U noći između 13. i 14. avgusta 1978, godine sanjao sam Danila Kiša
prvi i poslednji put. Ne sećam se da li sam ga tada već poznavao; ne
sećam se uopšte kada sam ga i gde upoznao. U mom snu, sudeći po
zabelešci iz dnevnika, izmenili smo samo dve rečenice. Rekao sam: „
Želeo bih s Vama o nečemu da razgovaram“. Danilo Kiš: „Izvolite“.
Naravno, sasvim je moguće da je moj san bio znatno duži, da ga nisam
upamtio ili da sam namerno, po buđenju, zbivanja iz sna sveo na dve
bezazlene rečenice. Ništa u zapisima koji prethode tom avgustovskom
zapisu ne objašnjava pojavu samog sna; ništa u mom sećanju ne pruža
nikakav dodatni ključ. Da li smo sedeli ili stajali? Da li se on
naginjao nad mene ili, s rukama prekrštenim na grudima, bio posve
nehajan? I najvažnije od svega: o čemu sam hteo s njim da razgovaram? I,
zašto s njim?
Dnevnik mi u tome ne pomaže. Pod punim imenom ili inicijalima Danilo
Kiš se u njemu pojavljuje još samo dva-tri puta. Jednom sasvim kratko,
beležim svoj užas pred njegovim elokventnim, raspevanim pijanstvom kojem
sam prisustvovao. Drugi put, nešto detaljnije, opisujem kako sa jednim
zajedničkim prijateljem pripremamo odbranu protiv još jednog upada
antisemitizma u našu stvarnost ( u pitanju je bila zabrana emitovanja
serije „Holokaust“ na našoj televiziji). Na jednom mestu opisujem kako
mi je spustio ruku na rame i to je sve.
U stvari, mi nikada nismo razgovarali. Svi naši susreti su se
odigrali u prisustvu drugih ljudi: u privatnim sobama, javnim
prostorijama, kafanama i kancelarijama, na prijemima i ulicama. Možda
smo samo jednom sedeli sami za stolom hotelskog restorana u Njujorku,
ali to nije moglo dugo da traje, nije bilo dovoljno vemena za razgovor,
tek što smo seli i naručili kafu, kelner se nije ni okrenuo, a neko nam
se već pridružio, i pamtim samo kocke šećera koje se jedna za drugom,
rastapaju u mrkoj tečnosti.
Handke je, ako se ne varam, negde zapisao da je uvek, otkad je počeo
da misli osećao potrebu za učiteljem. Ne znam da li ga je nšao, ali ako
postoji pitanje sa kojim čovek treba da se suoči i pokuša da odgovori,
onda se ono odnosi na učitelja. Onaj ko ne zna ko mu je učitelj
verovatno neće umeti da odgovori na pitanje ko je on sam. „ Strahuj od
svog učitelja“ piše u Talmudu, kao što strahuješ od neba. Pamti njegovo
ime, mogao bih da dodam, ako želiš da upamtiš svoje.
Drugim rečima, kada se iz perspektive Danilovog utrnuća posvetim svom
snu, fragmentu svog sna, postavlja se predamnom sasvim jasno pitanje.
Da li o Danilu Kišu treba da mislim kao o svom učitelju, kao o jednom od
mojih učitelja.
Na nekoj tribini, uporedio sam ga sa baštovanom. Nisam siguran da bi
se njemu dopalo takvo poređenje, ali više nisam mogao da ga pitam. Ako
je književnost vrt, rekao sam, onda nas je ( ili bi trebalo govoriti
samo u svoje ime, onda je mene) Kiš učio umeću kalemljenja. Domaća vrsta
možda jeste dobra, ali ako će je cepljenje stranom vrstom načiniti
bogatijom, boljom, zašto ga izbegavati? Zašto podizati zidove tamo gde
nema ograda, zašto se zatvarati u geto?
Niko nije ništa rekao. Pomislio sam: Sad govorim kao pravi učitelj.
Pogrešio sam: Pravi učitelj ne ističe svoje znanje nego svoje neznanje,
ili još bolje: svoje znanje o svom neznanju.
Šta sam, dakle, naučio od Kiša? Lepotu forme, sklonost promeni,
tananu porodičnu tugu? Roman, Bašta, pepeo opčinio me je gustinom
tkanja, lelujanjem uspomena, promenljivom šarom kakvu na zemlji ili zidu
kuće ostavlja senka krošnje drveta. Najlakše je to povezati sa Šulcom,
ali šta ćemo sa onim nitima koje mimo Prusta, vode do Vulfa ili Foknera
ili, najvažnije od svega, do Nabokova.
Ali, pravi nauk došao je sa Peščanikom. Kakva moć mimikrije, kakva
snaga preobražaja! Čista forma! Tkanje postaje rastresitije, okca se
šire, prozori su samo robovi reči. Niti vode u neku drugu tradiciju,
prema drugim imenima, ali i sve stare niti su tu u zaleđu, kao deo duge
koja se vidi na nebu a nama se ipak upisuje ceo luk. Ne govori samo
jedan glas, već mnoštvo glasova, istovremenih, različitih, protivrečnih.
A opet sam iza svega dobro čuo tišinu.
Taj osećaj omamljenosti i privučenosti, spremnosti na utapanje ili
kako bi mistici rekli, na prijanjanje, zamenjen je osećajem poštovanja
onda kada je Kiš napustio svoju veliku porodičnu temu. U potonjim
knjigama bez porodice uvažavao sam majstorstvo, ali podrhtavao sam od
njihove hladnoće. To je mikrohirurška proza, zasnovana na preciznim,
besprekornim rezovima, pravi čas anatomije, daleko stvarniji od onoga
koji će Kiš kasnije održati.
Ništa od ovoga, znam, ne daje odgovore na moja pitanja. Prisećam se
još jednog navoda iz Talmuda: “Ako učenik zna da učitelj može da mu
odgovori, sme da ga pita. Ako zna da ne može, onda ne sme.” I učitelj je
samo čovek; onaj ko to ne uviđa, ostaje u carstvu iluzija. Ali, šta
onda reći za onoga koji sanja?
Ipak verujem u iskrenost namere svoga sna, bez obzira što zbog toga
ostajem izgubljen u lavirintima jednostavnih snova i reči, Kao dobar
učenik cvetne generacije šezdesetih, osećao sam da iz Kiša zrače, kako
se to govorilo, dobre vibracije. To je, u tadašnjem rečniku lepog
ponašanja, značilo da pored takve osobe možete da budete bez ijedne
progovorene reči, bez obzira na dužinu vremena. Možda sam se u snu
usudio da mu priznam želju da mi bude učitelj, a na javi se zadovoljio
blizinom, prikrivenim značenjima, umećima i radostima koje je rasipao
oko sebe. Tek u januaru 1986. godine, na kongresu Međunarodnog PEN-a u
Njujorku, proveo sam nekoliko dana u njegovoj blizini. U jurnjavi između
kongresnih prostorija, restorana, prijema i književnih nastupa uletao
sam katkad u njegovu orbitu, približavao se i potom udaljavao. Pokušao
sam jednog popodneva da ga nagovorim da pristane na intervju za naš
ugledni magazin, što je on sa gnušanjem odbio. Pored jednog stuba, s
čašom u ruci, upozoravao me je da ću postati Ginzberg, ukoliko nastavim
da živim kako živim, razapet između jevrejstva i izmenjenih stanja
svesti. Ginzberg je stajao pored nas i smešio se. U bešumnom hotelskom
liftu ponovio je da se manem prevođenja. “ Na kraju će reći da si sve
prepisao”.
Možda to nisu bile te reči, i možda mi ih tada nije rekao. U
svetlosti onoga što je usledilo, voleo bih da uopšte nisam bio tamo. U
radu tog kongresa, naime, učestvovala su još dva pisca prema kojima sam
osećao sličnu spisateljsku strast. Donald Bartemli i Rejmond Karver.
Danas više nema nijednog od njih trojice. Umrli su; jedan za drugim, u
nekoj tragičnoj simetriji od iste, ili slične bolesti. Najlakše je reći:
Smrt. Ali ta reč, ništa ne rešava. Ništa se, ustvari, ne kazuje rečima.
U tome nalazim utehu za nemoć da odgovorim na jednostavna pitanja koja
izviru iz mog sna. Odgovor nalazim u jednoj staroj hasidskoj priči,
sasvim prikladnoj za povest o Kišu. U njoj se govori o tome kako su se
srela dva hasida, pripadnici različitih škola, i jedan pita: “ Da li su
vam vaši preminuli učitelji ostavili neke zapise u nasleđe?” Drugi kaže
da jesu. “Jesu li već odštampani?” pita prvi, “ili se i dalje čuvaju u
rukopisu?” A drugi odgovara: “Ni jedno ni drugo, već su zapisana u
srcima njihovih učenika”.
COMMENTS