Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove
apsolutne jasnosti i javnosti svega. Palanka je nespojiva sa mrakom i sa
njegovom demonologijom. Ako ima u njoj uvek poneki izuzetak, ovaj
izuzetak ponaša se gramatički: kao potvrda pravila i u slavu njegovu, a
sâm je dostojan samo prezira i podsmeha. Ono po čemu je on izuzetak
shvata se kao mana koja je, opet, dostojna smeha duha palanke. Ovaj
nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog,
izvanredno je jak u palanačkom duhu, i ide sve do nepriznavanja
(porugom) i fizičkih zastranjenosti pojedinaca.
Podsmeh
fizičkoj mani ma koje vrste, uvek spremno čeka u palanci, ali i uopšte
podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih.
Nijedna odlika se ne priznaje, ma kako da je izražena: nekim događajem,
kroz koji je prošao nesrećni pojedinac, nekom njegovom naročitom
sklonošću; jezičko-kumotvoračka mašta palanke tu je nedostižna, a
jezički rad čoveka sveta, velikog grada, velikog prometa, izgleda,
upoređen sa ovim jezičkim naporom palanačkog duha, upravo ništavan.
Ljudima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, time se ta
odlika ističe, ali ne zato da bi bila poštovana i uvažena, već zato da
bi bila ismejana, i na neki način uvek na oku palanačkog duha, koji sve
pamti, ništa ne propušta, ništa ne ostavlja nezabeleženo. Najčešće,
ukoliko je reč o sklonostima koje su se izrazile, redovito groteskno, u
nekoj situaciji, koja se pamti i sa naročitom strašću prepričava,
nadimak je po toj sklonosti. Na taj način, palanka se, ovim nadevanjem,
pretvara u jedno veliko pozorište, veoma slično srednjovekovnim
katoličkim prikazanjima, misterijama, u kojima se konkretizuju
apstraktne osobine (Ljubav, Smrt, Oholost); samo, ovde jedan živ čovek,
sa svojom individualnošću, postaje nosilac takve osobine, što znači da
on biva ugrađivan, po dobrome redu ovog strašnog neimarstva, u to
osobinu, s tim što mu je namenjena uloga da je nosi, i svojom pojavom u
svakome trenutku tumači i predstavlja.
Potreba za pozorištem kao za razonodom u
ovome se nesumnjivo ogleda, s tim što je to pozorište postavljeno u sâm
život, što nije ni na koji način odvojeno od njega, čak ni pozivom
glumca: svako je glumac ovoga alegorijskog pozorišta, svako je jedna
živa alegorija, i tu sudbinu ne može da izbegne niko. All, osim ove
potrebe za živim pozorištem ili, tačnije, i sudbinski tragičnije, ove
potrebe da se život, bez igre, i protivan njoj samim duhom palanke kao
skroz dogmatičkim duhom, prikaže kao pozorište a da se, tako, u ovo
mrtvilo duha palanke unese makar simulacija života ako ne već i sâm
život; osim te potrebe moćna je, pa i pretežnija od nje, potreba za
apsolutnim uvidom u sve i za neprestanim afirmisanjem osnovnoga duha
palanke, njegove ”filosofije” i njegovoga ”morala”. Pojedinac se
podređuje u ovome svirepom pozorištu kojim vlada neobuzdani smeh većine,
od talasa do talasa poruge, duhu palanke ne samo u načelu, i ne samo u
velikim ”trenucima” koji bi mogli biti egzistencijalno iskušenje za sami
taj duh, on mu se podređuje u životnoj praksi, i to svakodnevnoj. Time
što je nosilac jedne osobine ili mane, u koju je pretočeno njegovo ime
koje je dobio po rođenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojim
pravim imenom), on je u praksi trajno podređen palanci: svakim
dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimku, upućuje, duh palanke
pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen.
Palanka je, u tome smislu, bezmerno
vredna; ona imenuje neprestano, a duh palanke javlja se, tako, kao jedan
duh kumovanja koji se nikada ne umara, i koji one koje je krstio ne
prestaje neprestano da doziva, kao da ne želi da se oni makar i jednog
jednog trenutka vrate u predašnje svoje stanje iz te uloge, iz tog
pozorišta u koje ga je on ugradio. Na ovaj način, održava se neprestano
ne samo vlasnost duha palanke, već se održava i njen konkretni sistem
vrednosti: pojedinci su slova u azbuci tog sistema, simboli u
simboličkoj tablici vrednosti. Pomoću njih, i njihovim međusobnim
ukrštanjima, u prepletima koji naizgled pružaju utisak beskrajnosti,
ovaj simbolički sistem vrednosti traje i neprestano se obnavlja, all i
”čita’ u životu. To nije neki sistem koji bi, životno stvaran, pristajao
da se zadrži u gornjim sferama duha; to je sistem koji, u
totalirističkom duhu palanke, okrenutom svojoj svudprisutnosti, ne
pristaje na osamljivanje u ”gornje sfere” duha. Razliku između tih
gornjih sfera kao sfera pune duhovne aktivnosti, i sfera svakodnevnoga
života kao ”donjih” sfera, duh palanke ne priznaje i njoj se
suprotstavlja sa snagom koja ide do čiste svireposti. Ne samo što bi
priznavanjem ovih ”gornjih” sfera, u koje se penje duh oslobadajući se
prividnosti Dana, bio stvoren jaz u idealnom jedinstvu kome teži
palanka, jaz koji bi omogućio razlikovanje i koliko već sutra razlike
nesvodljive na obrazac jedinstva, već, ništa manje, priznavanje ovih
sfera, baš i kada bi se u njima odvijalo sve po volji ovoga duha
palanke, u okviru njegovog stila, njegovih shvatanja i zapovesti,
stvorio bi se jaz između svesti i vrednosti i svakodnevne prakse u kojoj
se te vrednosti potvrđuju.
Nema simbola koji može da zameni ovoga
čoveka pretvorenog u simbol, po toj efikasnosti koju hoće duh palanke, i
nema pozorišta koje bi moglo da zameni ovo živo pozorište čije
predstave se ne završavaju nikada, tog pozorišta bez zidova i bez
zavesa, pozorišta čija pozornica se nalazi svuda, a čija snaga, čija
sposobnost življenja zasniva se s jedne strane na vernosti duhu palanke,
a s druge strane na nagonskoj potrebi za najviše mogućim saživljavanjem
sa tim duhom: ovo palanačko-pozorišno tvoraštvo koje razara i imena, i
pojedinacnost, i zidove u koje bi se ta pojedinačnost pokušala da skloni
bežeći u tajnu, jeste svojevrsna utakmica za prvenstvo u bliskosti duhu
palanke.
Pojedinac, izvrgnut na milost i nemilost ovom duhu uopštavanja
i podsmeha svemu što je izrazito pojedinačno, sa beskrajnom mržnjom na
svaku različitost, pa makar ona bila i čista ”greška”, – ovde se, u
težnji ka jedno-obraznosti, greška ne priznaje, između greške i greha
nema razlike, – taj pojedinac teži da se poistoveti sa samim duhom
palanke, da bude čisto njegovo oličenje upravo progonstvom svoga
pojedinačno-izuzetnog, ne bi li time postao subjekt duha palanke i
spasao se tako od sudbine njenog objekta.
Otud je ovde, u sferi duha palanke,
svaki objekt takođe i subjekt, i svi su na istom poslu bez razlika, pa
tako i može, možda, da se objasni zašto se i ovaj ismejani smeje istim
smehom kojim se njemu smeju: njegov smeh je u slavu duha palanke, u
težnji za izbegavanjem apsolutne sudbine objekta, sudbine koju on,
inače, može da želi. On zna, podsvesnom mudrošću u koju ga posvećuje duh
palanke: da će ako prestane da se smeje, pasti u sudbinu čistog objekta
(tuđeg smeha); njegovo potajno znanje je da se samo objekti ne smeju,
odnosno da smeh počinje tamo gde prestaje objekt. Smeh njegov je u
funkciji subjekta, all subjekta koji je strogo određen merilima duha
palanke, njenom važećom tablicom vrednosti pa zato i nije subjekt. Zbog
toga taj smeh nikad ne može da postane uistinu slobodan; njega prožima
ova svest o zabranjenom prostoru apsolutnog oslobođenja od merila duha
palanke. On zato nije čisti smeh, koji bi postao samom sebi svrha, već
uvek jedan prevashodno satiričan smeh, onaj koji ne vodi iracionalnosti
jer ne vodi potpunom oslobođenju od motiva i od vrhovnog ”plana”
svevladajućeg duha palanke, posvećenog tom motivu. On je uvek određen
motivom i racionalizovanom svešću o njemu, i tim je sarkastičniji što je
svest o ovom ropstvu datom motivu veća, što je dublja svest o
zabranjenoj (iracionalnoj) slobodi koja je sloboda jedino ako je i
sloboda od normativnog duha palanke.
Sarkastičnost (puna zlobe, pakosti i
zluradosti) je svojevrsna ”osveta” određenom motivu ne samo zbog
njegovog sadržaja (ili neke odlike tog sadržaja) koji treba da se ismeva
jer je neredovan, izvan stila, već, i prosto zbog toga što je on –
motiv, ono što ograničava, što vraća subjekt smeha u svest o
zabranjenom, čvrsto zatvorenom. Ta sarkastičnost, na osnovu koje bi se
moglo reći da postoje čak i određena pravila smeha duha palanke, utoliko
je veća, dakle, što je veća svest o zatvorenosti ovog pozorišta, o
prividnosti njegovog smeha i o prividnosti njegove slobode, pa i o
prividnosti subjekta koji se smeje i koji je, istovremeno, najčešće i
jedini povod smeha. Izraziti subjekt (i, uopšte, subjektivnost) osnovna
je tema palanačkog smeha. Subjekt koji priznaje duh palanke je samo
prividni subjekt ovakvog smejanja, subjekt sa dubokom svešću o svojoj
prividnosti, sa svešću koja vodi očajanju i, utoliko više, potrebi da se
to očajanje prevlada time što će njegovi motivi da budu proglašeni ne
kao stvar neke nad-volje (one duha palanke) nego sopstvenog svog izbora.
Ovaj subjekt-objekt, ili objekt-subjekt, on koji je istovremeno i
gledalac i glumac u ovom pozorištu koje ne priznaje razliku između
gledaoca i glumca, u kome svako gleda jer svako glumi, i svako glumi jer
(svako) gleda, raspet između svoje volje veoma jake svesti o svojoj
izabranosti, prinuđen je da se spasava lukavstvom tobožnjeg izbora:
lukavstvom izbora onoga što je već izabrano. On se u stvari usaglašava,
on pristaje, on se slaže, ne bi li se nekako usložio u duh palanke.
Njegov smeh ne može da bude čist.
To je smeh odricanja subjekta od
subjekta.
Pozorište palanke ne prestaje da se smeje, ali njegov smeh je
ovaj prividan smeh, ovo neprestano posvećivanje u zabranu apsolutnog
smeha kao apsolutne slobode, posvećivanje u normativnost duha palanke,
čista služba toj normativnosti.
(iz Filozofije palanke)
COMMENTS