U leto hiljadudevetstošezdesetisedme proveo sam tri meseca u plućnoj
bolnici, koja je bila - a i dan-danas je - priključena ludnici na
Steinhofu u Beču, u paviljonu Hermann, koji je brojao sedam soba sa po
dva ili tri pacijenta: svi su ovi pacijenti, dok sam ja još bio tamo,
poumirali, sa izuzetkom jednog studenta teologije i mene. Moram to da
napomenem, jer je jednostavno neizostavno za ovo što sledi. Bio sam još
jednom, kao i toliko puta ranije, dopreo do granica mojih
egzistencijalnih mogućnosti i od strane lekara ostavljen na cedilu. Dali
su mi ne više od par meseci, u najboljem slučaju jednu godinu, tako da
sam se već bio povinovao svojoj sudbini.
Zasečen ispod grkljana u svrhu
uzimanja probnog tkiva bio sam šest nedelja ostavljen u izvesnosti da ću
crči od raka, sve dok se nisu dosetili da se u mom slučaju svakako radi
o hroničnoj bolesti pluća u vezi sa takozvanim Morbus Boeckom, što ali
ni do dana današnjeg nije moglo biti sa sigurnošću potvrđeno: do danas
egzistiram sa ovom slutnjom, i, kako verujem, intezivnije nego ikad.
U
to vreme, na paviljonu Hermann, među stoprocentnim kandidatima za onu
stranu, pomirio sam se, kao i svi oni, sa mojim skorašnjim krajem. Leto
je , sećam se, bilo posebno toplo i besneo je upravo ovih dana
istorijski obuhvaćen šestodnevni rat između Izraela i Egipta. Pacijenti
su ležali na 30 stepeni u hladu u svojim krevetima i zapravo, kao i ja
moju, priželjkivali svoju smrt; svi su oni, kao što sam već rekao, u
skladu sa svojom željom jedan za drugim umirali, a među njima i bivši
policajac Immervoll, koji je ležao u susednoj sobi i koji je, dok je još
bio u stanju, svakoga dana dolazio u moju sobu da bi sa mnom igrao
ajnca – on je pobeđivao a ja gubio, iz nedelje u nedelju on je pobeđivao
a ja gubio, sve dok on nije umro a ja ne.
Igrali smo, obojica
strastveni igrači, ajnca i ubijali vreme, sve dok on nije bio mrtav.
Umro je samo tri sata nakon što je sa mnom odigrao poslednju partiju i
pobedio.
Pored mene je ležao jedan student teologije, kojeg sam u samo
nekoliko nedelja između života i smrti učinio sumnjalom i dakle dobrim
katolikom - kako verujem, zauvek.
Moje teze protiv uskogrudog (bigotnog)
katolicizma potkrepljivao sam za njega primerima iz bolničke
sadašnjice, iz svakodnevnog protoka zbivanja između doktora, sestara i
pacijenata, ali i na osnovu mrskih sveštenika, koji su po čitavoj
gubavoj i vetrovitoj Baumgartenhöhe, jednoj zapadnoj bečkoj uzvišici,
zujali tamo-vamo – nije mi teško palo da nevježi mojih učenja otvorim
oči. Mislim da su mi čak i njegovi sopstveni roditelji bili zahvalni za
moje lekcije – davao sam ih strastveno, i njihov sin, kako znam, nije
postao teolog ( ali zato moguće vanredno dobar katolik): on je danas,
nažalost moram to da kažem, kao i svi drugi u Srednjoj Evropi, vrlo
neuspešan, u stranu potisnut delatno nesposoban socijalist. Ali, ipak,
priređivalo mi je najveće zadovoljstvo da mu Boga, za koga se bezuvjetno
kačio, objasnim i zaista razjasnim, da razbudim pospanog skeptika u
njegovom bolesničkom krevetu, što me je i samog u mojem bolesničkom
krevetu razbudilo i mogućno značilo moje preživljavanje.
Pripovedam sve
ovo jer, kada mislim na takozvano počasno darivanje kulturnog kružoka
saveznog udruženja nemačke industrije, preda mnom jednostavno ponovo
stoji letnje zaparna bolnica sa svojom beznadeznošću. Vidim pacijente i
njihove bližnje, i jedne i druge sa sve uže stegnutim beznađem oko
vrata, perfidne lekare, bigotne sestre, sve same zakržljale karaktere u
ovim smradnim i zagušljivim hodnicima bolnice, prostakluk i histeriju
koliko i požrtvovanost – a sve u službi uništenja čoveka, i čujem u
jesen hiljade i na desetine hiljada ruskih vrana u vazduhu iznad
bolnice, koje zatamnjivaše i smračivaše popodnevno nebo i svojom vriskom
zaglušivaše sve uši svih pacijenata.
Vidim veverice kako nabaduju
potpuno ispljuvane papirne maramice plučnih bolesnika, i trče sa njima
kao sumanute na drveće.
Vidim čuvenoga profesora Salzera iz grada na
Baumgartenhöhe dolazeći, kako prolazi kroz hodnike da bi u operacionoj
sali pacijentima otsecao plućna krila sa čuvenom profesor Salzerskom
elegancijom – za grkljane i polovične grudne koševe bio je
specijalizovan taj profesor, i sve češće je dolazio ovamo gore i sve je
više pacijenata imalo sve manje grkljana i grudnih koševa.
Vidim kako se
svi klanjaju pred profesorom Salzerom, iako profesor nije činio čuda i
samo se u najboljoj nameri i sa najvećim umećem zasecao u i sakatio
pacijente, i vidim kako svake nedelje po tačno izrađenom planu žrtve
svojeg delanja šalje u grob svojim visokim umećem mnogo ranije nego što
bi to bio slučaj bez njega i na prirodan način, iako on, najbolji od
najboljih na svojem području, nije mogao ništa za to, baš nasuprot: on
su i njegovo umeće i elegancija bili sasvim rukovođeni njegovim visokim,
može se svakako reći najvišim etosom.
Svi su oni hteli da budu
operisani od strane profesora Salzera, koji je bio ujak mojeg prijatelja
Paula Wittgensteina - od strane univerzitetskog kapaciteta iz grada,
koji je bio u toj meri neprijemčljiv, da su, kada bi pred njime stajali,
gubili glas. Dolazi profesor, čulo se, i čitava bi se bolnica
pretvorila u svetilište. Šestodnevni rat između Izraela i Egipta bio je
na vrhuncu, kada mi je tetka, koja je svakoga dana nakon dva sata vožnje
tramvajem po najvećoj omorini dolazila sa nekoliko kilograma časopisa k
meni na Baumgartenhöhe, predala prvi primerak Verstörunga. Ali ja sam
bio suviše slab da bih se tome mogao makar i na tren obradovati. To da
se nisam radovao – da nisam bio ponosan na lepo odštampanu knjigu -
čudilo je mojeg studenta teologije, a ja knjigu nisam mogao čak ni da
podignem.
Tetka bi tokom čitavog vremena posete ostajala kod mene –
koliko mi je samo puta držala posudu ispod brade dok sam povraćao nakon
takozvanih zahvata. Ležao sam dakle tu, i kao oni, koji su levo i desno
od mene umirali, imao isti probni rez pod grkljanom kada je do meine
doprla vest da su mi namenili takozvani počasni dar kulturnog kružoka
saveznog udruženja nemačke industrije. Ovaj, pre će biti tužni nego
zabavni, uvod skicirao sam, jer želim da obrazložim zašto mi je ovaj
takozvani počasni dar bio tada dobrodošao kao ništa drugo. Da bih uopšte
bio primljen u bolnicu – a ja sam u bolnicu na Baumgartenhöhe bio
isporučen kao hitan slučaj! – morao sam da položim sumu u iznosu od
25.000 schillinga, koje naravno nisam imao i koje mi je pozajmila tetka.
Po sebi je ali razumljivo da sam mojoj tetki iznos želeo da vratim što
pre je moguće, pisao sam , a jedva da sam bio u bolnicu i dovežen,
svojem izdavaču – tačnije govoreći, ne samom izdavaču već lektorki - sa
željom da mi moj izdavač uplati 2000 maraka. Hitro, samo nekih par dana
nakon moje molbe, stiglo je 2000 maraka za mene.
Onda sam svojoj
lektorki napisao da ću se iz ovih stopa zahvaliti izdavaču, ali jedva da
sam pismo i poslao, lektorka mi je telegrafisala: ne zahvaljivati se
izdavaču!, zbog čega, nisam znao. Kasnije sam saznao da mi je ona sama
poslala novac sa svog privatnog računa, jer izdavač to nije želeo.
Deprimirajuće je to da se mora nabaviti 25000 schillinga kako bi bio
primljen na stanicu smrti, ali stvari su tako stajale, takvi su bili
odnosi. Ukratko, u ovakvoj jednoj situaciji došla je vest da me očekuje
počasni dar kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije.
Dodela je trebalo da bude održana u jesen, u septembru ili oktobru, ni
sam ne znam više. U svakom slučaju, bio sam tek dva ili tri dana
otpušten iz bolnice, kada sam otputovao za Regensburg, gde su mi u
zgradi opštine nameravali uručiti nagradu.
Počasni dar je sa mnom te
godine dobila pesnikinja Elisabeth Borcherts. Na slabim nogama i sa
jednom malom tašnom moga dede o ramenu putovao sam za Regensburg. Na
ovom regenburgshkom putovanju, dok sam se vozio uz Dunav, neprekidno sam
mislio na osam hiljada maraka, na ogromnu sumu koju je trebalo da
dobijem. Zatvorenih očiju sanjao sam o osam hiljada maraka i zamišljao
Regensburg koji me je očekivao. Trebalo je da odsednem u hotelu Thurn
und Taxis, na slavnoj adresi, dakle. Zbog slabosti sam tokom čitavog
puta više puta zadremao sa glavom oslonjenom na prozor kupea – Dunav,
gotika, nemački carevi sanjao sam – ali svaki put kada bi se iz dremeža
trgnuo pomislio bih kao prvo na osam hiljada maraka. Gospodina Rudolfa
de le Roi-a, glasnogovornika kulturnog kružoka saveznog udruženja
nemačke industrije, koji mi je počasni dar obezbedio nisam poznavao.
Verovatno je, tako sam mislio, znao za moju bolest i zbog nje mi nagradu
doturio. Ova pomisao bila je odbitak, jer sam počasni dar rado hteo da
dobijem za Verstörung ili Frost, a ne za Morbus Boecka. Ali, nisam smeo
da lupam glavom - zabranio sam sebi da ovaj počasni dar i pre nego što
sam ga dobio obezvredim. Doderer i Gütersloh pre tebe su dobili ovaj
počasni dar, mislio sam, veliki pisci koji imaju svoj rang, pa iako sam
nemam i nisam mogao da imam pristup ovim dvema slavnim ličnostima. Do
pre tri dana joč u bolesničkom krevetu, a sada vec na putu za
Regensburg, gde gotika na tebe čeka, mislio sam. Dunav je bivao sve uži,
okoliš sve ljupkiji, da bi, konačno, tamo gde je bio Regensburg,
najednom postao dosadan, siv i isprazan.
Sišao sam sa voza i iz istih
stopa se zaputio u hotel Thurn i Taxis. Bio je to doista hotel prve
klase za grad nalik na Regensburg. Meni se hotel dopao i uistinu sam se u
njemu namah prijatno osećao, jer od samoga početka nisam bio sam, vec u
društvu Elisabeth Borchers, koju sam već jednom sreo, na jednom od
brojnih takozvanih pesničkih susreta, na koje sam putovao kao
dvadesetogodišnjak sa svojim pesmama. Tako se nije pojavila dosada, koja
me inače uvek opriva u svim hotelima sveta, kada u njih sam dođem. Znao
sam da je Borchers inteligentna osoba i dražesna dama i njen glas koji
je kod mene uzivala potrvdio se samo tako. Lutali smo gradom, opušteno
se smejali i iskoristili mogućnost da neusiljeno uživamo u jednoj
večeri. Naravno, nismo ostali do kasno - moja me je bolest ubrzo bacila u
krevet.
Sledećeg dana upoznao sam Herr Rudolfa de le Roi-a i
Akzente-izdavača Hansa Bendera, koji je, kako pretpostavljam, takođe
odlučivao o dodeli počasnog dara. Još uvek sam u posedstvu fotografije
koja prikazuje Borchers i Bendera ispred jednog gotskog vodoskoka. Grad
mi se nije dopao – bio je hladan i odbojan, i da mi nije bilo Borchers i
osam hiljada maraka u izgledu, verovatno bih otputovao još u prvim
časovima boravka. Kako samo mrzim ove osrednje velike gradove sa svojim
čuvenim građevinskim spomenicima, zbog kojih se njihovi žitelji
doživotno nagrđuju. Crkve i uske uličice u kojima vegetiraju sve
tupaviji ljudi. Salzburg, Augsburg, Regensburg, Würzburg, sve ih mrzim,
jer se u njima već stolećima podgrejava tupoglavost. Ali uvek sam se u
mislima vraćao na onih osam hiljada maraka.
Za vreme Morbus
Boeck-oboljenja nakupilo se toliko dugova koje ću sada sve moći
otplatiti, mislio sam. I povrh svega, ostaje mi izvestan iznos samo za
mene. U takvom raspoloženju dočekao sam jutro svečane dodele počasnog
dara kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije ( naravno,
trudim se da ga uvek sasvim korektno imenujem).
Gospodin de le Roi došao
je po mene i Frau Borchers i zaputismo se u Rathaus (zgradu opštine),
koja vazi za jednu od najdragocenijih nemačke gotike. Pretila je da me
zdrobi i uguši ali sam rekao sebi - hrabro, hrabro, uvek samo hrabro,
učestvuj u svemu što se od sada sa tobom događa, uzmi ček u iznosu od
osam hiljada maraka i briši. Proslava je trajala vrlo kratko.
Herr von
Bohlen und Halbach, tadašnji predsedavajući saveznog udruženja nemačke
industrije trebalo je da preduzme dodelu počasnog dara gospođi Borchers i
meni. Mi smo sa doktorom de le Roi zauzeli mesta u prvom redu. Levo i
desno od nas bili su honoratori grada, kao i gradonačelnik sa svojim
teškim lancem. Prethodne večeri sam se bio prejeo i osećao sam se jadno.
Sada više uopšte ne znam da li je održan govor, ali verovatno jeste,
jer ovakva svečanost bez govora je nezamisliva. Počasni gosti pretili su
da će svečanu salu opštine dovesti do eksplozije. Disao sam na jedvite
jade. Pretio sam da ću se ugušiti u zraku svečane sale. Sve je bilo puno
znoja i počasti. Ali, prethodne večeri smo se tako smejali, Frau
Borchers i ja, da je barem to bilo vredno dolaska. I uz to sada osam
hiljada maraka! Čitava čaroija je uskoro gotova i dobićemo ček na ruke!,
mislio sam. I ovde je naravno kapela kamerna muzike zauzela svoje mesto
- šta odsvira, ne znam više.
A onda je nastupio, kako mi je u sećanju,
potpuno neočekivani i odlučujući tren. Präsident von Bohlen und Halbach
stupio je na podijum i pročitao sa cedulje sledeće:... i ovim savezno
udruženje nemačke industrije uručuje počasne darove za godinu
hiljadudevetstošezdesetisedmu gospođi Bernhard i gospodinu Borchers.
Moja se susetka, primetih, trgnu. Pretrpela je ipak sekundu užasa.
Ja
joj stegoh ruku i rekoh, neka misli samo na ček - da li Herr Borchers i
Frau Bernhard, ili Herr Bernhard i Frau Borchers, što je odgovaralo
faktu, svejedno je. Frau Borchers i ja popesmo se na podijum
regensburške opštine, u kojoj niko osim pogođenih i možda gospodina de
le Roi i gospodina Bendera nije primetio zabunu gospodina od Bohlena i
Halbacha: primismo ček u iznosu od osam hiljada maraka. Provesmo još
jedan dan u groznome gradu a onda otputovah natrag za Beč, gde sam se
osećao sigurnim u rukama svoje tetke.
Pre godinu dana dobio sam jedno
takozvano jubilejumsko izdanje kulturnog kružoka saveznog udruženja
nemačke industrije, takozvani Jahresring, u kojem bili ponosno navedeni
svi dosadašnji dobitnici počasnog dara. Nedostajalo je jedino moje ime.
Da li me je Herr de le Roi, koji je, koliko se sećam, bio simpatičan
gospodin, izostavio zbog mog životnog preokreta, kojem ja sam nemam šta
da zamerim? Bilo kako bilo, ovde imam priliku da saopštim da sam i ja
primio počasni dar kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke
industrije.
I to u Regensburgu.
I to u gotskom Rathausu regenburškom.
preveo Miloš Bajović - Ilić
