Režija je težnja za utopijskim,
težnja da se u svetu istinski postoji.
Ljubiša Ristić
Vraćam se na biciklu, preporođen, sa predstave Salašarskog
pozorišta: u bačkoj ravnici pred razdraganim težacima izvode se farse
Hansa Saksa – Osamnaest lepota žene. Beograd je prazan, kao
napušten. Na Ohridu se u predstavi Georgievskog spušta helikopter, ali
to je bilo juče. U Dubrovniku ništa novo. Na sve strane kukumavčenje,
još pamtim proletošnje žalbe: teško je sastaviti i jednu predstavu.
Samo u Subotici slavlje ne jenjava – Festisval Šekspira, kao u
Stratfordu: Smrt tragedije ili Šekspir pred razbijenom slikom sveta. S kamermanom i snimateljem tona vraćam se u beskrajnu ravnicu, kao na more. Sazrela je ideja za film Putujući reditelj: Ljubiša
Ristić. I njegova ličnost pokazuje da reditelj ne režira samo jednu
predstavu, nego ukupnu situaciju jednog pozorišta, grada, zemlje, a ako
se ukaže prilika i potreba, režira – svet.
Ne svraćajući u hotel, žurimo na Palić, pravo pred vašarski
zid smrti, postavljen na dnu prekrasne aleje, među drvećem, poput
gnezda za neku mitsku pticu.
RISTIĆ: Dobro došli u Glob, u teatar Glob, to je, u stvari, teatar smrti, samo ga mi zovemo Glob ...
– Šekspir bi sigurno pristao na izmenu imena.
R: Bogami, nisam siguran da ne bi.
Ulazimo u zid smrti, u drugi svet : motor, kazan sa skuvanim ljudskim glavama, pod je ispolivan krvlju, prevrnute stolice...
– A ove krvave stolice, kome služe?
R: Tu donose kraljeve, Tita Andronika, gotske princeze, tu jedu decu ...
– Ovaj zid smrti ili Glob-teatar pravo je mesto za promišljanje teme Smrt tragedije ili Šekspir pred slikom raspadnutog sveta.
R: Pa, to je stvar o kojoj volim ponekad da mislim, da ljude
podsećam da je Šekspir zaista pisac koji verovatno označava početak
modernih vremena. Možda je danas toliko lako čitati, igrati, gledati
Šekspira zbog toga što je on zaista nama blizak, upravo po tome što
pripadamo istom vremenu, istom svetu. Od njega do danas skoro da je
formiran celokupni svet ideja u kojem živimo i skoro sve slike sveta
koje naše oči vide. Mi smo uvek ono što su naše oči videle... Posle
ogromnog, nadljudskog napora renesanse da svet ponovo shvati kao celinu,
Šekspir je, svojim tragedijama objavio da se svet raspao.
– U paramparčad!?
R: Te komadiće mi sastavljamo do dana današnjeg, pokušavajući da
razumemo svet kao celinu, što bi značilo: svet koji ima svoj smisao,
svet koji poseduje logos, Boga...
– Ovde se taj svet sastavlja u veoma velikoj brzini, na ovom motoru
koji juri 250 km na sat u ovom centrifugalnom teatru – gledalištu!?
R: Samo centrifugalna sila uspeva da svet sastavi, on je sav iz
komada. Šekspirovo vreme usledilo je posle otkrića Amerike. To je,
valjda, trenutak u kom je utvrđeno da sem sveta koji znamo postoje
svetovi i ljudi o kojima ništa ne znamo. Verovatno zato nijedna istina
nije stabilna. Svaka podrazumeva sebi suprotnu. To što mi danas ovde,
pred kraj veka, podvlačeći crte, utvrđujemo da nema ničeg novog...
– Pred kraj veka, ali pred početak novog milenija...
R: Pa, u tome je cela opasnost. U novi milenij ući s osećanjem da
istinu ne samo ne znamo nego da ona, možda, i ne postoji, da je čak, i
ako je saznamo, ona, možda nesaopštiva – to nas zaista obavezno vraća
Šekspiru i nastajanju tih nekoliko osnovnih ideja koje su nam
filogenetski zadate.
– Govorite o smrti tragedije. Međutim, postoje ljudi koji sve više veruju da je, u stvari, sve beskonačan život tragedije.
R: Pitanje tragedije uvek je pitanje harmonije. Mišljenje koje
veruje u mogućnost harmonije ono je isto koje veruje da svet ima
smisao, da svet jeste celina. Tragedija, promišljanje tragedije i
tragično osećanje života moguće je samo u onom vremenu i svetu u kojem
postoji istina i neko ko će je saopštiti. Kod Grka Apolon ili Atina
obznane da svet jeste harmoničan. Da sva ljudska nesavršenost nije u
stanju da poremeti harmoniju sveta ili, kako bi Pitagora rekao,
harmoniju sfera koje zvuče... Kod Šekspira je zanimljivo, pogotovo nama
danas, što njegovi junaci dolaze iz mitskih vremena i ulaze u moderno
vreme. Ti Magbeti koji se vraćaju iz rata i nailaze na ljude koji kuju
sopstvenu sudbinu. Ti Magbeti koji nose tragičnu krivicu i neznanje o
svojoj sudbini, susreću veštice koje ih samo zavaravaju da je svet
mitski, ljudi koje oni sreću su ljudi kao Ibzenov Per Gint, oni će
uzeti stvar u svoje ruke, jer ni Boga više nema, a ni sudbina nije nešto
nepromenljivo. U tom rasponu mi se pitamo o smrti tragedije, pitamo se
postoji li mogućost da ljudi ponovo dotaknu utopije, postoji li
mogućost da ljudi veruju da će stvarno biti 21. veka. Mi smo danas u
vremenima kada se, zaista, sve iscrpljuje u prošlosti. Svaki trenutak
sadašnjosti je potpuno određen onim što je bilo, i apsolutno niko nije u
stanju da bilo šta predvidi u trenutku kada je, zapravo, taj
veličanstveni trijumf nauke, i poraz svega ostalog, potpuno odredio
naše savršeno neznanje o stvarnoj budućnosti.
– Da li je zid smrti, ovo mesto na kome se jedu leševi vlastite
dece i ovo ishodište velike brzine, preko Subotice zaista dodirnuo svet
i da li je tema o kojoj razgovaramo pronašla parameter u stvarnosti?
Danas, sa svim što pojam danas podrazumeva...
R: Ja ne znam je li svet dotakao Suboticu ovde, ili Subotica svet,
ali mislim da će ova predstava, po onome kako je sada gledaju ljudi,
kako kreće u svoj život, možda dosta značiti i svetu. Igraćemo je,
zajedno s drugim predstavama, u Minhenu, u martu, na velikoj turneji po
Nemačkoj... Retke su priče sa lepim završetkom. Pre desetak godina
radili smo Oslobođenje Skoplja, taj komad je dosta usmerio ono što smo i Dušan Jovanović i ja kasnije radili u životu. Tada je Dušan počeo da govori o Titu Androniku,
tom strašnom komadu koji se skoro nikad ne igra, komadu o kome postoji
toliko mnogo zabluda, toliko mnogo kontroverzija, komadu za koji tvrde
da ga i nije Šekspir napisao, a većina ljudi uopšte i ne zna o čemu je.
Jovanović je odavno hteo da radi Tita Andronika. Nekad je
hteo da izvadi sedišta iz Narodnog pozorišta u Beogradu, pa mu nisu
dali. Posle smo u Ljubljani tražili mogućnost da ga postavimo i,
normalno, kada smo došli u Suboticu i odlučili se za Šekspira, onda sam
mu rekao: „Dušane, Tita Andronika ćeš raditi, vreme je da se
taj komad uradi.” Priča je lepa zbog toga što smo mogli da uradimo sve
što smo hteli, prvi put otkako radim. Kupili smo ovaj neverovatni
objekat, u isto vreme cirkus, pozorište i stratište, i – to kažete
sasvim lepo – centrifugalno čudovište, u kome se sastavlja ono što je
raspadnuto... I došli su najbolji glumci i Šerbedžija, i Krivokapić, i
Inge Apelt, svi kulturni glumci naših predstava.
– Kad je Kavalerovič trebalo da režira u Srpskom narodnom pozorištu Tita Andronika,
zajedno smo radili dramaturšku obradu teksta, i on je, sećajući se
Pitera Bruka i njegove predstave s Olivijeom, isto tako kultnim
glumcem, govorio da u ovom trenutku ne zna drugi komad koji u toj meri
razotkriva svet. To krvoproliće koje ne prestaje, ta užasna naklonost
zločinu čini se da su vrhunac dostigli baš u Titu Androniku.
R: To je savršeno tačno. Ne greši ko tako misli o Titu Androniku.
Nije neobično da su tu tragediju zaboravljali: postojala su vremena
koja nisu mogla uopšte da podnesu takvu sliku sveta; u vreme
restauracije, na primer, komad nije igran skoro sto godina... Dušan je
počeo ucenom: „Uradiću Tita Andronika, ali da radimo zajedno,
prvi put.” Ja sam ga pustio do prve probe, onda sam se na prvoj probi
izmakao i rekao glumcima: „Ja ću asistirati, Dušan neka režira” – i
više nisam bio na probama.
– A zbog čega ste se izmakli?
R: Zbog toga što je to Dušan trebalo da uradi. Iz nekoliko razloga,
od kojih je najvažniji, verovatno, taj da sam ja mnogo učio od Dušana
tokom svih ovih godina – od Dušana kao pisca, kao reditelja, a pre
svega od Dušana kao čoveka koji ima jednu nenadmašnu osobinu među svim
ljudima koji kod nas, a bogami i šire, rade u pozorištu. To je njegova
potpuno neshvatljiva intuicija kad je u pitanju duh vremena, kad je u pitanju ono što će tek biti.
– Kad je u pitanju razbijanje slike sveta?
R: Ne... On i ja često se prepiremo o mnogim stvarima, naše su
rasprave ponekad nepomirljive. Ja sam uvek u stanju da ga verbalno...
ukrotim – tako da kažem – logičkom analizom, ali sam potpuno nemoćan
pred njegovim osećanjem za stvari koje će tek doći...
– Ko je sve u ovom zidu smrti? Od koga ste još učili?
R: U ovom zidu smrti ili o ovom zidu smrti?
– U zidu smrti na kome vi vozite motor.
R: A ta priča je jako duga, ona počinje davno, i moj motor je teško objašnjiv...
(...)
– Buba u uhu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, vaša
prva predstava, istovremeno je i vaš pravi početak. To je najviše
igrana predstava u posleratnoj istoriji jugoslovenskog pozorišta.
R. To je jako čudno, u stvari. Ja sam diplomirao u
Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u vreme dok je to pozorište još
imalo ambiciju da se bavi mladim ljudima i da im pomaže. To je vreme kad
je Stupica tamo radio svoje poslednje godine, kad je gradio,
praktično, svoje poslednje pozorište. U stvari, vi i ja smo na neki
način tu vrlo povezani: praktično je to počelo time što je Bojan vas
doveo u Jugoslovensko dramsko, a završilo se time što je mene doveo i
umro. I posle toga ja više nikad nisam radio u Jugoslovenskom dramskom,
a ni vi. To je, u isto vreme, ne samo naša biografija, to je, u
izvesnoj meri, i biografija ovog našeg pozorišta u Jugoslaviji. Iza
toga su došle godine kada... pa bilo je svega: ’68, kada sam...
(...)
– Da li je to putovanje od Ljubljane do Splita, od Splita do
Beograda, od Beograda do Zagreba, pa u Suboticu – možda i neka nesvesna
čežnja za objedinjenim jugoslovenskim pozorišnim prostorom?
R: Slobodno recite šire, mislim, čežnja za tim da se to i
realizuje, to što je Jugoslavija. Ja putujem zato što sam od rođenja
navikao da putujem. Ja sam odrastao u oficirskim getima po gradovima
Jugoslavije. To su one tmurne zgrade, skupljene na gomilu, pored
fudbalskih stadiona, železničkih stanica, u kojima žive deca i žene, i
ljudi koji su jedanput odvedeni odnekle, poslati negde da urade nešto.
Kad su to obavili, slali su ih dalje. To je tako trajalo. Mi smo se 27
puta selili u životu. Moj otac, majka, moj brat i ja...
– Vi ste utrostručili taj broj selidbi u vašem petnaestogodišnjem rediteljskom krstarenju...
R: Pa, jeste, tu se izmeni osećanje zavičaja, izmeni se osećanje
pripadnosti. Ja nisam nikada imao osećaj pripadnosti. Meni je zavičaj
uglavnom svaki grad u kojem...
– Imate pozorište...
R: ...u kojem postoje ljudi koji su mi važni, u kojem postoje ljudi
koje volim i postoje stvari kojih mogu da se sećam. Putovanje u tom
smislu ima presedane, neki kontinuitet. Eto, uvek me je Bojan privlačio
kao čovek koga sam upoznao u pravom trenutku da prepoznam u njegovoj
potrebi da gradi pozorište, i potrebi da bude svuda, u isto vreme nešto
što je način ne samo da se odbrani od sveta nego i da se postoji kao
ljudsko biće unutar takvog sveta kakav je ovde, kod nas, napravljen. Ta
njegova Ljubljana, Zagreb, Beograd, cela priča o tome, o gradovima u
kojima je gradio pozorišta, o gradovima u kojima je pravio najbolje
predstave, o gradovima u kojima je bilo sve ono što je voleo...
(...)
Mi ovde razigravamo rituale, oni su raznih vrsta. Misa je,
na izvestan način PATTERN – neka vrsta modela za jednu vrstu
mišljenja, predstava, osećanja sveta, koji je tako vezan za mnoge moje
predstave, možda u Misi najizrazitije i najpreciznije. Kišova novela po kojoj smo mi napravili ovu predstavu.
– Grobnica...
R: Grobnica za Borisa Davidoviča – jeste verovatno jedna od
najznačajnijih stranica literature nastale u ovim našim prostorima, i
verovatno će se toj temi, toj priči, tom osećanju vraćati i drugi
ljudi. Deo našeg života je ta stvar sigurno odredila.
– Šta danas mislite o onome što neki nazivaju „političko pozorište”?
R: Vodim veliku raspravu o tome već dugi niz godina. Meni je ta
priča prilično dosadna. Ja sam uvek politiku smatrao legitimnim delom
svog života, a kamoli svog pozorišta. I cela ta podela, na umetnike i
one koji se bave politikom, malo mi je smešna, jer među ljudima koji se
bave politikom, nalaze se najbolji umetnici u jugoslovenskom
pozorištu. Takođe, vrlo često tamo, među takozvanom „estetikom”, nalazi
se mnogo ljudi koji šićare u celoj toj stvari, komercijalizuju ono što
su bili naša krv, znoj i suze kroz godine. Danas je Jugoslavija prepuna
jeftinog bulevarskog, komercijalnog pozorišta, koje krčmi Karamazove i Oslobođenje Skoplja i sve ono što je, zapravo, nastalo iz predstave Kad su cvetale tikve u
Jugoslovenskom dramskom pozorištu, iz istorije te predstave, iz onoga
što je ona pokrenula, ali, naravno, ne kao politika, ne kao tema o
1948, već kao vrsta pozorišta, kao vrsta moralnog stava, kao formalni
sklop, kao sklad između onoga što čovek misli i oseća i jezika kojim se
izražava. (Ne govorim ovo zato što nas dvojica razgovaramo, već zato
što je to važna činjenica u mom životu i životu jugoslovenskog
pozorišta.) Ono što je za moju generaciju 1968, kad smo ulazili u život
i u pozorište, značila predstava Kad su cvetale tikve, i ono
što se oko nje dogodilo, važno je i bitno zbog toga što je ta vrsta
stvari proizvela ono što smo mi radili kasnije deset godina. Ono što
smo mi radili proizvodi danas jeftine kopije, komercijalni šund,
Zvezdara-teatre i slične stvari. U vremenima koja dolaze moraće jasno da
se odgovori da li se to može tolerisati, ili ne, da li se može stalno
pristajati da se odgovara na uvek ista pitanja i da se uvek isto iz
početka objašnjava, kad za to nema razloga. Publika daje vrlo jasne i
precizne odgovore. Kod nas nema tradicije pisanja o pozorištu, o onome
šta mi radimo ne izlaze knjige, a o nama pišu u inostranstvu. Kod nas
su stalno ljudi pod sumnjom, treba stalno nešto da objašnjavaju, da
dokazuju, a u međuvremenu godine prolaze. Jedino što možemo da uradimo,
jeste da budemo svesni kontinuiteta onoga što je bilo veliko u
jugoslovenskom pozorištu, od Gavele i Stupice preko predstava kao što su
bile Tikve, preko svega onoga što smo Dušan, ja i još jedan
broj ljudi napravili sedamdesetih godina, i da uložimo u to da nas...
da ne sprečavaju druge ljude kao što su nas sprečavali. Dušan i ja
uspeli smo da uradimo bar to da je danas Ljubljana možda jedini grad na
svetu s četiri fantastična mlada reditelja. U to smo uložili četiri-pet
godina rada i života, i to se vraća ove godine, na ovom Šekspirovom
festivalu. Ovde su režirali Janez Pipan i Vito Taufer, tu je bio Dragan
Živadinov. Sledećih godina dolaze ljudi kao Tomaž Pandur, o kojima još
niko ništa ne zna, ali to su dečaci koji ne dolaze „ni od kuda” i ne
idu „nigde”. To su ljudi koji znaju na šta se oslanjaju i kuda su
krenuli. Ne političko ili ne znam kakvo pozorište, već, jednostavno,
pozorište o jednom stvarnom svetu, oslonjeno na stvarne ljude, na
stvarnu istoriju, na sopstvenu istoriju, pozorište koje ne zaboravlja.
Osobina je provincije da ne pamti ništa. U njoj se sve uvek počinje
ispočetka. Ako hoćemo da stvaramo svet, moramo stalno podsećati i na
ljude i na predstave, jer pozorište drugačije ne postoji.
– Čini mi se da, u izvesnom smislu, reditelj svakom svojom novom
predstavom menja sopstveni identitet. U najmanju ruku, dopunjavajući
ga... Kako je to sa rediteljem koji ne pravi samo predstave nego menja
pozorišta, gradove, režira gradove?
R: Postoje mnogi ljudi koji bi se rado sakrili iza toga da su oni
tzv. profesionalci, da obavljaju određeni posao, da rade za novac – kao
da prave cipele ili nešto drugo. Uvek, naravno, insistirajući da iza
toga postoji i nešto više, što oni iz skromnosti nikada neće izložiti
ili je to prosto odnos prema svetu. Ja se tih igara nikad nisam igrao.
Ja živim svoj život potpuno otvoreno, pokazujući uvek da je moj
sopstveni život i način na koji ga živim ono što je osnovno i bitno.
Pozorište učestvuje u pojedinim delovima mog života pretežno, iz
pojedinih delova mog života pozorište ispada. Ja se bavim i drugim
stvarima. A može li ili ne čovek naći kroz pozorište mogućnost da
osvoji svoju slobodu, da realizuje svoj život, to zavisi od lične
upornosti, ličnog opredeljenja, odluke, pravca kojim hoće da ide. Mnogo
ljudi se u jednom trenutku opredeli za komfor, za komformizam, za
nekakav dobitak iz toga što je njihov život, drugi se opredele da
izgube sve. Imam osećanje da vreme u kojem živimo jeste vreme u kojem
se ta igra između pozorišta i sveta može igrati. Igra postaje čak sve
ozbiljnija, jer vreme strašne krize u kojoj živimo, vreme potpuno
neslućenih opasnosti koje nas okružuju, čini tu našu igru krajnje
ozbiljnom. To što nas okružuje svet u kojem je sve manje stvarnih ideja o
tome šta dalje, u kojem je sve manje vizija bilo koje vrste, u kojem
je sve jača svest da su sve ideje koje nas okružuju, pa i one vodeće,
stare najmanje 200 godina – bilo da je politika u pitanju, bilo da je
ekonomija u pitanju, bilo da je kultura u pitanju i tako dalje – to sve
daje veliku, ali i zastrašujuću mogućnost pozorištu. Pozorište je
mesto gde se proizvode slike. Slike – to je ono što svetu nedostaje.
Svet danas nema sliku o sebi, on ne može da razazna sam sebe. A
pozorište slike neprestano proizvodi. Kad kažem pozorište, ja naravno
mislim i na film, mislim na umetnost uopšte... Na sve ono što mi
proizvođači slika...
– Potpuno uključujete režiju svih medija...
R: Jeste, ja mislim da je to sve jedna ista stsvar, u kojoj se
ljudi ponašaju kao ličnosti, kao ljudska bića, po meri svog
opredeljenja. Ili se kriju, ili to otvoreno pokazuju. Ne vidim nikakav
poseban razlog da se to krije. Proizvoditi slike danas daje ogromnu moć.
U hijerarhiji stvari za kojima ljudi žude moć uopšte nije na
poslednjem mestu. Volja za moć je nešto što karakteriše čitavu istoriju
sveta. Realizovati moć danas, a ne ubijati...
– To se jedino još u režiji može, u teatru, na filmu...
R: To je vrlo zanimljiva stvar. Danas je čovek, ako neće da ubija, a
bavi se politikom, u stanju samo da režira. Bio političar ili
reditelj, svejedno je. Onog trenutka kad odustane od režije (a kad
kažem režija onda mislim – proizvodnja slika), onda počinje da ubija.
Najveći političari današnjeg sveta ubijali su u jednoj fazi, a režirali
u drugoj.
(...)
– Koja je to vrsta režije grada koja se upravo sada završava u Subotici?
R: Mislim da bi to trebalo ipak sasvim uslovno uzeti, kao što na
Ordenu podvezice piše: „Neka se stidi onaj ko rđavo pomisli.” To što
zovemo režijom grada znači razmišljati o gradu kao fenomenu (razumeti
ispravno šta znači politika, polittea), znači, izmišljanje
grada. Upravljanje gradom najčešće se i svodi na to da se misli o tome
kako grad treba urediti, pa tek onda kako vladati ljudima koji žive u
njemu. Pa, postoje ljudi koji imaju moć da vladaju ljudima, postoje
ljudi koji imaju moć da izmišljaju gradove. Ja pokušavam da se
pridružim onima koji izmišljaju gradove: kako ovde u Subotici trenutno
ima nekoliko desetina ljudi koji su se ozbiljno uprli da izmisle jedan
grad koji je jednom davno već bio izmišljen (zatim je zaboravljeno to
što je u njemu izmišljeno): evo sad se taj grad ponovo rađa iz pepela –
ja sam samo jedan od ljudi koji se tome pridružuje. Ja nisam
isključiv, ali ni Subotica više nije Subotica.
(Iz knjige Bore Draškovića Paradoks o reditelju, edicija Dramaturški spisi, Sterijino pozorje 1988)
COMMENTS