Jedanaest generacija kraljevskih predaka uzvitlalo se nad automobilom
registracije A III 118. Dvadeset poljskih, osam francuskih, sedam
italijanskih, sedamdeset nemačko-austrijskih i šest „raznih“ mrtvih
kraljeva skupili su se oko Franca Ferdinanda.
- Nije to ništa - prošaptao je on, i onim čudnim očima pogledao u
sarajevsko nebo. Avetinjski kraljevi su dužili elgrekovska lica.
Obavijali su ih brokat i sivi oblaci. Preko automobilskih sedišta
ukočeno su ležali marionetski nadvojvoda i vojvotkinja. Bili su toliko
korzetirani da nisu mogli da se saviju. Sred uzvitlanih duhova tužio je
sveti Đorđe. U vrhu piramide zasuzila je Madona u plavoj odori. Mirisalo
je na brigandin iz grobnice i stogodišnje ljubičice. Nad Madonom je
golub držao kuglu s krstom i oko sebe širio zlatne zrake. Sve je bilo
začarano, svetački ukleto i neobično tiho...
Četiri godine kasnije, Princip je u Terezinu izdahnuo od izgladnelosti i
tuberkuloze kostiju. Nad njegovom izmršavelom glavom zalajalo je devet
ljutih láva, zakukalo devet udovica, zaplakalo devet sirotica,
zavrištalo devet dobri konja, zakliktalo devet sokolova. Odjeknuli su
metalni glasovi narikača. Kosovka devojka razbila je krčag i mrtvi
drugovi su mu ponudili trešnje iz Kine. Znam da je u svom kratkom životu
bio kratkovid i uplašen dečak, ali ga je žrtva, sebe i drugog,
promenila. On je odbio da dâ caru carevo, a bogu božje. Mislim da taj
drznik ni Haronu nije platio novčić za prevoz, nego je onom jednom rukom
plivao pored čamca.
A da je…
Da li bi bilo bolje da se to nikad nije desilo.
Bilo bi.
A da je Bosna ostala u sastavu Austrougarske?
To pitanje je uveliko hipotetičko.
Ipak, pesnici kažu da se umetnost pravi od onog što se moglo desiti.
Broj Hrvata u Bosni ne bi se smanjio sa skoro dvadeset i tri
odsto, na osam. Srbi ne bi iskusili užas Drugog svetskog, a Muslimani
ovog poslednjeg rata. Ljudi bi se obrazovali u Beču, izražavali se sve
preciznije, pili sve bolja vina. Zakoni bi postali pravedniji, vladari
bolji, muzika slađa, ljudi mudriji i srećniji, a srca pojedinaca
pravednija i nežnija…
Moglo je, moglo… Samo sumnjam.
Posle Rata Da Se Završe Svi Ratovi, u imperiji nije ostala čak ni Mađarska.
Omorina i strašna pretnja rasla je nad Evropom već u proleće one godine u kojoj počinje Smrt u Veneciji.
U Centralnoj Evropi odomaćila se ideja Lebensrauma. U Čarobnom bregu
poručnik Joahim Cajtblom je učio rusku gramatiku i odbijao da priča sa
prsatom Marusjom jer je znao da će pre ili kasnije biti poslat na
Rusiju.
Evropa je već bila rascepljena na dva vojna saveza. U dekadi pre Prvog
svetskog rata, sve velike sile su udvostručile svoje ratne budžete.
Udvostručile, kažem! Nekoliko iskri je već bilo palo pored bureta baruta
– aneksiona i dve marokanske krize.
Pravednije vrste pristrasnosti
Istina? Šta je istina? – upitao je Pontije Pilat.
U prvom delu života, ja to pitanje nisam razumeo.
Nisam razumeo da istina malo koga zanima, nezavisna od odnosa snaga u koji žele da se uklope.
Dakle, je li istina moguća?
Ako je objektivnost nemoguća postoje li pravednije vrste pristrasnosti?
A posle...
Posle rata, Terezin je postao koncentracioni logor, a Konopišće centar Gestapoa. I to na simbolički način zatvara krug.
Samo...
I to bi bilo previše jednostavno.
Kad je čuo šta se desilo u Sarajevu, Adolf Hitler se prvo zabrinuo: da
nisu atentat organizovali nemački nacionalisti? Kad je shvatio da nisu,
Hitler je pao na kolena i zahvalio nebesima što se rodio u pravom
vremenu. On je mrzeo i Srbe i Habsburge. Obojica sinova Franca
Ferdinanda, Ernest i Maks, bili su u koncentracionom logoru. Tamo su
mogli sresti neke Principove rođake.
Broš sa jagnjetom
Franc Ferdinand je često pretpostavljao da je tamna strana, ceo čovek.
Ne smemo ponoviti njegovu grešku.
Ponekad se o atentatu pisalo na osebujan način, kao da je Princip u
Sarajevu ubio privatnu ličnost. Franc Ferdinand je armiju smatrao
pretorijanskom gardom krune. Kad je pogođen, sa glave mu je spao kalpak
sa zelenim perima, kalpak konjičkog generala. Bio je Generalni Inspektor
oružanih snaga u miru, a vrhovni komandant u ratu. Malo je ko u većoj
meri personifikovao vojnu silu monarhije.
Ali postojao je i privatni čovek. Taj čovek je na vratima Konopišća
ostavljao uobičajeni sarkazam i mizantropiju. On se čudio kako se toliko
mogu voleti sopstvena deca. Prema Sofiji Čotek, on je bio pravi princ.
- Najpametnija stvar koju sam u životu uradio je što sam se oženio svojom Sofijom – govorio je. - Ona mi je sve, moja žena, moj doktor, moj savetnik.
Kad bi dobio napad besa Sofija bi protrljala broš sa jagnjetom koji je
nosila i on bi se smirio. Pitam se da li ga je nosila onog dana u
Sarajevu kada je i sama postala žrtveno jagnje istorije.
Svemir
Smrt je, po rečima jednog Manovog junaka u Budenbrokovima - jedina
ravnopravnost. Gavrilo Princip, Kain i parija, spremno je zamenio svoj
život za život aristokratskog Avelja. U smrti su konačno postali
ravnopravni Franc Ferdinand i njegova morganatska žena. (Ne sasvim! Njen
kovčeg je bio manji i osamnaest inča niži!) U smrti su postali
ravnopravni i Gavrilo Princip i Franc Ferdinand. Posle toga, obojica su
iz običnog vremena prešli u mitsko. Obojica su postali junaci u
starogrčkom smislu po kome se junakom ne smatra dobar čovek, već onaj ko
je izuzetan, ko simbolički stoji van ljudskog reda. Sveti dečak i sveti
kralj dobili su po muzej, jedan u Artstetenu, a drugi u Sarajevu.
Uvek sam se pitao da li postoji neka svemirska tačka u kojoj bi
se njih dvojica mogli sresti? Franc Ferdinand se, možda, u smrti osetio
toliko usamljenim da je zavoleo svog ubicu, kao što je Markesov
Prudensio Agilar zavoleo Hoze Arkadija Buendiju? Šta bi taj tuberkulozni
Princ i tuberkulozni zaverenik mogli reći jedno drugome da su se našli u
Šulcovom Sanatorijumu pod Klepsidrom ili na Manovom Čarobnom Bregu?
Možda bi tad Princip konačno mogao da podnese nadvojvodi onu svoju
nepodnesenu predstavku o položaju bosanskih seljaka? Da li bi potomak
jedanaest generacija kraljeva bio spreman da svoj koncept humaniteta
proširi baš i na „te ljude“? Ako je prema njima i imao kakve
benevolencije, ona je bila u jednom „što ne jedu kolača“ duhu. Zauzvrat,
Princip je njega smatrao tiraninom i svoj koncept ljudskosti nije
proširivao na njega.
To je suština problema - situacija u kojoj se koncepti ljudskosti uzajamno ne primenjuju.
Svakog Vidovdana, u Terezinu, Gavrilo Princip je ostavljan u mračnoj
ćeliji bez hleba i vode da razmišlja o svom delu. Kada je umro, negde u
limbu je otvorena jedna soba. U toj sobi se svakog Vidovdana sreću Franc
Ferdinand i Gavrilo Princip. I tada razgovaraju. Tada zajedno
razmišljaju o pitanjima kao što su užas ubistva i smisao ravnopravnosti.
izvor - Deutsche Welle
