, stvaralački prostor koji nas poziva da sve kažemo ili barem nagovestimo ponešto od neizrecivog. Markiz se do kraja, s punom snagom imaginacije, predao tom bezgraničju slobode kazivanja. A nema te vlasti koja u tome ne vidi opasnost, najpre po sebe.
Nisam ga čitao tek kao puki znalac. Ne verujem ni da jesam znalac. Čitao sam ga kao neko ko traga za sopstvenom književnom pustolovinom, ko iskušava druge da bi ono što sam misli i piše stavio na probu. Čitao sam ga gotovo kao da je u pitanju život i delo izvesnog književnog junaka, neki lik koji sam izmislio a koji, srećom, već postoji, i više je od svega što bilo koji pisac može da zamisli. Jedinstveni lik, vedar u patnji, i čak pun neobičnog humora usred nasilja, uvek veći, moćniji, maštovitiji, umniji od svakog ko bi se usudio da tvrdi da ga je on stvorio. A ja, šta sam ja danas u svom pisanju? Možda sam Sad? Tada je istinski Sad - sušta vizija, utelovljena Apokalipsa. Dobro, ja sam telo, ali Markiz je naprezanje, prskanje tela.
U apokaliptičkim vizijama koje je stvarao, danas već prepoznajemo svet u kome živimo i na koji smo sve neumitnije osuđeni. Takav, bio mi je nezaobilazan. Takvog, svaki režim ga najradije isključuje. Propušta ga jedino u haosu, ali propust ne zaboravlja. Markiz je neprestano upisivan na neku crnu listu. Pozivanje na moral je samo maska. Čak i kada nisu svesni pravih razloga, instinktivno se brane. Književnost je valjda jedini duhovni, stvaralački prostor koji nas poziva da sve kažemo ili barem nagovestimo ponešto od neizrecivog. Markiz se do kraja, s punom snagom imaginacije, predao tom bezgraničju slobode kazivanja. A nema te vlasti koja u tome ne vidi opasnost, najpre po sebe. Zato ga zatvara, jer je njegovo pisanje suštinski deo života. U zatočeništvima je upoznao apsolutnu samoću, neopisivu vrtoglavicu, vrhunsku nepomičnost. Sužanjstvu se opirao pisanjem, i to prepoznajemo u njegovim romanima i pismima. Prepoznajemo i prokletstvo jedinstvenog iskustva katastrofe. Nosio se sa anđelom uništenja. Ne odstupivši, ostao je živ. Želeo sam da čujem od njega, makar u munjevitim nacrtima, kako je u tome uspevao i kao pisac i mislilac, i kao živ čovek. I danas nam je ta pouka potrebna.

4.

Problematizujući čuveni tekst Valtera Benjamina, Uz kritiku sile, Žak Derida će u njemu otkriti implicitno mišljenje, slućenje nacističkog Endlösunga. Time smo ponovo kod svedočenja.
Zloglasna konferencija na Wanseeu, gde je prvi put, koliko mi je poznato, javno nešto rečeno i priznato o "konačnom rešenju", održana je 1942. godine. Tada je nacistički plan već uveliko bio ostvarivan. "Konačno rešenje"? Ukratko: masovno istrebljivanje. Način: logori smrti, Konzentrazionslagern. Da li je toga Benjamin mogao biti svestan kada je, 1921. godine, pisao svoj prilog kritici sile, nasilja? Samoubistvo će izvršiti 1940. godine. Uoči smrti, ne samo da je bio svestan, nego je nepobitno znao. Ubio se, rekao bih, baš od tog znanja. Njegov tekst nastao dvadesetak godina ranije svojevrsno je svedočanstvo in potentio. U njemu nije tako reći ništa drugo ni mišljeno nego upravo mogućnost Endlösunga. No, jedva da je nekoliko njih bilo tada koji su to mogli očitati u Benjaminovom eseju, pre samog odigravanja "konačnog rešenja". Kada piše svoju kritiku, Benjamin takođe zna ne samo da je u svakom nasilju već sadržan monstruozni plan uništenja, nego da se on tiho događa, i da su zločinačke vizije, potpomognute tehnologijom, neprestano prisutne u svetu. Ali, kao što znaš, sudbina intelektualnih uvida, da ne kažem utemeljenih vidovitosti, sudbina naših gatanja, ni ranije a ni danas nije manje nesrećna od sudbine Benjaminovih uvida. Jednostavno, istina Benjaminovog svedočenja je nemoćna istina, i u tom pogledu se ništa nije izmenilo u novim zločinačkim mogućnostima ni posle njihove utvrđene realizacije.
Usuđujem se da kažem da posle logoraških svedočenja više ništa nije ili ne bi smelo biti isto, ali se u maločas rečenom pogledu u zbilji ništa ne menja. Ta svedočenja se čak i potiskuju, jer nam je teško da se suočimo sa sobom, teško nam je da gledamo u lice užasu. Potiskuju se, međutim, i iz pragmatskih razloga. Štaviše, iz istih razloga se može potiskivati istina jednog svedočenja i ustoličavati laž. Tek devet meseci posle završetka operacije "Pustinjska oluja", kada je američka vojska, sa saveznicima, tukla iračke vojnike, smelo je biti obelodanjeno da je svedočenje o "mrtvim kuvajtskim bebama" bilo lažno. Naime, u američkom Kongresu žena-očevidac iznela je kako su u Kuvajtu irački vojnici u dečjoj bolnici poizbacivali sve bebe iz inkubatora, i deca su pomrla.
Ispostavilo se da to nije bilo svedočenje iz prve ruke. "Žena-očevidac" bila je kći kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu. I za navodni događaj o kome je svedočila čula je, po njenom kasnijem priznanju, od trećih lica za koje je tvrdila da su pravi svedoci. No, ti "pravi svedoci" se nikada nisu pojavili.
U svakom slučaju, cilj "svedočenja", prenošenog preko svih američkih tv-mreža, bio je postignut: doprineseno je demonizaciji neprijatelja.
Takvih bestidnih laži i "šminkanja" je bilo koliko hoćete i u slučaju rata u Bosni. Mnoge public relations agencije su zarađivale zamašne honorare na tome. Istinama i lažima je mogućno trgovati. I one su postala roba. Lažne informacije su deo šou-biznisa, štaviše nezaobilazni deo društva koje se neumitno pretvara u društvo spektakla. Nema nikakvih ograničenja, bez obzira što je u pitanju život i smrt, što mogu biti i jesu u pitanju svakojaki masakri i koncentracioni logori, kako god ih mi zvali. Nacisti su takođe "šminkali" svoje logore. To su činili i staljinisti, činili i Amerikanci sa svojim logorima za Japance, naturalizovane. Činili smo i mi, i ranije i nedavno. Mi? I Srbi, i Hrvati, i bosanski muslimani.
Ali, ako ne postoje svedoci, ako nema autentičnih dokumenata, mogli bismo nastaviti i obrnuti pitanje, zar je svaka priča o zlodelu - laž? Ne mora biti, ali se, svakako, onda ne sme proturati kao istina, jer tada i sama rizikuje da postane zločin prema onome koga, bez iole verodostojnijih dokaza, optužuje za zlo.
Sad smo pred pitanjem o istini i laži u moralnom smislu.
Po izjavi Elija Vizela, tadašnji predsednik Jugoslavije, sastavljene od Crne Gore i Srbije, dao mu je svoju časnu reč da koncentracionih logora nema kod nas. Vizel i spomenuti predsednik, Dobrica Ćosić, sreli su se tokom dvodnevne Londonske konferencije o Jugoslaviji, krajem avgusta 1992. godine. Ćosić je još ranije, nakon medijske bujice, uoči rečene Konferencije, o postojanju i radu srpskih koncentracionih logora u Bosni i Hercegovini i Jugoslaviji, pozvao Vizela da sa ostalim predstavnicima Svetskog jevrejskog saveza poseti i lično se uveri da koncentracionih logora u Jugoslaviji nema. Ćosićeva časna reč ima možda još veću težinu, ako se setimo da je svojevremeno kao gost Dobrica Ćosić bio u poseti nekadašnjem logoru na Golom otoku.
No, u kojoj meri doista postoji naša čast ako logora ima? Mogu logori postojati a da mi to i ne znamo. I tada pitanje ne gubi na svojoj snazi. Čak i ako ne znamo za postojanje logora, mi smo krivi, i moramo - kada se jednom uverimo u njihovo postojanje, makar i naknadno - povući izvesne moralne konsekvence koje, opet, ne mogu ostaviti našu čast neoštećenu. Jer, u svakom slučaju, makar ćutanjem, i neznanjem, bilo kojim oblikom pasivnosti i ili neutralnosti, učestvovali smo u stvaranju okolnosti iz kojih su, između ostalog, izrasli logori. I onda je pitanje koliko vredi naša časna reč.
Ćosić je dao reč možda u verziji da "po njegovom znanju i saznanju" - logora nema. On je mogao biti tako obavešten od onih kojima veruje ili navodno veruje, te je na osnovu tih obaveštenja dao reč. Da li je smeo da je u tom slučaju da? Ili: možda je on obišao sva mesta na koja se ukazivalo kao na logorska i lično se uverio? Recimo, da je to učinio. On je svakako bio dovoljno kvalifikovan, na osnovu više razloga, da logore prepozna.
I Vizel je, razume se, kvalifikovan. Ne samo kao Jevrejin, pripadnik naroda čija se povest posle nacističkog projekta o "konačnom rešenju" zauvek vezuje i za koncentracione logore. Nego i kao osoba koja je prošla, kao žrtva, kroz koncentracioni logor.
Ukratko, pitanje je da li se u takvim stvarima može zalagati čast, utoliko pre ako čast shvatamo i kao naše svedočenje za nešto ili nekoga.
Žrtve koje bi, u malo verovatnom slučaju, krivo svedočile, izneveravaju sopstveni status. Kažem "u malo verovatnom slučaju", jer u tom slučaju izdaju sve što im je još ostalo, samo svedočenje kao poslednji oblik života u njima, izdaju i svoje sapatnike koji nisu preživeli da bi svedočili. To se, smatram, ne da izdržati. Tu se ne postavlja pitanje časti. Ona je naprosto neosporna.
Kod svih nas koji nismo neposredne žrtve, čast je samo fantom. Neodgovorno je pozivati se na čast kad su žrtve drugi, čak i ako za te žrtve ne znamo, čak i ako ih nema, što takođe ne možemo znati. Nismo svedoci, i ne možemo dobiti tu mučeničku čast. Šta bi to bilo? Davati reč da jesmo svedoci, a nismo!? Kad govorimo o logorima, čast da svedoče imaju jedino mučenici.
Svedočenje je pokušaj da se iskaže neizreciva istina?
A da li treba ćutati o neizrecivom? Logorska zbilja je neizreciva, zbog svoje nesuvislosti, zbog svog užasa. Logorskim žrtvama ostaje ta neizrecivost. Ne mogu da je iskažu do kraja, a moraju. U tome je poraz pripovedanja kao svedočenja o kome sam govorio.
Konačno, sada možemo razumeti, tek sa iskustvima logorskog univerzuma ovoga stoleća, zašto se na starogrčkom svedok kaže mártyros. Martir, mučenik. Svedok je mučenik kao logorska žrtva, i mučenik je kao svedok. Mučenik svedočenja, mučenik neizrecive istine o kojoj svedoči.
Lično, istinu svedočenja tražio sam u jednom svedočenju bez ostatka, kada čoveku kao žrtvi ništa drugo nije ni ostajalo osim svedočenja. Ono je bilo poslednji oslonac nasuprot smrti. To svedočenje o smrti svedočilo je, na kraju krajeva, o životu. Pokazalo se da svedočenje u pitanju, kao pokušaj, kako sam ranije nagovestio, da se izrekne istina u njenom stanju neizrecivosti, da to svedočenje jeste ne tek jedan između ostalih oblika života, nego onaj koji najduže traje kad je ukupan život suočen sa smrću. Svedočiti, razume se, o zločinu, ali i svedočiti o sebi, da smo bili, da smo nekad živeli, i da naša muka ne bude zaboravljena.
Kad u pisanju vidim svedočenje, nije mi naum da logoraško iskustvo, u smislu opstanka i smrti, i traga o životu, te raznolikih tehnika i tehnologija izobličavanja... pretvaram u književnost. U tom slučaju loše mislim o književnosti, kao o nekoj tek spoljašnjoj tvorevini našem biću. Ne, nego sam u rečenom iskustvu - može li se ono reći? - tragao za iskonskim tragom čovekovog opstanka kada je opstanak već na izmaku. I kako se taj trag kazuje tamo gde opstanka već gotovo da nema. Ti tragovi su presudni kao mesta do kojih seže logorski svet, preti im, briše. Kako ti tragovi opstaju, i da li opstaju uprkos svemu? To je deo moga pitanja. Međutim, i sama književnost je rođena iz tih tragova. Otuda, razumljivo je što su se pitanja logorskog sveta za mene ispostavljala i kao pitanja pisanja, tragova, više ili manje artikulisanih. Pa i kao pitanja zla.
Kad u ovoj stvari govorimo o zlu, sučeljavamo se s jednim veoma poučnim paradoksom koji je, opet, samo simptom beščašća naših iluzija o sebi. Evo, da vidimo ko je logorski gospodar, ko je logorski operativac, ko zločinac. Postoje zločinci i mimo logorskog sveta. Osim u izuzecima za pamćenje, oni su takvi i kada treba masovno mučiti, klati, u pogromima, u logorima. No, izgleda da oni nisu istinski ustrojitelji logora. Neko drugi? Neporočna zloća? Postoji li nešto takvo, nalik oksimoronu? Surovost bez zadovoljstva. Tako će Hana Arent, u Od laži do istine, okarakterisati nacističkog zločinca. "Ne glupost nego izostanak mišljenja." Sklonost lenjosti pred zadatkom, obavezom i slobodom mišljenja. "Činovi su bili monstruozni, ali onaj ko ih je činio i bio za njih odgovoran - bio je sasvim običan, nalik svakom, ni demon ni čudovište." Taj nam uvid Hana Arent zaveštava kao najveći paradoks nacističkog zločina, logorskog zla, u svom poslednjem, nezavršenom delu Život duha. "Jednostavna i podjednako strašna istina je da će osobe koje su, u normalnim okolnostima, možda i sanjale o zločinima, nikada ne pomišljajući da ih počine, prihvatiti, u uslovima potpune raspuštenosti zakona i društvenih spona, ekstremno zločinačko ponašanje."
Zločinci u logorskom svetu se, dakle, mogu rađati i kao najbrižniji očevi, kao poslušni činovnici, kao ideološki, nacionalistički, rasistički zaslepljeni obični ljudi. Ponekad nema šanse da ih prepoznate. Bliski su vam. To smo ponekad i mi sami.
A žrtve? I to smo ponekad mi sami. Kad nas pretvore u neprijatelje, uljeze, došljake, inoverce, u nečist, itd. Setimo li se logike drevnih žrtvenih obreda, najbolje je kada žrtva uopšte ni po čemu nije kriva. Čista, nevina. Kao takva, ona hrani, preporađa nas, biva iskupiteljska... Moramo je, otuda, tako reći mrzeti. Žene koje dočekuju Hristov dolazak u Jerusalim, u punoj predanosti, kada ga razapinju najglasnije su u svojoj mržnji prema tom istom Hristu, ali sada ponuđenog kao žrtva. Zato žrtva najčešće ne razume zašto je progonjena. Pita se ima li Boga. Veruje da je reč o nekoj grešci. I tako to.
U Bibliji ima mesta koja su istovremeno usmerena i na pojedinca i na narod; razlika se ukida. Ni na kraj pameti mi nikada nije bilo da određene moralne uvide u biblijskom tekstu nipodaštavam. Naprotiv, veći deo biblijskih naloga moralnog tipa bi i danas trebalo da važi. Sada, recimo, mislim na zapovest ljubavi prema bližnjemu: "I kada se kod tebe nađe neki došljak u vašoj zemlji, ne treba da mu činite krivo. Neka vam došljak bude kao da je rođen među vama i voli ga kao sebe samoga." To je iz Treće knjige Mojsijeve. Tako Biblija. A šta s nama i našim knjigama? Kako se nositi sa zlom koje je poprimilo transparentne vidove, i u svemu i u svakome može biti?
Jednostavan je i dalekosežan zadatak književnosti što se tiče zla. Nikako didaktički. Kao što bi filozofija, po Ničeu, trebalo da šteti gluposti, mada se često događa obrnuto, književnost bi više od svih naših spisateljskih aktivnosti morala da šteti zlu, da ga ismejava, demaskira, vređa ga, zapisuje, i tako razgrađuje. Da mu ne dopusti da se skriva u zaboravu, i u našem samozaboravu.

5.

Jednom sam upitan o dvojnicima, saputnicima i umetničkim obmanama u onome što pišem. Da li je pribegavanje dvojniku ili saputniku u igri umetničke obmane - vrsta izgnanstva?
Rekao sam da taj saputnik mora da je neki tajanstveni tip, da čak ni ja ne znam ko je on, niti se usuđujem da o njemu govorim. Možda je to neko nevino dete, ili je, opet, sam vrag. Ponekad mislim da nas tokom proteklih godina u vlasti drži lično Sotona. Kako drukčije objasniti ono sto nam se događa? Kako razjasniti ono što činimo? Događa nam se mrak. I proizvodimo mrak. Osećam kao da me okružuje provalija. Zato je toliko ljudi i pobeglo odavde, iz Jugoslavije. Otišli su dok su još mogli da preskoče provaliju koja se širi. To je sada nepopravljivo. Oni koji su otišli, možemo reći da su u izgnanstvu. Oni koji su ostali, pomalo su u zatvoru. Ne, ne mislim da je pisac "neko sa strane". Koliko god hteo da bude neutralan, samo svedok, on je uvek uronjen u vreme i svet. On je utopljenik svega što se dešava. On jeste svedok, ali kao žrtva, kao mučenik. Njegov govor je govor žrtve, čak i kada izgleda da je čisto umetnički i vanvremen. I tek tada može nešto da znači. Pa i potpuno predan imaginaciji, on transponuje govor žrtava. Otuda osećam strašan teret. Puca mi srce, puca mi duša. Toliko je žrtava oko nas, a konac tom procesu se još ne vidi.
Za saputnika, ipak, najradije biram dete. Svako je dete nevino. Beskrajno volim decu. Fasciniran sam njihovim moćima. Zamislite devojčicu od šest godina i dečaka od 10 godina, u jednom bosanskom selu, čiji otac odlazi na pregovore sa susedima. Susedi ga zakolju. Žena pođe da ga traži, nađe ga zaklanog, a onda je zločinci siluju. Gubi joj se trag. Verovatno je oduzela sebi život pod pritiskom patnje. Njihova deca ostaju sama u vrleti. O njima počinje da brine baba, koja je zapravo bila samo maćeha njihovom ocu. Naoružani ljudi dolaze u selo i traže od starice da im pokaže kako su u okolini raspoređene mine. Ona to ne zna i ne ume. I nju zakolju, u dvorištu, naočigled skrivene dece. O deci nema više ko da brine. Selo je pusto. To su deca koja su moji saputnici, bilo u bosanskim brdima ili u Beogradu. I ta deca žive sama, godinu, dve godine. Kada ih, ipak, neko nađe i spase, ko su ta deca, šta su postala? Mislite li da izmišljam? Ne, to je istinita priča. A kada je sutra ispišem, ona će biti obmana, umetnička obmana, s kojom se nosim protiv zlih kobi, protiv zlih laži, protiv zločinačkih obmana koje bi da nam uskrate svaku mogućnost života, svaku priliku za opstanak. Opstanku se učim od dece; od njih se pokatkad učim i pisanju koje je isto što i život.

6.

Ponekad je i samo već pisanje po sebi svedočenje. Grčevi pisanja, fragmentarnost pisanja, sve to može biti svedočanstvo osobenog izgnanstva.
Po tome, ja sam neprestano u izgnanstvu. I to priznajem. Štaviše, čovek je večni izgnanik, od svoga rođenja. Ove godine su mome izgnanstvu pridodale provaliju. Kao da iza mene i ispred mene više nema ničega. Otuda ustuknuća i praznine na mojoj mapi. To je izraz nečeg nedokučivog i neizrecivog iz našeg postojanja. O tome se ne može pisati. Može se tek evocirati raselinama u pisanju, prekidima u pripovedanju. Moje je pisanje grčevito, puno uboda. To je kao kada nam srce stane i naprosto pomišljamo da je došao kraj, a zatim nekim čudom nastavi da kuca. Radi budućnosti? Ne, već radi sadašnjosti koja je, izgleda, jos jedino mesto dovoljno pouzdano za obitavanje. Ne znamo, ne shvatamo šta nam se desilo. Bojimo se da pogledamo tragediji u oči. Ne znamo, međutim, ni šta nas sutra čeka, pa kažemo sebi ostanimo gde jesmo. To je nemogućno. Srce nastavlja da kuca, odmerava već sledeće trenutke. I u provaliju moramo kročiti otvorenih očiju, s malom, maleckom nadom da ćemo se iz te rupe nekako izbaviti. Ne vredi nam ni da sve oteramo dovraga, jer vrag takozvane istorije ne prima naša naređenja. U tom smislu, fragmentarnost je neizbežna. Pišemo i živimo u malim komadima, kao što neko je prisiljen da piše i živi kradomice u tamnici u koju ne zna ni kako ni zašto je dopao.
Bude li nekog u budućnosti da sudi o nama, da sebi dočarava naš život, misliće o nama kao o mravima koji gaze jedni preko drugih. I neće nam oprostiti glupost da smo se proganjali i ubijali zbog varljivih mitova, zbog navodnih istina koje već sutra neće biti nikakve istine.
Pitam se mogu li se pisati, na primer, pesme kao nekada? Osećam opštu i duboku duhovnu setu, i s njom kolebanja simpatije, prijateljstva, ljubavi, u iskonskim značenjima koje bismo, smatramo li navedene izraze iole dostojnim iskušenja našeg opstanka, morali da im opet pripisujemo u nadi da će barem njihova ukorenjenost u postojanje izdržati krizu ne prevrednovanja nego posvemašnjeg raspada svih mogućnosti vrednovanja. No, i ta ukorenjenost može biti obmana. I ta ukorenjenost mora biti propitana u sadašnjoj recesiji naših osećanja. Nije li poput pesme i ljubav, tako, još jedino slamka na pretećoj površini katastrofe od koje, istovremeno, strepimo i priželjkujemo je kao najgori, pa ipak neki izlaz iz neizvesnosti i raspada? Kao da nikakve veze s dnom više nema. Pluta, lebdi. Ali, mogao bi to biti način oporavka. Prihvatiti izgnanstvo da bismo preboleli gubitak ognjišta, i samog pojma zaštitničkog okrilja. Nema dna, nema zavičaja, niti toplog krila, nujnih prsa, osim u našoj žudnji koja jenjava, u njenim poslednjim iluzijama. Ni nomadstvo ne može više biti nomadstvo ma kakve celine, nomadstvo plemena, kakve god zajednice, stada, čak ratne mašine. Ostaju još šanse odlomaka, delića, nesigurne, ali ipak šanse tek onih učinaka ili samo senki kad nepopravljivo pukne struktura s kojom smo hteli protiv sveta i života, struktura već posve kompromitovana. U seobe za drugim kreću tada jedino fragmenti, i umesto strukture o kojoj smo sanjali i nametali je kao kosmos trajanja i našeg opstanka pomalja se fraktura u kojoj sad moramo naučiti da živimo, ako hoćemo da preživimo, moramo naučiti da volimo, da iznova gradimo prijateljstvo i sve oblike simpatije s različitim, drugim. Ni čitanje naše, konačno lišeno strukturacije, predano izlomljenosti, mikrohaotičko, budući se, tako, preinačujući, ne prihvata ni takozvano ljubavno pesništvo po pukim zakonima žanra, niti traži od njega podstrek ili neki klimaks, ni ne uspavljuje se u nostalgiji, niti pristaje na praktične namene. Neće više ni lekcije iz zavođenja, gotovo ništa neće. Čeka samo hoće li zaiskriti utrnuli plamen ljubavi, hoće li ta kapljica započeti s gašenjem ognja koji je krenuo da nas zbriše. Upinje se, ipak, u tom slabom čekanju, bezmalo odbijanju, da ojača svoju poziciju i sa svoje strane pruži ruku pisanju u njegovoj transpoziciji. Ne mari za povod, hoće priliku, fragmentarno, nomadsko, izgnaničko, da kaže sopstvenu promenu, nakrcanu nevericom, pa tako i ja kazah šta predosećam. Jer, sa ljubavnim suzama i poetskim ritmovima verujem da nije sve izgubljeno, s radostima tela nije iščezla vedrina. I sa uživanjem - još je s nama, istodobno, zločin i poezija, kažem - izazivajući i probajući najpre sebe - sunovraćen u život, očajan pred smrću drugog, i nagnut nad knjigama, kažem njihovim suđenim čitaocima.


izvor - Sarajevske sveske, br 03

COMMENTS

Naziv

"Oslobođenje",1,2016. fotografije/kolovoz,1,4:5-11,1,Adam Zagajewski,1,Agencije,1,Agniezska Žuchowska - Arendt,1,Ai Weiwei,1,Al Jazeera,1,Alan Pejković,1,Albert Camus,1,Aleksa Golijanin,1,Aleksandar Genis,1,Aleksandar Roknić,1,Aleksandar Tišma,1,Alem Ćurin,1,Alen Brabec,1,Aleš Debeljak,2,Alexander Kluge,1,Almin Kaplan,4,Amer Bahtijar,1,Amer Tikveša,1,Amila Kahrović Posavljak,1,Amir Or,1,Amos Oz,1,Ana Ahmatova,2,Ana Radonja,1,Andres Neuman,1,Andrijana Kos Lajtman,7,Anton Pavlovič Čehov,1,Antun Branko Šimić,1,Anya Migdal,1,Bela Hamvaš,2,Bela Tarr,1,Bertolt Brecht,4,Biblijski citat,1,Biljana Srbljanović,4,Bilješka,5,Biserka Rajčić,3,Blago Vukadin,1,Boba Đuderija,1,Bogdan Bogdanović,2,Bojan Munjin,1,Bojan Savić Ostojić,1,Bookstan II 2017,1,Borges,4,Boris Buden,4,Boris Dežulović,2,Boris Dubin,1,Boris Perić,1,Borislav Pekić,1,Borislav Veselinović,1,Borka Pavićević,1,Boro Drašković,1,Božo Koprivica,3,Branimir Živojinović,1,Branimira Lazanin,1,Branislav Jakovljević,2,Branislav Petrović,1,Branko Ćopić,1,Branko Kukić,1,Branko Rakočević,1,Bruno Schulz,1,BUKA,1,Burkhard Bilger,1,Caravaggio,1,Charles Simic,6,Chris Hedges,1,citati,1,Claude Lévi-Strauss,1,Cornelia Vismann,1,crtež,1,Damjan Rajačić,1,Dan Pagis,1,Danica i Haim Moreno,1,Daniil Ivanovič Juvačov Harms,1,Danijel Dragojević,1,Danilo Kiš,10,Dara Sekulić,1,Dario Džamonja,1,Darko Alfirević,1,Darko Cvijetić,254,Darko Cvijetić. Agnieszka Zuchovska Arent,1,Darko Desnica,4,Darko Pejanović,1,Daša Drndić,1,David Albahari,5,Davor Beganović,1,Davor Ivankovac,1,Davor Konjikušić,1,Dejan Kožul,1,Dejan Mihailović,1,Deklaracija o zajedničkom jeziku,1,Dietrich Bonhoeffer,1,Dijala Hasanbegović,1,Dnevnik,8,Dobrivoje Ilić,1,Dobroslav Silobrčić,1,Dominique-Antoine Grisoni,1,Dragan Bajić,1,Dragan Bursać,1,Dragan Markovina,1,Dragan Radovančević,3,Drago Pilsel,1,drama,2,Dubravka Stojanović,1,Dubravka Ugrešić,4,Duško Radović,1,Dževad Karahasan,2,Đorđe Bilbija,2,Đorđe Krajišnik,4,Đorđe Tomić,1,Edmond Jabes,1,Eduard Šire,1,Edvard Kocbek,1,Elis Bektaš,4,Elvedin Nezirović,1,Elvir Padalović,1,Emil Cioran,8,Emmanuel Levinas,1,Epitaf,1,Ernst Jünger,2,esej,148,Fahredin Shehu,1,festival,2,Filip David,2,fotografije,1,fra Drago Bojić,1,Francis Roberts,1,Frank Wedekind,1,Franz Kafka,4,Friedrich Nietzche,1,Furio Colombo,1,Genadij Nikolajevič Ajgi,1,Georg Trakl,1,George Orwel,1,Georgi Gospodinov,1,Géza Röhrig,1,Gianni Vattimo,1,Gilles Deleuze,1,Giorgio Agamben,7,Giorgio Manganelli,1,Goran Milaković,2,Goran Stefanovski,1,gostovanje pozorišta,4,govor,2,Gustaw Herling-Grudzinski,1,Hajdu Tamas,1,Hanna Leitgeb,1,Hannah Arendt,2,Hans Magnus Enzensberger,1,Hassan Blasim,1,Heiner Goebbels,1,Helen Levitt,1,Herbert Marcuse,1,Igor Buljan,1,Igor Mandić,1,Igor Motl,3,Igor Štiks,1,Igre u Jajcu 2017.,1,Ihab Hassan,1,Ilma Rakusa,2,IN MEMORIAM,7,Intervju,54,Ivan Čolović,2,Ivan Lovrenović,4,Ivan Milenković,1,Ivana Vuletić,1,Ivica Pavlović,1,Ivo Kara-Pešić,1,Jack Kerouac,1,Jacques Derrida,2,Jagoda Nikačević,1,Jakob Augstein,1,Jaroslav Pecnik,1,Jasmin Agić,1,Jasna Tkalec,1,Jelena Kovačić,1,Jelena Topić,1,Jona,1,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Josip Osti,1,Josip Vaništa. Patricia Kiš,1,Jovan Ćirilov,1,Jovica Aćin,3,Jugoslava Ilanković,1,Julija Kristeva,1,Julio Cortazar,1,Katja Kuštrin,2,Kim Cuculić,1,Knjige,1,književna večer,1,Kokan Mladenović,1,Komentar,1,kratka priča,3,kratke priče,6,kratki intervju,1,kritika,4,Krzysztof Warlikowski,1,Ksenija Banović Ksenija Marković,1,Ladislav Tomičić,1,Laibach,1,Lajoš Kesegi,1,Larisa Softić Gasal,1,Laurence Winram,1,Leonid Šejka,2,Ludwig Wittgenstein,1,Ljubiša Rajić,1,Ljubiša Vujošević,1,Maja Abadžija,1,Maja Isović,2,MALI EKSHUMATORSKI ESEJI,1,mali esej,16,Marcel Duchamp,1,Marija Mitrović,1,marijan cipra,1,Marin Gligo,1,Marina Dumovo,1,Mario Franz,1,Mario Kopić,46,Marjan Grakalić,1,Marko Misirača,1,Marko Stojkić,1,Marko Tomaš,1,Marko Veličković,1,Marko Vešović,2,Martin Heidegger,3,Massimo Cacciarri,1,Max Frisch,1,međunarodna poruka,1,Mensur Ćatić,2,Mia Njavro,1,Mihail Šiškin,1,Mijat Lakićević,1,Mikloš Radnoti,1,Milan Kundera,1,Milan Milišić,1,Milan Vukomanović,1,Milan Zagorac,1,Mile Stojić,2,Milica Rašić,1,Milo Rau,1,Miloš Bajović Ilić,1,Miloš Crnjanski,2,Miloš Vasić,1,Milovan Đilas,1,Miljenko Jergović,6,Mini esej,32,Miodrag Živanović,1,Mirjana Božin,1,Mirjana Stančić,1,Mirko Đorđević,2,Mirko Kovač,3,Miroslav Krleža,3,Miroslav Marković,1,Mirza Puljić,1,Mišo Mirković,6,Mišo Mirković foto,10,Mladen Bićanić,1,Mladen Blažević,2,Mladen Stilinović,1,Momčilo Đorgović,1,Naser Šećerović,1,Natalija Miletić,1,Nataša Gvozdenović,1,Neda Radulović- Viswanatha,1,nekrolog,1,Nemanja Čađo,1,Nenad Milošević,1,Nenad Obradović,5,Nenad Tanović,1,Nenad Vasiljević,1,Nenad Veličković,2,Nenad Živković,1,Nepoznati spavač,1,Nermina Omerbegović,1,Nikola Kuridža,1,Nikola Kuzanski,1,Nikola Vukolić,1,Nikola Živanović,1,Nikolaj Berđajev,1,Nikolina Židek,1,NOVA KNJIGA,1,novela,1,Novica Milić,2,Novica Tadić,1,obavijest,1,odlomak romana,9,odlomci,6,Oliver Frljić,8,Osip Mandeljštam,2,Otto Pöggeler,1,Otto Weininger,1,Paolo Magelli,2,Paul Celan,3,Paul Klee,1,Paul Valery,1,Petar Gudelj,2,Petar Matović,1,Petar Vujičić,1,Peter Esterhazi,1,Peter Semolič,3,Peter Semolič. prijevod,4,Peter Sloterdijk,3,Pier Paolo Pasolini,2,pisma,5,pismo,1,pjesma,1,Plakat,1,Poezija,265,poezija prevod,1,potpisnici,1,Pozorišna kritika,1,Pozorišne Igre u Jajcu,1,Pozorište Prijedor,4,predavanje,1,Predrag Finci,2,Predrag Matvejević,2,Predrag Nikolić,1,Predstava,2,Prepiska,1,priča,37,Prijevod,12,prijevod govora,1,prikaz knjige,2,prikaz predstave,3,Primo Levi,1,Protest,1,Proza,2,Radimir Sovilj,1,Radiša Cvetković,1,Radmila Smiljanić,1,Radomir Konstantinović,2,Rastislav Dinić,1,Raša Todosijević,3,razgovor,4,Refik Hodžić,1,Renate Lachmann,1,Robert Bagarić,1,Roger Angell,1,Roland Barthes,2,Roland Jaccard,1,Roland Quelven,1,Saida Mustajbegović,2,Sándor Márai,1,Saša Jelenković. poezija,1,Saša Paunović,1,Sava Babić,3,Seida Beganović,3,Semezdin Mehmedinović,4,Senadin Musabegović,1,senka marić,1,Sesil Vajsbrot,1,Shosana Felman,1,Sibela Hasković,1,Siegfried Lenz,1,Sigmund Freud,1,Sinan Gudžević,1,Siniša Tucić,1,sjećanje,2,Slavenka Drakulić,1,Slavica Miletić,3,Slavoj Žižek,1,Slobodan Glumac,1,Slobodan Šnajder,1,Slobodan Tišma,1,SLOVO GORČINA,1,Sonja Ćirić,3,Sonja Savić,1,Srđa Popović,1,Srđan Tešin,1,Sreten Ugričić,3,Srpko Leštarić,1,stećak,2,Stevo Basara,1,Stojan Subotin,1,Susan Sontag,1,Sven Milekić,1,Svetislav Basara,2,Svetlana Aleksijevič,1,Šagal,1,Tadeusz Różewicz,1,Tamara Kaliterna,1,Tamara Nablocka,1,Tamara Nikčević,2,Tatyana Tolstaya,1,Tea Benčić Rimay,1,Teatar,1,Teatron,1,The New York Times. Žarka Radoja,1,Thomas Bernhard,10,Thomas Ostermeier,1,Tomaž Šalamun,2,Tomislav Čadež,1,Tomislav Dretar,2,Tonko Maroević,1,Tony Judt,1,Umberto Eco,2,Urbán András,1,Vanda Mikšić,1,Vanesa Mok/Anđelko Šubić,1,Varlam Šalamov,3,Vera Pejovič,3,Veronika Bauer,1,Video,10,Viktor Ivančić,3,Viktor Jerofejev,1,Viktoria Radicz,2,Vincent Van Gogh,1,Višnja Machido,1,Vladan Kosorić,2,Vladimir Arsenić,1,Vladimir Arsenijević,1,Vladimir Gligorov Ljubica Strnčević,1,Vladimir Milić,2,Vladimir Pištalo,3,Vladimir Vanja Vlačina,1,Vladislav Kušan,1,vojislav despotov,1,Vojislav Pejović,1,Vojo Šindolić,1,Vujica Rešin Tucić,1,Vuk Perišić,3,Walter Benjamin,1,Wisława Szymborska,1,Wolfgang Borchert,1,Wroclaw,1,Zadie Smith,1,zapis,1,zavičaj,1,Zbigniew Herbert,3,zen,1,ZKM,1,Zlatko Jelisavac,2,Zoran Vuković,2,Zygmund Bauman,1,Žarko Milenić,1,Žarko Paić,1,Željko Grahovac,2,Živojin Pavlović,1,
ltr
item
HYPOMNEMATA: O čemu svedočim i kako, Jovica Aćin
O čemu svedočim i kako, Jovica Aćin
http://pescanik.net/wp-content/uploads/2013/08/Chiharu-Shiota.jpg
HYPOMNEMATA
https://darkocvijetic.blogspot.com/2014/04/o-cemu-sedocim-i-kako-jovica-acin.html
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/2014/04/o-cemu-sedocim-i-kako-jovica-acin.html
true
2899971294992767471
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Početna STRANICE ČLANCI Vidi sve Preporučeni članci OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara upitu Vrati se natrag Nedjelja Ponedjeljak Utorak Srijeda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Siječanj Veljača Ožujak Travanj Svibanj Lipanj Srpanj Kolovoz Rujan Listopad Studeni Prosinac Sij Velj Ožu Tra Svi Lip Srp Kol Ruj Lis Stu Pro just now 1 minutu prije $$1$$ minuta prije 1 čas prije $$1$$ sati prije Juče $$1$$ dana prije $$1$$ tjedana prije više od 5 tjedana prije Sljedbenici Slijedi THIS CONTENT IS PREMIUM Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy