Prvi zub, Varlam Šalamov

Dečiji crteži, Varlam Šalamov

Pasje meso je bilo ukusno, Varlam Šalamov

DA NISTE NI  TAKNULI ČOVEKA!

Bio je to baš onakav robijaški transport ka­kav sam kao dečak godinama zamišljao.

Pocrnela lica i plave usne, oprljene aprilskim uralskim suncem. Gorostasni stražari uskaču u saonice koje jure punom brzinom i saonice proleću, posekotina preko celog lica jednookog stražara-izviđača, svetlomodre oči na­čelnika obezbeđenja, kome smo već prvog da­na znali prezime: Ščerbakov.

Na neki čudesan, meni nedostupan način, nas dvestotinjak robi­jaša odmah smo mu saznali prezime. Izgova­rali smo ga svakodnevno, kao da će naše puto­vanje sa Ščerbakovom večno da traje. Tako je zanavek ušao u naš život. Mnogima od nas to se stvarno i dogodilo. Njegova ogromna žu­stra prilika nalazila se na svakom mestu: za­čas je izbijao na čelo, dočekivao i pratio oči­ma svaku do poslednjih taljiga našeg trans­porta, a onda bi pojurio da ih opet sve pri­stigne. Baš tako, imali smo klasične taljige kojima su sibirski starosedeoci prevozili »ime­tak«; naš transport polazio je sada na peto­dnevni put, u robijaškom stroju, bez ikakvog imetka, nalik na razbijene redove regruta kad zastanu radi kontrole na nekoj usputnoj sta­nici. Ali su već sve stanice zadugo ostale da­leko van našeg životnog puta. Bilo je jutro, sveže, sumračno aprilsko jutro, proređena po­lutama manastirskog dvorišta gde smo se, zevajući i kašljucajući, postrojavali da se otisnemo na dalek put.

Noć smo proveli u podrumu nekadašnjeg manastira, gde je sad bila smeštena solikamska milicija i gde je pažljive i ćutljive moskov­ske sprovodnike smenila rulja razvikanih, pre­planulih grdosija pod komandom modrookog Ščerbakova.

Slili smo se u hladan, mrazovit podrum: ćela okolina bila je pokrivena snegom i ledom. Otopljeni po danu, a noću zamr­znuti, plavičastosivi smetovi pokrivali su ćelo dvorište; da bi se doprlo do snega, do njegove beline, trebalo je odlomiti hrapavu koricu le­da, iskopati malu rupu i tek onda zahvatiti iz nje krupan, rastresit sneg koji se tako prijatno topi u ustima, pošto te prvo oprlji svežinom i malo rashladi sasušene usne.

Da bih našao toplije mesto, među prvima sam ušao u podrum.

Uplašio sam se ogromnih ledenih svodova i, onako mlad i naivan, potra­žio pogledom bilo šta nalik na peć, bar ona­kvu kao kod Fignerove, kod Morozova. I ništa nisam našao. Ali jedan moj slučajni prijatelj, prijatelj tek taj kratak minut ulaženja u tamnički crkveni podrum, oniski kriminalac Gusev, odgurnu me uza sam zid, do jedinog pro­zora u prostoriji — s rešetkama i duplim sta­klom. Prozor se kao neka puškarnica polukru­žno dizao na oko metar od podrumskog poda. Poželeo sam da se premestim na neko toplije mesto, ali reka ljudi već se slivala kroz uska vrata — nazad se nije moglo. Gusev sasvim pribrano, bez ijedne reći, vrhom čizme razbi unutrašnje a potom i spoljašnje staklo. Kroz probijeni otvor suknu hladan vazduh i oprlji me kao ključala voda. Zahvaćen strujom vaz-duha, već promrzao od dugog čekanja i besko­načnog prebrojavanja u dvorištu, uzdrhtah od hladnoće. U prvi mah nisam ni shvatio mu­dru Gusevljevu zamisao: cele te noći, od dve stotine robijaša samo smo nas dvojica udisali svež vazduh. Podrum je bio tako prenatrpan, tako nabijen ljudima, da se nije moglo ni sedeti ni ležati. Samo na nogama.

Podrum je bio dopola ispunjen nezdravom i zagušljivom parom od disanja, koja je zakla­njala tavanicu tako da nismo mogli da odre­dimo koliko je visoko.

Počeše da padaju u nesvest. Oni koji su se gušili nastojali su da se probiju do vrata s jednom velikom pukotinom i jednom špijunkom, »okcem«; hteli su da kroz okce dođu do vazduha. S druge strane, među­tim, stajao je stražar, jedan sprovodnik koji je, s vremena na vreme, kroz okce proturao bajonet s puške, pa su svi pokušaji da se kroz tamničko okce udahne svež vazduh prošli bez uspeha. Naravno da je bilo smešno i pomišlja­ti da se zove neki lekarski pomoćnik, a kamoli lekar. Tako, kraj razbijenog prozora, Gusev i ja srećno provedosmo noć. Postrojavanje je trajalo dugo ... Nas dvojica izašli smo poslednji, magla se bila razišla i ukazao se podrum­ski svod: naše crkveno i mrtveno nebo bilo je sasvim blizu, nadohvat ruke. Na podrumskom svodu u stanici solikamske milicije tada sam pročitao zapis, ogromna slova ispisana obič­nim ugljenom preko ćele tavanice:

 »Drugovi! U ovoj grobnici umirali smo tri dana i tri noći, pa ipak nismo pomrli. Držite se, drugovi!«

Na komandne povike transport je izmileo iz Solikamska i krenuo dolinom.

Nebo modro, kao oči načelnika straže. Sunce peče, vetar nam hladi lica potamnela još posle prvog no­ćenja na putu. Noćenje za transport pripre­mano je unapred i uvek prema ustaljenom postupku. Seljaci su za tu priliku izdavali dve prostorije: jednu malo čistiju, drugu goru, kao neku šupu, a neki put baš i šupu. Narav­no, valjalo je dobiti čistiju. Ali to nije zavisilo od volje robijaša: u sumrak svake večeri svi su morali da prođu kraj načelnika straže koji je, izmahujući rukama, određivao koji će robi­jaš gde da provede noć. Tada se pokazalo da je Ščerbakov bio pametan čovek: bez preko­pavan ja po papirima i spiskovima da bi na osnovu člana izvukao podatke, izmahivao je rukom istog časa kad se transport zaustavi i razdvajao internirce. Tek sam kasnije otkrio u čemu se sastojala Ščerbakovljeva proniclji­vost: svaki put, na neki neobjašnjiv način, nje­gov izbor pokazivao se kao ispravan, na jed­noj strani našli bi se zajedno svi osuđenici po pedeset osmom, a na drugoj svi po trideset petom. Mnogo kasnije, posle godinu-dve, shva­tio sam da Ščerbakovljeva mudrost i nije bila neko čudo: svako je, vremenom, mogao steći naviku da pogađa po spoljnjem izgledu. U na­šem transportu neka dodatna obeležja mogle su imati stvari, koferi.Ali stvari su se prevo­zile posebno, na taljigama, na seljačkim sao­nicama.

I baš za prvog noćenja dogodilo se ono zbog čega pričam ovu priču.

Dvesta ljudi je sta­jalo i očekivalo dolazak načelnika straže, a s leve strane dopirali su neki povici, graja, dahtanje, dreka, psovke i na kraju razgovetan uzvik: »Bezdušnici! Bezdušnici!« Pred robijaški stroj izbacili su na sneg jednog čoveka. Lice mu je bilo izubijano do krvi; na glavi mu je štrcala šubara nataknuta tuđom rukom, ali ne dovoljno velika da pokrije uzanu ranu iz koje je curila krv. Odelo od mrke tkanine domaće izrade: sigurno neki Ukrajinac. Pre­poznao sam ga. Bio je to Petar Zajac, sektaš. Dovezli smo se iz Moskve istim vagonom. Ne­prestano se molio i molio.

—   Neće da stoji za prozivku! — zadihano je izveštavao stražar, razjaren zbog meteža koji je nastao.

—   Dovedi ga — naredio je načelnik straže.

Dva ogromna stražara dovedoše Zajaca dr­žeći ga podruke. Zajac je bio krupniji, teži, za glavu viši od njih.

—  Nećeš da stojiš, a, nećeš?

Ščerbakov raspali Zajaca pesnicom po licu i Zajac pljunu u sneg. Odjednom oset-h kako me srce peče. Odjednom spoznah da sve, ceo moj život, zavisi od ovog trenutka. I ako nešto ne preduzmem (a ni sam nisam znao šta), on­da sam uzalud i dolazio ovim transportom, uzalud proživeo ovih svojih dvadeset pet go­dina. Težak stid zbog sopstvenog kukavičluka po­vuče mi se iz obraza, osetih kako su postali hladniji, a telo lakše.

Iskoračih iz stroja i drhtavim glasom re­koh:

—  Da niste taknuli čoveka!

Ščerbakov me je posmatrao sa ogromnim čuđenjem.

—  Idi u stroj.

Vratih se u stroj. Ščerbakov izdade koman­du, i transport, deleći se u dve prostorije, povinujući se kretanju Ščerbakovljevog prsta, poče polako da nestaje u tami. Meni je poka­zao crnu prostoriju.

Smestili smo se na vlažnu, prošlogodišnju slamu koja je zaudarala na trulež. Bila je po­suta po goloj, glatkoj zemlji. Ležali smo u go­milama da bismo se bolje zagrejali, samo su kriminalci, okupljeni pod svetiljkom koja je visiia s krovne grede, igrali svoj večni »raub« ili »štos«. Ali uskoro i oni zaspaše. Zaspah i ja, razmišljajući o svom postupku. Nisam imao starijeg druga, nikoga da me posavetuje. U ovom transportu bio sam sam-samcit, bez dra­ga i prijatelja. Nešto me prenu iza sna. Neko mi je uperio svetiljiku u lice, a jedan od mojih razbuđenih suseda kriminalaca ulizički je uve-ravao:

—  On je, on, on ...

Svetiljku je držao jedan od stražara.

—    Izađi.

—    Samo da se obučem.

—    Izađi tako.

Izašao sam. Hvatala me je jeza, ali pojma nisam imao šta bi moglo da se dogodi. Izašli smo na trem.

— Skidaj prnje! Svukoh se.

—  Stani u sneg.

Stadoh u sneg. Pogledah na trem i spazih dve puščane cevi uperene u mene. Ne sećam se koliko je vremena prošlo te uralske noći, moje prve uralske noći.

Začuh komandu:

—  Oblači se!

Brže-bolje se obukoh. Udarac po uhu obori me u sneg. Nečija teška potpetica dokači me pravo po zubima i topla krv ispuni mi usta koja su o ticala.

—  U baraku!

Uđoh u baraku i dovukoh se do svog već zauzetog mesta. Svi su spavali ili se pravili da spavaju. Još uvek sam osećao slankast ukus krvi u ustima, i nešto tuđe, suvišno: uhvatih to nešto prstima i snažno iščupah. Bio je to moj zub. Bacio sam ga na trulu slamu na go­lom zemljanom podu.

Obgrlih rukama prljava, smrdljiva tela svo­jih drugova i zaspah. Spavao sam a da nisam ni nazebao.

Ujutro je transport krenuo dalje, i po robijaškom stroju preletao je, kao i obično, po­gled Ščerbakovljevih modrih nepokolebljivih očiju. Petar Zajac stajao je u koloni, nisu ga tukli, a ni on više nije pominjao »bezdušnike«. Kriminalci su me neprijateljski odmeravali i zazirali: u logoru se svak nauči da sam za sebe odgovara.

Posle još dva dana puta stigosmo u »upra­vu«: u novu brvnaru na obali rake.

Komandant Nesterov, načelnik maljavih pesnica, izišao je da primi transport. Znali su ga mnogi kriminalci oko mene, čak su ga mnogo hvalili: »Recimo, dovedu mu begunce. Nesterov izađe: ,Aaa, braavo, došli suu! E pa birajte — ili šljaga ili u izolator!' A tamošnji izolator ima gvozdeni pod, i nema govora da se izdrži više od tri meseca, plus istraga, plus dopunska kazna. ,Šljaga, Ivane Vasiljeviču.' On ladno zamahne i obori te. I opet zamahne, i još jednom te obori. ,U baraku!' I to je sve. To ti je i cela istraga. Odličan načelnik.«

Nesterov obiđe redove pomno zagledajući lica.

—    Ima li neko da se žali na stražu?

—    Nema ... niko ... — odgovara neujed­načen hor glasova.

—    A ti? — njegov maljavi prst do tače moje grudi. — Zašto tako nerazgovetno odgo­varaš? Mrmljaš nešto.

—    Boli ga zub — odgovaraju moji susedi.

—    Ne — odgovaram i ja i trudim se da nateram svoja razbijena usta da što tvrđe iz­govaraju reći. — Nema žalbi na stražu.

. . .

—  Priča nije loša — rekoh Sazonovu. — književno pismena, ali je ipak neće objaviti. I kraj je nekako bezobličan.

—  Imam ja drugi kraj — reče Sazonov.

Posle godinu dana dogurao sam do visokog načelnika u logoru, baš u vreme »prevaspitavanja«, a Ščerbakov je već bio mlađi operativac u obezbeđenju, na istom odeljenju gde sam i ja radio. Mnogo šta je tamo od mene zavisilo i Ščerbakov je strepeo da sam upam­tio slučaj sa zubom. Ni on nije zaboravio taj događaj. Imao je veliku porodicu, dobar i ugle­dan položaj, pa mi se, kao otvoren i prostodušan čovek, javio da sazna da li ću imati ne­što protiv njegovog unapređenja. Pojavio se s jednom flašom, da se miri, po ruskom obi­čaju, ali sam ja odbio da pijem s njim i uverio ga da mu neću učiniti ništa nažao.

Ščerbakov se obradovao, dugo se izvinjavao, tapkao u mestu kraj vrata mog kabineta, jednako zaturajući potpeticu pod ćilimče, i ni­kako jednom da okonča razgovor.

—  Znaš kako je, put, transport, razumeš ...

Imali smo begunce ...

— Ni taj kraj mi se ne dopada — rekoh Sazonovu.

—  Onda imam još jedan.

Baš nekako pre nego što sam primio ukaz o naimenovanju na rad u odeljenju, gde sam se ponovo susreo sa Ščerbakovom, sretoh na ulici, u logorskom naselju, bolničara Petra Zajaca. To više nije bio onaj mlad, crnomanjast div. Umesto njega promicao je, sad kao senka, hrom i sed starac koji je iskašljavao krv. Nije me čak ni prepoznao, a kad sam mu dotakao ruku i pozvao ga po imenu — otrgnuo se i nastavio svojim putem. Po očima mu se videlo da razmišlja o nečemu sasvim desetom, nečemu meni nedostupnom, i da je moje po­javljivanje ili izlišno ili uvredljivo za gospo­dara koji opšti s nekim drugim svetom.

—  Ni ova varijanta mi se ne dopada — rekoh.

—  Onda ću da ostavim onu prvu. Napiši ako i ne može da se objavi. Samo napiši, onda možeš i da zaboraviš ...

(Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985., prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović)

 E-Novine