U
subotu uveče ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu
on je bio živ, a ja mrtav. Ležao sam na krevetu; kratak beli čaršav
pokrivao mi je bedra; stopala i skočni zglobovi upijali su preostalu
svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na
njegovom licu pokazivalo se očajanje; rukama je katkad prelazio preko
obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na
kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo
molitvenik i počeo da čita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok
se hebrejske reči lome u njegovom grlu. Čulo se da su mu usta suva. Tada
se zagrcnuo, počeo da kašlje, i naočare su mu se smandrljale niz grudi,
preko krila, do kolena, na pod.
Ujutru sam otišao na groblje.
Zašto mi to radiš? pitao sam ga.
Stajao sam pred širokom nadgrobnom pločom koja je još uvek bila pokrivena rosom.
Zašto mi to radiš? ponovio sam.
Ćutao je.
Ako mi štogod zameraš, rekao sam, zašto to ne kažeš?
Negde iza mene nešto je šušnulo.
Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otišao sam do velikog oraha i zavirio mu među grane kao što ženi gvirim ispod suknje.
Pomislio
sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose orahe u svoja
legla, ako sada ima oraha i ako sada ima veverica.
Nigde nikoga.
Ponovo sam prišao očevom grobu.
Na drugoj strani staze video sam svežu humku s drvenim obeležjem. Na obeležju je pisalo »Flora Monitijas, 1903—1985«.
Kada
smo pre nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio je
sasvim pust. A sada, ako ne grešim, preostalo je još samo desetak
slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje će prestati da živi.
Jevreji će morati da potraže drugo mesto za svoj počinak, za očekivanje
trenutka kada će se Mesija pojaviti, kada će se na gradskim zidinama
Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata.
Pod uslovom,
naravno, da Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako ga tog puta
propusti, kao što mu se to verovatno desilo u nekoliko navrata u
prošlosti, ništa nas više neće spasti.
Tvoj osećaj za
katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan, toliko
izveštačen, da može da predstavlja samo svoju karikaturu, svoju
parodiju.
Možda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlačila različitost stvari, njihova izuzetnost.
Otac
je odmahnuo rukom. Ako želiš da stvari budu drugačije, rekao je, onda
ih prvo moraš načiniti istim. Tek posle toga možeš uzeti da ih menjaš.
Što je značilo: prvo moraš da budeš kao svi ostali, a tek kada ovladaš tim umećem možeš da počneš da se razlikuješ.
Postoji određeni redosled stvari koji se ne može izmeniti.
Udaljio
sam se od očevog groba i pronašao kamenčić neobičnog oblika. Stavio sam
ga na rub spomenika, pomilovao mermer prstima, pa usnama, i pošao.
Zatvorio
sam grobljansku kapiju. Pored mene je protutnjao tramvaj. Jedna
Ciganka, pa još dve, ponudile su mi bukete cveća. U kiosku više nije
bilo dnevnih novina. Prijele su mi se viršle. Samousluga je bila dobro
snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na
stepenicama je ležao ispražnjen tetrapak. Semafori su se prilagođavali
saobraćaju kao kameleoni. Pekle su me oči. Čačkao sam uši. Poštar nije
imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se osećala prašina.
Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.
U
to vreme već je bio bolestan, koža mu je bledela, oči gubile sjaj, kosa
postajala sve ređa, prsti otkazivali poslušnost, creva proizvodila
neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve više sušile, tako da
su veštačke vilice klizile, ispadale, bežale niz jastuk mokar od znoja.
Prozor je zatvoren, rekao je bolesnik na susednom krevetu.
Soba
u kojoj su ležali bila je mala, tesna, dva kreveta i čiviluk, noćni
stočići, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija nekog
primorskog mesta na zidu.
Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje
video bolesnika na susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac,
kakvi bakrači? O čemu on to priča?
Od »prizora« mu se učinilo da si rekao »prozor«, rekao sam.
Lud je, rekao je moj otac i pokušao da uhvati vilice.
Možda
je bio lud, ali u onome što je rekao bilo je neke istine. Svet se
sastoji od prizora, ali prozor je zatvoren, bolje rečeno: došlo je
vreme, kucnuo je čas da se prozor zatvori i da nas ostavi bez prizora.
Kada više nema prizora, nema ni sveta.
Moj otac je nastavio
goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i bacao je svaki pokrivač
sa sebe. Tvrdio je da mu je vrućina i da mora da leži go. U klonuli
penis zabili su mu cevčicu koja je sprovodila mokraću u providnu
plastičnu kesu. U očima mu je bleštalo ludillo, koje je u stvari bilo
razumevanje koje nikad u životu nećemo dosegnuti. Naše posete pretvarale
su se u uzaludne pokušaje da ga ubedimo da treba da jede, da mirno
leži, da uzima lekove, a on se otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao
čaršave, cepao potkošulje, prevrtao tanjire, prosipao čaše s vodom.
Dve
ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu prepoznao sam
njega, njegovu kretnju. Pokušao sam da ponovim pokret, ali podudarnost
mi nije polazila za rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo
mi se dešavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s
dlanovima prekrštenim ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u
retkom mraku sobe otvorio oči, ugledao bih svet onakav kako ga je on
video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu,
bio je njegov, pripadao samo njemu. U tim magnovenjima on je živeo
umesto mene, vraćao se kao što ću se ja vraćati u telo moga sina.
Svaki čovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd.
Ako
želiš da budeš siguran, govorio je moj otac, onda moraš prvo da ovladaš
nesigurnošću. Tek kada doznaš šta znači biti nesiguran, moći ćeš da se
prepustiš sigurnosti.
Kada sam se probudio, ostao sam da ležim
zatvorenih očiju. Čuo sam svaki poznati šum u našem stanu: kucanje
zidnih satova, šuštanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom
prolaska autobusa. Plašio sam se da pogledam. Šta ako sam se probudio
kao moj otac? Prstima desne ruke dotakao sam levu nadlakticu, potom sam
prstima leve ruke dotakao desni ručni zglob. Mogao sam to da budem ja, a
mogao je to da bude i neko drugi. Opipao sam lice: čelo, kapke, obraze,
usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati oči da bi doista doznao ko
si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice nazreo svetlost jutra.
Onda sam podigao glavu i video, u dnu kreveta, svoja stopala. Zgrčila su
se, ispravila. Moram još mnogo da učim, pomislio sam. Tako je počeo
dan.
