(postmortalna makroskopska analiza)
„Bolelo je i zauvek je“ – zapisala je setna Sisi (Sissi) u dnevniku,
zapitana kako se oseća, onog dana kad je završena komplikovana višebojna
tetovaža na njenom boku i stomaku: grana trešnje u cvatu, koja se
najsmelijim pupoljcima pruža niz struk, skroz nadomak pupka. Za tetovažu
niko ne sme da zna, čak ni najbliža dvorska dama. Sisin struk je
slavan, uzan kao u ose.
„Ne boli i proći će“ – odgovorila je setna Sisi upitana kako se
oseća, pola sata pred smrt, najbližoj prijateljici Irmi, grofici Staraj
de Stara i Nađimihalji (Irma Sztaray de Sztara et Nagymihaly), njenoj
dvorskoj dami, u Ženevi, gde borave incognito, na parobrodu Ženeva, na ženevskom jezeru, nadomak obali.
Za Sisinu smrt Car i Kralj Franc Josef (Franz Joseph I, Kaiser von
Österreich und Apostolischer König von Ungarn) saznaje telegramom,
jednim, drugim, trećim, ali tek treći telegram koji u nizu stiže iz
Ženeve u Hofburg otklanja njegovu bojazan da se melanholična i
anoreksično-bulimična Sisi ubila – nije se ubila, ubijena je. Prisebnost
duha i surovi pragmatizam starog Cara i Kralja Franje Josifa slavni su,
on i ovog puta izdaje precizne naloge carskom Kabinetu, kao da se ništa
nepredviđeno nije dogodilo.
Carici Austro-Ugarskoj Elizabeti (Kaiserin Elisabeth Amalie Eugenie)
probio je srce zašiljenom turpijom italijanski anarhista Luiđi Lukeni
(Luigi Lucheni), 10. septembra 1898. u po bela dana, nasred promenade
hladnokrvno je prišao dvema elegantnim damama, blago naklonio šešir u
pozdrav, da bi u sledećem času skočio na Sisi, i u tom naletu da bi joj
zabio zašiljenu turpiju u grudi. Ubod je zadat snažnim zamahom u deliću
sekunde, napadač odgurne Sisi, i utekne. Pada nesrećna Sisi, ali se brzo
pridiže, uz pomoć Irminu i jednog prolaznika.
Sisi nije ni primetila da je smrtno povređena, zato što je nosila
ekstremno stegnut kožni korset, kao i uvek. Nestvarno uzak struk kao u
ose, teška komplikovana frizura, beli čipkani suncobran i mastiljavocrna
svilena lepeza, sve je to palo smrtno pogođeno – sve te insignije na
hodajućoj i jahajućoj ikoni evropskog plemstva svima znanoj kao Sisi –
proburaženo je jedva primetnim ubodom. Tek jedna jedina kap nikla je na
haljini, kao da je tu sletela bubamara i pritajila se.
Sutradan, na stolu za autopsiju, kad je oklop korseta razrezan,
ukazala se komplikovana višebojna tetovaža na Sisinom boku i stomaku:
grana trešnje u cvatu, koja se najsmelijim pupoljcima pruža do nadomak
pupka. Malo iznad neobično uverljivog crteža – grana kao da je blago
zanjihana – pod dojkom, ubojna rana koja se jedva vidi. Prisutni –
lekari, sveštenici, politički zvaničnici – zapanjeni su.
Posle gubitka Rudolfa (Kronprinz Rudolf) nosila je isključivo crno,
do kraja života. Tokom 1889. i naredne godine nesrećna Sisi izgubila je,
redom: majku, oca, sestru, sina, najbližeg prijatelja i ljubavnika
grofa Andrašija (Gyula Graf Andrássy von
Csík-Szent-Király und Kraszna-Horka der Ältere). Obdukcije su pokazale
da su svi ovi ljudi bili tetovirani. Tajne tetovaže se nižu ovako:
– Sisin sin Rudolf: jedrenjak nabreklih jedara seče jadransko more mimoilazeći ostrvo Mljet;
– sinovljeva zabranjena ljubavnica Marija Večera (Marie Alexandrine von Vetsera),
baronesa koju Rudolf u očajanju ubija, da bi zatim usmrtio i sebe:
trnov venac, na zglavku leve ruke (skriven trima narukvicama od zlata,
platine i žada) i još jedan na zglobu iznad desnog stopala;
– Sisina majka Ludovika (Ludovika Wilhemine von Bayern): srna na proplanku, sama, bez laneta;
– Sisin otac Maksimilijan (Maximilian Joseph von Bayern): jelen predvodnik sa kapitalnim rogovima, riče nad kanjonom;
– Sisina sestra Jelena (Helene Caroline Therese von Bayern), jednom
davno nesuđena zaručnica Cara i Kralja Franca Josefa, po zamisli njegove
posesivne majke Sofije (Sofie Frederike von Bayern): cvet lokvanja i na
drugoj guzi još jedan cvet lokvanja;
– Grof Andraši: ruševine Rimskog Foruma, na levoj plećki, a na desnoj
karta Evrope sa ucrtanim izmišljenim nemogućim granicama nekih država
koje nikad niti su postojale niti bi mogle ikad postojati.
Noć pre napada proveo je Luiđi Lukeni oštreći turpiju, tanku-tanku,
tek 10 cm dugačku, a izdeljao je i drvenu dršku za to svoje oružje,
opako, neprimetno u rukavu, smrtonosno u njegovoj ruci. A noć pre te
noći čitao je Bakunjina, Galeanija i Klementea Divala (Бакунин,
Galleani, Clement Duval):
„Kad ti društvo osporava egzistenciju, moraš da je uzmeš sam…
Policajac te hapsi u ime zakona, a ti udaraš na njega u ime slobode…“
Lukeniju je bilo svejedno koju će aristokratsku figuru ubiti, samo da
se događaj nađe na naslovnim stranama evropske blazirane štampe, a za
prvu metu bio je izabrao Filipa, Vojvodu Orleanskog (Phillipe, Duc
d’Orléans), pretendenta na francuski presto, takođe na proputovanju u
Ženevi tih dana, ali Orleanski bez najave menja svoj itinerer. Da se tog
dana on, umesto nesrećne Sisi, našao na obdukcionom stolu, bila bi
otkrivena njegova tajna tetovaža: vuk i tigar ližu rane jedno drugom.
Krajem XIX i početkom XX veka, na dvorovima evropskih dinastija
zavladala je diskretna i ekstravangantna moda tetoviranja. Najviše
plemstvo plaćalo je basnoslovne sume majstorima tetovaže iz Kine, Japana
i Samarkanda. Ispod izbledele kože careva i carica, kraljeva i
kraljica, prinčeva i princeza, knezova i kneginja, barona i baronesa,
nicalo je egzotično neopipljivo a odmah već trulo bilje crteža sa
značenjima koja izmiču, iako ostaju neuklonjiva do smrti, pa i nakon
nje.
Odluke i posledice odluka – istorijske, ekonomske, političke, pa čak i
lične – koje se najintimnije tiču njih samih, ionako su već poodavno
poticale odnekud drugde, oni nisu razumeli tačno odakle ni od koga, ali
naslućivali su da ne potiču od njih. Zalutali u svetu i u sebi,
pretvarali su se kao da su važni – tako je, prosto, njihov svet bio
uređen – ali niko u to nije verovao, pa ni oni sami.
Tetovaže su postale tajni jezik blaženih tela koja takozvanom Božjom
Promisli vladaju narodima Evrope, ogrezle u smrtonosnoj krizi. Površna
bestidnost neprimerenih tatua provocirala je duboku bestidnost
neograničene moći, beznadežnu izdvojenost iz sveta i od stvarnih ljudi,
bezosećajnost apsolutne nekažnjivosti.
Ni bol tetoviranja nije ih mogao uvezati sa stvarnošću. Sve se
svodilo na kratkotrajno iznenađenje koje će primetiti u oku partnera u
okolnostima prearanžirane intimnosti. Basnoslovno plaćena tetovaža tek
je još jedan ornament u dekorumu egzistenzije ogoljene do odsustva, do
praznine. Nema tu čak ni telesnosti, ničega tu nema, beznadežno je to
odsustvo, što im je jedino preostalo. Te su tetovaže istorijska
beslovesnost virtuozno ukrašena patetičnom orijentalnom ornamentikom.
„Ornament je zločin“. Tako piše najveći arhitekta epohe gospodin
Adolf Los (Adolf Loos). Ornament je zločin jer je lažan, oponašajući,
redundatan, bez neposredne veze sa funkcionalnošću i bez neposredne veze
sa autentičnim potrebama i interesima građana i kulture. Po Losu,
nečasnost i dekoracija su dve strane istog lažnog novčića. Pseudobarokni
ornamenti koji bujaju danas i ovde nemaju nikakve veze sa nama – tvrdi
beskompromisno Los – zaglavljeni su u prošlosti, atavizam su davno
prevaziđene animističke kulture, nemaju veze sa ustrojstvom sveta koji
je uveliko tu, u kome već živimo.
Losov programski stav je – istovremeno, nedeljivo – i estetički, i
etički, i politički. U tome ga podržavaju najbolji prijatelji gospoda
Karl Kraus (Karl Kraus) i Arnold Šenberg (Arnold Schönberg), za njih
trojicu stil nije pitanje estetičke istančanosti nego pitanje moralne
autentičnosti i intelektualnog poštenja. Umetnost i kultura moraju da se
oslobode tiranije lošeg ukusa i licemerja svojstvenog malograđanskoj
svesti. I braća Vitgenštajni (Ludwig Wittgenstein, Paul Wittgenstein) se
slažu, ali ćute.
Losova zgrada robne kuće Goldman i Salač (Goldman und Salatsch)
– bez ijednog ukrasa na fasadi – izazvala je konsternaciju, nadvojvoda
Ferdinand (Erherzog Franz Ferdinand Carl Ludwig Joseph Maria von
Österreich-Este, Thronfolger von Österreich-Ungarn) zakleo se da
nikad više neće koristiti ulaz u Hofburg sa Mihaelplaca. Da bi još više
istakao dramatičnu nepodudarnost, stari je Car i Kralj Franc Josef
naložio da sve zavese moraju biti navučene kad se on nađe u nekoj od
prostorija koje gledaju na tu uvredljivu građevinu prekoputa Hofburga.
Najviše evropsko plemstvo bilo je umreženo nerazmrsivim krvnim
vezama, ta incestuozna mreža vena i arterija ljubičaste krvi –
kombinacija plave i crvene – bila je beskorisna, bila je trula, bila je
anemična, bila je hemofilična.
Carevi i carice, kraljevi i kraljice, prinčevi i princeze, bili su
međusobno na Ti – i u zvaničnoj korespondenciji i u protokolarnim
susretima i u privatnoj komunikaciji. Svi su oni rođaci i svi su u
potpunoj diskreciji ornamentirani ekstravagantnim ili banalnim
tetovažama i svi rade jedan drugom o glavi.
„Ti, a Ti, da, ali Ti…“ – groteskno je odzvanjala ta formalna
prisnost klase gospodara, koja odavno više ni sama ne veruje u svoje
visočanstvo, klase spremne da po svaku cenu brani princip bezuslovnog
gospodarenja i nadprirodne izabranosti, surovošću i sujeverjem
nadoknađujući iščilelu veru u svetu misiju svoje krvi i sudbine. Živeli
su nesvesni da su već mrtvi, u kitsch fatamorgani hermetički razdvojeni
od istorije i smisla, u paralelnom svetu gde naizgled suveren naizgled
samim svojim postojanjem naizgled potvrđuje naizgled mistično jedinstvo
naizgled večnog naroda koji mu pripada sa naizgled večnim Bogom
Stvoriteljem i Spasiteljem.
Nesvesna, dakle, da je ubijena, Sisi nesigurno korača ka brodu, a
zabrinuta dvorska dama je pridržava oko struka. Penju se na parobrod Ženeva,
a Sisi nije svesna da je ubijena, da je više nema. Kapetan ih prati do
pramca, dame sedaju na klupu blizu ograde, brod se otiskuje od obale,
Sisi zatraži čašu vode, oseća nalete nekakve neprijatne slabosti,
nesvesna da je ubijena. Petnaest minuta kasnije, parobrod Ženeva naglo zaokreće i vraća se na pristanište.
U zapisniku o autopsiji konstatovano je da je Sisi smrtno ranjena
tvrdim oštrim predmetom sličnom makazama, u sam centar torzoa, tako da
je dosegnuto i probijeno samo srce. Rana je bila pravilan kružni otvor
prečnika ne više od 2 milimetra. Lekari su zaključili: uzrok smrti bilo
je krvarenje, koje – iako je bilo usporeno čvrstom stegom korseta i
toalete – ipak postepeno ostavlja Sisi bez krvi. Ubod je bio toliko
precizan, zaključuje se u zapisniku sa autopsije, da čak ni pravovremena
lekarska intervencija na licu mesta ne bi mogla sprečiti smrt.
Tajna policija izdala je naredbu sa strogom instrukcijom za sve
prisutne u sobi za obdukciju, da moraju doživotno ćutati o šokantnom
otkriću tetovaže koja prekriva levi bok i stomak Carice Elizabete. Tek
nekoliko decenija kasnije, izveštaj carske Komisije za obdukciju, sa
pedantnim opisom večno rascvetale trešnjeve grane na koži, probio se do
javnosti, ali uglavnom samo do usko specijalizovanih istoriografa,
ovlaštenih istraživača i arhivista, a usled poslovične diskrecije
austrijske birokratije uspeo je da ostane nepoznat za većinu ljudi, eto,
sve do danas.
Baš u Ženevi održan je početkom 1913. godine sastanak bosanskih
anarhista, u organizaciji Gaćinovića koji već neko vreme tamo živi.
Gaćinović je upravo objavio dugačak esej o herojstvu Bogdana Žerajića,
atentatora na zemaljskog poglavara Bosne Varešanina 1910. godine. Na
Gaćinovićev poziv doputovao je iz Sarajeva u Ženevu Danilo Ilić, nameran
da osmisli novi atentat, uz isto opravdanje koje je 1894. vodilo
Luiđija Lukenija: „… jer treba da padne glava nekog od najvećih“.
Gaćinović i Ilić šetaju istom promenadom uz jezero kojom je nekad
incognito šetala Sisi, raspravljaju o atentatu na Prestolonaslednika
Ferdinanda, ili na aktuelnog poglavara Bosne Poćoreka (Feldzeugmeister
Oscar Potiorek, Landeschef von Bosnien und der Herzegowina), ili na
obojicu. Parobrod Ženeva se oglašava prodornim trubljenjem, i dalje svakodnevno kruzira jezerom.
Gaćinović upoznaje Ilića sa grupom ruskih anarhista i
socijalrevolucionara s kojima se druži u Ženevi. Ilić se divi njihovom
asketskom životu, literaturi koju su mu dali, kao i njihovom stavu da ne
žele da se mešaju u pitanje Bosne, jer je to stvar bosanskih
revolucionara, baš kao što je stvar revolucije u Rusiji stvar ruskih
revolucionara. Tek potom treba da usledi svetska revolucija, zasnovana
na ideji internacionalizma, koja je moćnija od ideje nacionalizma.
Gaćinović će uskoro otputovati u Francusku, da bi se u Tuluzu tajno
sastao sa drugim Mladobosancima i anarhistima: Golubićem, Bastajićem i
Mehmedbašićem, među ostalima. Raspravaljaće se opet o atentatu na
Prestolonaslednika Ferdinanda i na guvernera Poćoreka. Razradiće
operativne detalje, bez ozbiljnijih razmatranja eventualnih posledica.
Po povratku iz Švajcarske, Ilić među drugovima zastupa ideje o kojima
je debatovao sa Gaćinovićem, pristalica je individualnog terora, kao
što je to bio i Luiđi Lukeni. Osim toga potrebna nam je i politička
partija – veruje Danilo Ilić, mladi sarajevski učitelj – jaka
organizacija koja bi radila na vaspitavanju masa za revolucionarnu
akciju.
Iz Sarajeva, Ilić se zaputio preko Drine, u Srbiju da bi se kao
dobrovoljac prijavio u srpsku vojsku: sluti, biće rata. Ali Ilić je
slabog zdravlja, brzo se vraća iz Srbije i sad leži u sarajevskoj
bolnici. Gavrilo ga redovno obilazi. Princip priča drugovima kako je
Danilo zanesenjak, obuzet revolucionarnim i panslavističkim idejama,
kako je obuzet vizijom države južnih Slovena, kako je obuzet slobodom.
Princip je stalno u Ilićevom društvu, zaljubljen je u njegovu sestru,
najbliži su prijatelji. U novembru 1913. godine pada odluka: jedan od
njih dvojice, ili obojica, pokušaće atentat na Poćoreka.
Uzor im je Bogdan Žerajić. Uzor im je Miloš Obilić (Витез Милош
Кобилић). Žerajić 1910. godine pamti Obilićev podvig iz 1389. godine i
puca pet puta na austrijskog poglavara u Bosni Varešanina, ali
promašuje, šestim metkom sebi prekraćuje život. Uzor im je i hrvatski
omladinac Luka Jukić, koji posle brutalno ugušene đačke bune u Zagrebu
1912. godine puca na Slavka Cuvaja, Austro-Ugarskog komesara banovine
Hrvatske, ali i on promašuje. Miroslav Krleža o Cuvaju je napisao da je
krvolok i tiranin vlastitog naroda, koji je za odlikovanje doslednog
sprovođenja antislovenske politike i za promicanje tuđinske vlasti dobio
baronsku titulu.
U Dvojnoj dunavskoj Imperiji Sloveni su bili brojniji i od
Austrijanaca i od Ugara. Ali Car i Kralj Franc Josef nikada nije smogao
snage da Dvojnu monarhiju premetne u Trojnu. Radije, mislio je, neka
skonča u Velikom ratu.
Miloš Obilić ubija turskog Sultana Murata (مراد اول, I. Murat Hüdavendigâr)
na Kosovu polju, 15. juna 1389. godine. Princip ubija
Prestolonaslednika Ferdinanda 15. juna 1914. godine. Podudarnost i
nepodudarnost: istog tog dana, u Sarajevu je 28. jun, zbog razlike u
kalendarima koji se primenjuju na teritoriji Austro-Ugarske i na
teritoriji Srbije.
Uoči 28. to jest 15. juna, Princip je sedeo s društvom u Semizovoj
kafani do jedanaest sati noću. Posle je otišao na Žerajićev grob i
okitio ga cvećem, posedeo kratko. Poslednju noć pred atentat čitao je do
jutra jedan rad anarhiste Kropotkina (Пётр Алексе́евич Кропо́ткин):
„Šta možemo da učinimo u slučaju svetske socijalne revolucije“. Studirao
je štivo i prethodnih dana, razgovarao o tome sa Danilom. Bio je ubeđen
da su pravda, jednakost i sloboda mogućni, da je mogućno
imperijalistima zadati smrtni udarac i stvoriti društvo bez
izrabljivanja, bez bede, bez laži. Samo se treba usuditi.
28. to jest 15. juna 1914. godine, kad se na obdukcijskom stolu
glavne sarajevske bolnice našlo mrtvo telo nadvojvode Ferdinanda,
naslednika naizgled večne Austro-Ugarske Imperije, i kada je sa ovog
mrtvaca skinuta krvava svečana uniforma Glavnog revizora carske vojske,
na grudnom košu, ramenima i levoj ruci ubijenog Prestolonaslednika
otkrivena je velika vijugava troglava zmija, koja mu se podvukla pod
kožu. Tetovaža je bila tako vešto izvedena da je izgledalo da je zmija
živa.
Jedan od kuršuma koje je ispalio mlađahni Gavrilo Princip pogodio je
prvo srednju od tri zmijske glave, a odmah potom – tačnije skoro
istovremeno – i naizgled večno srce Prestolonaslednika Ferdinanda, da bi
se zaustavio u kičmi. Prestolonaslednik Franc Ferdinand bio je mrtav, a
zmija je i dalje palacala tankim račvastim jezikom i gmizala i preteći
gledala u oči svakome ko se usudi da joj se previše primakne.
Nadvojvodin okovratnik bio je otkopčan, zlatan lančić je bio krvav. I
sedam amajlija uokvirenih zlatom i platinom na lančiću bile su krvave.
Sedam amajlija trebalo je da ga zaštite od sedam vrsta zala. Oko
vojvotkinjinog vrata bio je zlatan lanac sa skapularom, u kojem su bile
svete relikvije za zaštitu od bolesti i nesreće. Aristokratski par bio
je, izgleda, za života veoma sujeveran.
Jedna vračara, preporučena sa ruskog carskog dvora, prorekla je
mladom Ferdinandu da će jednog dana zbog njega započeti rat i da će taj
rat zahvatiti čitav svet. Kakva ludost, pomislio je Ferdinand, ali ipak
mu je laskalo ovakvo pročanstvo, samo nije to priznao nikome.
Autopsiju nadvojvodinog i vojvotkinjinog leša izvršili su dr Karl
Volfgang (Dr Karl Wolfgang) i dr Rihard Polak (Dr Richard Polak) u
prisustvu dr Ferdinanda Fišera (Dr Ferdinand Fischer), lekara u
nadvojvodinoj pratnji, i dva člana nadvojvodine Militerkanclaj. U
zvaničnom zapisniku o autopsiji konstatovano je da je u oba slučaja
uzrok smrti bilo unutrašnje krvarenje. Smrtonosne rane zadate su
malokalibarskim oružjem iz neposredne blizine. Čak ni lekarska
intervencija na licu mesta ne bi mogla sprečiti smrt.
Tajna policija izdala je naredbu sa strogom instrukcijom za sve
prisutne u sobi za obdukciju, da moraju doživotno ćutati o šokantnom
otkriću zloslutne tetovaže koja prekriva grudi i ramena i levu ruku
nadvojvode Ferdinanda. Tek nekoliko decenija kasnije, izveštaj carske
Komisije za obdukciju, sa opisom modre troglave zmije probio se do
javnosti, ali uglavnom samo do usko specijalizovanih istoriografa,
ovlaštenih istraživača i arhivista, uspeo je da ostane nepoznat za
većinu ljudi, eto, sve do danas.
Četiri godine posle atentata, naigled večno K und K carstvo je
nestalo – baš kao što je Muzil (Robert Musil) i naslućivao u
veličanstvenom „Čoveku bez svojstava“ – a nova Kraljevina Jugoslavija je
nastala. I dobila je svog kralja. Prvi jugoslovenski kralj Aleksandar
Karađorđević na grudima je nosio istetoviranog orla s krunom,
životinju-simbol koja neverovatno podseća na pruskog carskog orla.
O tome niko ništa nije znao, osim kraljice Marije i ličnog kraljevog
lekara, koji je bio zadužen za ekskluzivni pristup suverenovom telu radi
čuvanja i nadgledanja zdravlja od samog dana kad je Njegovo Kraljevsko
Visočanstvo bilo rođeno.
Bio je to poveliki tatu, preko čitavih prsa, pritom tajni, nanet
neizbrisivo, rukom nepoznatog majstora s dalekog Istoka. Veliki rat ubio
je milione ljudi i potpuno uništio čitav dotadašnji svet, takav kakav
je bio i kakav je bio razumevan, a da modu tetoviranja među evropskom
aristokratijom, eto, nije prekinuo.
Kralj Aleksandar vladao je Jugoslavijom od 1929. do 1934. godine,
kada je ubijen u Marseju. Atentatori su bili hrvatski nacionalisti
iredentisti. Smrtonosnost evropske krize zahvata narednu dimenziju. U
Nemačkoj Hitler (Führer und Reichskanzler Adolf Hitler) je već premijer.
Nebo iznad Evrope doživljava seizmičke tranformacije koje prolaze
neopaženo.
Opet je nagnutima nad krvavim obukcijskom stolom na kome leži mrtvo
telo suverena otkriven podkožni crtež životinje koja ne može biti
ubijena. Tetovaža je bila tako vešto izvedena da je izgledalo da je orao
živ.
Za razliku od austrougarskog, albanskog, ruskog ili srpskog
heraldičkog simbola dvoglavog orla, ovaj tatu predstavljao je
jednoglavog orla, sa raširenim krilima i sa mačem u levoj kandži.
Nepoduranost je frapantna: srpski orao može biti samo dvoglav, kao
ruski. Pride, orao je nosio krunu veoma sličnu kruni Svetog Rimskog
Carstva sa pruskog grba. Još drastičnija nepodudarnost! Oskrnavljen je
verski tabu. Blasfemija.
Heraldički stručnjaci ističu da je aplikacija ovakvog simbola na telu
srpskog vladara presedan. Pogotovo što je upravo kraljevska porodica
Karađorđevića vodila srpski stradalnički ali pobednički rat protiv
Nemačkog Carstva i Austrijskog Carstva, na život i smrt, i pobedila. Rat
kojem je za povod i izgovor poslužio atentat na Austro-Ugarskog
Prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu, počinjen u ime slobode, pravde
i ujedinjenja svih južnih Slovena.
Znalo se, dakle, kako je Veliki rat počeo, i znalo se kako je
završio: nestankom Austro-Ugarske imperije i Pruske, dakle i nestankom
germanskog dinastičkog trona Hohenzollern. Ali nije se znalo šta znači
svo to silno ubijanje i uništavanje, istovremeno neljudsko i nadljudsko.
Da bi se do nekakvog razjašnjenja dospelo, bio je neophodan Drugi
svetski rat, još nezamislivije nasilan. Opet je Nemačka poražena, opet
je Jugoslavija bila među pobednicima. Drugi svetski rat bio je drugo
poluvreme Velikog rata. Da li je Prvi svetski rat ikad prestao?
Preskačemo narednih sedamdeset godina, da bi krajem XX veka došlo
vreme u kome se i sama Jugoslavija primicala svom krvavom kraju, i da bi
se zapodenula debata među jugoslovenskim, naročito srpskim,
istoričarima: kako je uopšte bilo moguće da se jugoslovenski vladar
srpskog kraljevskog porekla usudi da utisne na svoja prsa, neuklonjivo,
prezreni simbol Nemačke, zlokobno znamenje samog arhi-neprijatelja?
Moguće objašnjenje našlo se u srodstvu kraljevske loze Karađorđevića i
Pruske kraljevske loze. Kralj Aleksandar je 1922. godine oženio
rumunsku princezu Mariju (Maria von Rumänien), koja pripada nemačkoj
carskoj lozi preko dede, oca Rumunskog kralja Ferdinanda I (Ferdinand I
von Hohenzollern-Sigmaringen, König von Rumänien), koji je bio germanski
Princ Leopold (Leopold von Hohenzollern-Sigmaringen).
Posle balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, Dvojnoj dunavskoj
Imperiji smetala je tendencija zbližavanja Srbije, Rumunije i Rusije.
Naročito je u Beču porasla nervoza povodom posete ruskog Cara Nikolaja
II (Император Всероссийский Николай II Александрович
Holstein-Gottorp-Романов) rumunskom Kralju Karolu (Karl Eitel Friedrich
Zephyrinus Ludwig von Hohenzollern-Sigmaringen) u Konstancu na Crnom moru, 14. to jest 1. juna 1914. godine.
Evo šta s tim u vezi piše Vladimir Ćorović, najugledniji srpski
istoričar epohe: „Ujedinjena srpska i rumunska vojska mogla je izneti i
sav milion vojnika. Balkanski savez pod ruskim vođstvom značio bi veliku
pretnju Austro-Ugarskoj. Dolazak ruskog Cara u Konstanc i približavanje
Rusije Rumuniji uneli su u austrijsku diplomatiju strah, da se ruski
planovi mogu i ostvariti, uspeh ruske politike u celoj krizi bio je
očevidan.“
Samo četiri godine kasnije, u novostvorenoj Kraljevini Jugoslaviji
kult Gavrila Principa ugrađuje se u temelje društveno-vrednosnog poretka
i države o kojoj su maštali buntovni Mladobosanci. Principovo herojstvo
veliča se i slavi kao ravno Obilićevom. „Ko je bio taj Obilić?“ – pita
šapatom iza lepeze princeza Magdalena (Magdalena von Rumänien), svoju
sestru, srpsku kraljicu Mariju, koja joj ovako odgovara: „Ne znati
odgovor na tvoje pitanje, mila, znači ne znati glavno ni o jednom
Srbinu, ni o jednoj Srpkinji.“
Ima mnogo istorijskih izvora za rekonstrukciju bitke na Kosovskom
polju između silne hrišćanske i još silnije islamske vojske na sveti
srpski praznik Vidovdan, 15. juna 1389. godine. Ali srpska
istoriografija, ma koliko se trudila, ne može da ponudi ni jedan
dokument koji bi makar indirektno posvedočio o životu i liku slavnoga
viteza Obilića, jednog od glavnih protagonista na strani hrišćanske
vojske: nijedne zadužbine plemenitog viteza, nijednog grba, nijedne
tapije, povelje, pisma, rodnog lista u hramu gde je kršten, nijednog
računa o trgovini u regionu gde je stolovao pre boja, nijednog
opipljivog dokaza o Obilićevom postojanju na ovom svetu. Ipak, Miloš
Obilić u kolektivnoj svesti srpskog naroda stvarniji je od bilo koje
realne istorijske osobe, žive ili mrtve.
Još u ranoj fazi bitke, Miloš se preobukao u tursku odoru i zašao
među neprijateljske vojnike. Pretvarao se pred njima da je izdajnik, da
će im otkriti sastav i ratni plan hrišćanske vojske pod komandom srpskog
kneza Lazara Hrebeljanovića (po predanju Свети Цар Лазар). Odveli su ga
u srce tabora, pred šator okružen obručom kamila koje jedna drugoj
žvaću rep, šator samog Sultana. Kad se Murat pojavio pred njim, Miloš
skoči nadohvat Sultanu, izvuče iz pojasa skriven bodež i smrtno ga rani.
Sabljom ga je rasporio, kaže narodna pesma, „od učkura do grla
bjeloga“.
Isečena košulja Muratova se rastvorila, i Obilić ugleda tetovažu na grudima Sultanovim: kaligrafski ispisana rečenica iz Kur’ana,
ali on nije umeo da čita, uostalom to nije bilo ni važno, već su ga
kasapili stražari, mahnito, desetinom sablji istovremeno. Međutim,
podvig je već je izvršen, Sultanu Muratu nije bilo spasa, izdisao je
pred svim svojim generalima, i pred sinovima Bajazitom (زيد اول; I
Beyazıt Yıldırım) i Jakubom, i pred celom osmanlijskom vojskom,
gledajući sa nevericom u sopstvena creva.
Mit kaže da je okovratnik na svečanoj ratničkoj košulji Sultanovoj
bio rasečen, zlatan lančić je bio krvav. I sedam amajlija uokvirenih
zlatom i platinom na lančiću bile su krvave. Sedam amajlija trebalo je
da Sultana Murata zaštite od sedam vrsta zala. Ali nema te amajlije koja
može da ga zaštiti od Obilićevog herojstva. Nasta u islamskoj vojsci
smutnja i razdraženost.
Hrišćanski i turski izvori se razilaze oko načina i vremena Muratove
pogibije. Turski zvanični izvori tvrde da je Sultan ubijen na prevaru
posle bitke. Nezvanični izvori, pak, pozivajući se na pisma i dnevnike
do danas nedostupne istraživačima, usuđuju se da nagoveste mogućnost da
je Muratov sin Bajazit skovao zaveru i ubio oca i starijeg brata Jakuba,
iskoristivši odsudni boj sa hrišćanima na Kosovu Polju kao dobru
priliku da uz najmanji rizik preuzme presto. Novi Sultan Bajazit nosio
je na plećima istetoviran treći stih iz iste Sure, koji se nadovezuje na
onaj na plećima brata Jakuba, koji se nadovezuje na onaj Muratov.
Na hrišćanskoj strani izveštaji su nepodudarni, čak se razlikuju
procene o konačnom ishodu: nije izvesno je li to bila pobeda, ili je
bitka završena bez pobednika, jer su obe strane izgubile u boju svu
raspoloživu vojsku. Bosanski kralj Tvrtko je 1. avgusta 1389-te
obavestio saveznike u Dalmaciji o pobedi na Kosovu polju, pripisući sebi
podvig smaknuća sultana Murata.
Tačno pet stotina dvadeset pet godina kasnije, uoči 28. to jest 15.
juna, Gavrilo Princip sedi s društvom u Semizovoj kafani do jedanaest
sati noću. Posle je otišao na Žerajićev grob, položio cveće, posedeo
malo, ćuteći. Onda je otišao kući, ali nije spavao. Poslednju noć pred
atentat Gavrilo Princip je čitao. Srpske narodne pesme kosovskog
ciklusa? Ne, Kropotkina. Tog jutra jezivi dvadeseti vek od rođenja
Hrista konačno stupa na istorijsku scenu. Istoričar Erik Hobsbaum (Eric
Hobsbawm) dijagnosticirao je dvadeseti vek kao najkraći od svih: nije
trajao sto godina, već samo sedamdeset pet: od Sarajevskog atentata
1914. godine do pada Berlinskog zida 1989. godine. Otrov se čuva u malim
posudama, sa etiketom na kojoj piše nešto na latinskom, što deca ne
razumeju.
U Britanskoj Imperiji, rasprostrtoj od Edinburga u Škotskoj do
Velingtona na Novom Zelandu, dvadeseti vek počeo je 22. januara 1901.
godine. Tog je dana umrla naizgled besmrtna Kraljica Viktorija
(Alexandrina Victoria, the Queen of the United Kingdom of Great Britain
and Ireland, Empress of India). Oči joj nije sklopio nijedan od dva
sina, nego – na njen izričit zahtev – omiljeni unuk, nemački Car Vilhelm
Drugi (Deutscher Kaiser Friedrich Wilhelm II Viktor Albert von
Preußen). Naklonost je bila obostrana.
Vilhelm je obožavao svoju baku. Imao je od rođenja oduzetu levu ruku,
ali ipak je verovao da je nenadmašni jahač, lovac i ratnik. I
moreplovac. Videvši šta ga čini radosnim, Kraljica Viktorija dala mu je
čin Admirala nepobedive Kraljevske flote.
Perverzno je to, obožavati britansku Kraljicu, a spremati se za
bespoštedni rat protiv nje i njene flote, biti admiral Kraljevske
britanske flote, a užurbano graditi sopstvene brodove po uzoru na
britanske i spremati se za odsudne pomorske bitke protiv rođene bake,
voljene i poštovane, i njenih sinova, radi preraspodele kolonija u
Africi, Aziji i Južnoj Americi.
Baka nije mogla znati za Vilhelmove latentne homoseksualne sklonosti.
Znala je za njegov neprikriveni antisemitizam. Nije joj to smetalo.
Nije mogla znati da na oduzetoj levoj ruci Vilhelm II krije istetoviranu
hobotnicu, ljigavim pipcima obmotranu oko atrofirane mišice. On će
bezobzirno vladati okeanima kao ta neman iz okeanskih dubina – verovatno
je zamišljao – on će držati u smrtnom zagrljaju ceo svet…
Pred upravo ustoličenim engleskim Kraljem Edvardom Sedmim (King
Albert Edward VII) rođak Vilhelm Drugi zasuče rukav. Hobotnica odmah
pruži pipke. Kralj Edvard VII ustukne. Onda se nasmeje. I Edvard VII je
već imao tetovažu: portet japanske gejše koja drži u ruci cvrčka. Taj
tatu ucrtan je na njegovim plećima dok je kao tinejdžer boravio i
obrazovao se u jednom elitnom koledžu u Parizu. I tako, pokazao je
cvrčka nemačkom Caru, koji o tome nije imao ništa da kaže.
11. novembra 1918. Vilhelm II je abdicirao, kraljevska porodica
Oranje (Orange-Nassau) obezbedila mu je siguran egzil u naizgled
neutralnoj Holandiji, gde je boravio narednih dvadeset godina. Pred kraj
života otvoreno je koketirao sa nacistima, nadajući se povratku na
presto. Kancelar Hitler je imao drugačije planove.
Izgleda da je Britanska Kraljica Viktorija bila jedini monarh u Evropi bez ijedne tetovaže.
I belgijski monarh Leopold Drugi (fra: Léopold Louis Philippe Marie
Victor, hol: Leopold II Lodewijk Filips Maria Victor) imao je
istetovirane mišice: ratničke maske domorodačkog plemena iz Konga. A na
stomaku – velosiped. Gume bicikla su od kaučuka iz Konga. O tome niko ne
sme da zna. Ipak, novinari Rože Kasme (Roger Casement) i Edvard Morel
(Edward Dene Morel) su 1904. i narednih godina razotkrili stravičnu
istinu: Leopold II Belgijski odgovoran je za genocid u kojem je tokom
kolonijalne okupacije i varvarske eksploatacije kaučuka i slonovače
istrebljeno na najbrutalniji način, zverski, sadistički, deset miliona
ljudi.
Pitanje broja, to jest količine i profitne stope jedino je koje
zanima Leopolda II Belgijskog. Deci u Kongu su redovno odsecane šake ako
do večeri ne donesu zadatu količinu. Leopold II Belgijski posebno
nagrađuje nadzornike plantaža koji dostave količinu šaka – dečjih,
muških, ženskih – veću od zadate, bez obzira na norme za prikupljanje
kaučuka, slonovače, mahagonija… Svakodnevno se satiru čitava sela, od
hiljadu stanovnika, dve hiljade, tri, plamen guta sve osim krvavog
tovara šaka. O tome niko ne sme da zna.
Teritorija Konga je kraljev privatni posed, sedamdeset šest puta veća
od teritorije kraljevine Belgije. Zapanjujuć broj. Vojska koja ubija
milione nedužnih ljudi u ime civilizacije, hrišćanstva i napretka svih
Belgijanaca njegova je privatna vojska. Leopold II Belgijski nikad nije
bio u Africi. Brisel je krajem XIX i početkom XX veka bio samo srce
tame. U Briselu 15. novembra 1902. godine italijanski anarhista Đenaro
Rubino (Gennaro Rubino) ispaljuje tri hica na kralja u kočijama –
načičkanim zlatnim ornamentima – ali promašuje. Noć pre atentata mladi
Rubino čitao je Bakunjina.
Leopold II Belgijski umro je sam od sebe decembra 1909. godine. Tajna
policija izdala je naredbu sa strogom instrukcijom za sve prisutne u
sobi gde se kraljevo mrtvo telo pripremalo za sahranu, da moraju
doživotno ćutati o šokantnom otkriću tetovaža na providnoj koži
suverena. Tek nekoliko decenija kasnije, izveštaj dvorske Komisije za
kraljevu sahranu, sa pedantnim opisom večno iscerenih ratničkih maski i
večno poletnog velosipeda, probio se do javnosti, ali uglavnom samo do
usko specijalizovanih istoriografa, ovlaštenih istraživača i arhivista, a
usled poslovične diskrecije briselske birokratije uspeo je da ostane
nepoznat za većinu ljudi, eto, sve do danas.
Ostaje još da pokažemo čuvena istetovirana leđa Cara Nikolaja Drugog.
Tu tetovažu radila je, naizgled bezbolno, ista japanska umetnica koja
je tetovirala troglavu zmiju na prsima Prestolonaslednika Ferdinanda
Habzburškog. Zvala se Iteo Twawki, što znači, približno, nepodudarno:
Kraj Je Sveta, Ali Meni Je Sasvim Dobro.
Fotograf koji je načinio snimak Nikijevih leđa zvao se Jakov Jurovski
(Я́ков Миха́йлович Юро́вский). Komandovao je Crvenom Armijom u
Jekanterinburgu, oko 500 milja zapadno od Moskve. Pre revolucije bio je
sajdžija i fotograf. Sada, bio je visoki oficir Čeke, Lenjinove tajne
službe, poveren mu je zadatak od najvećeg značaja za sudbinu Oktobarske
revolucije: da čuva uhapšenog Cara i njegovu porodicu. I da čeka dalja
naređenja.
Štab je Jurovski smestio u velelepnoj kući nekadašnjeg hazjanina
Ipatjeva (Ипатьев), glave jedne od najbogatijih predratnih porodica u
celoj Rusiji. Kuća Ipatjeva odmah je ograđena visokim daščanim zidom. Tu
su smešteni Romanovi. Ukinuli su im svitu, ostavili samo kuvara i
njegovog pomoćnika. Ponašali su se kao da im to nije smetalo. Ustajali
su rano, posle molitve pili bi čaj uz koji su dobijali crni hleb. Ručak
su im slali iz kuhinje Saveta narodnih deputata, jeli su zajedno sa
stražarima, koji su se ponašali korektno, uglavnom. Nije bilo pribora,
morali su da jedu prstima.
Komandant Jurovski fotografisao ih je u nekoliko navrata. Nije,
naravno, tražio dozvolu za to. Nije im ni to smetalo. Najbolje su ispale
fotografije u dvorištu, na suncu, u opuštenom raspoloženju. Jedna od
fotografija koje je načinio komandant Jurovski naročito je upečatljiva:
predstavljena su leđa Cara Nikolaja II, a na tim leđima minuciozno
tetoviran crtež: do pasa nag mladić pred ogledalom, leđima okrenut
posmatraču, nama, a u ogledalu umesto njegovog odraza: zmaj od plamena.
Metafizička nepodudarnost: na fotografiji nam se ukazuje Car koji nam
je okrenuo leđa, da bi se ukazao taj zagonetni mladić koji nam je
okrenuo leđa da bi se ogledao u ogledalu, da bi nam se u ogledalu umesto
mladića ukazao vatreni zmaj. Na leđima mladića: Hokusaijev (Katsushika
Hokusai, 葛飾 北斎)Talas. U ogledalu: zubi, krljušt na leđima, perje
na krilima, bodlje, uši, obrve, kandže i vrtložni rep – sve je od
blistavog plamena. Tetovaža prekriva cela Nikijeva leđa.
Te poslednje fotografije carske porodice Romanova, zajedno sa
negativima, i danas se čuvaju u Arhivima Kremlja kao najveća državna
tajna.
16. to jest 3. jula 1918. godine, u sedam uveče komandant Jurovski
primio je telegram sa šifrovanom porukom kojom se naređuje likvidacija. U
potpisu: Svjerdlov (Я́ков Миха́йлович Свердло́в). Depeša ga nije
iznenadila, čeka je od aprila. Tokom noći obavljene su logističke i
bezbednosne pripreme, kao i razgovori sa vojnicima odabranim za
najzahtevniji zadatak. Jedna nebitna podudarnost: otac Svjerdlova,
Mihail Izrailevič (Михаил Израилевич Свердлов) izdržavao je osmočlanu
porodicu graviranjem i tetoviranjem.
Za egzekutore Romanovih nisu birani Rusi, Jurovski i partijski
komesar s kojim se konsultovao smatrali su da bi to bilo odveć riskantno
– jer Rusi možda neće biti u stanju da pucaju direktno u Cara, iako su
komunisti i ubeđeni da taj čovek nije nikakav Car, nego arhineprijatelj
sovjetske revolucije. Odabrana je nekolicina Letonaca i Mađara. Neki
vojnici odbili su da učestvuju u ubistvu.
Komandant Jurovski probudio je carsku porodicu u devet sati ujutro i
naredio im da se obuku i okupe u suterenu. Oko vrata okačio je
foto-aparat Karl Cajs (Karl Zeiss Jena), a za opasačem pištolj,
belgijski Brauning (Browning), koji je uvek nosio. Kad su uplašeni
Romanovi sišli u skučenu, potpuno praznu prostoriju, njih devet – car,
carica, petoro dece, kuvar i njegov pomoćnik – komandant Jurovski ih
postroji pored zida, naspram vrata.
Nisu se usuđivali ništa da ga pitaju. Poređao ih uz taj sveže okrečen
zid, hladnokrvno, uz objašnjenje da namerava da ih fotografiše. “U
Moskvi ne veruju da ste živi”, rekao im je.
U stvari, Armija Belih približavala se Jekanteriburgu, i
Crvenoarmejci su bili svesni da će morati da se povuku iz grada.
Opasnost da Car bude oslobođen rasla je iz časa u čas, nije bilo više
vremena za odugovlačenje.
Romanovi su sumnjali u reči komandanta Jurovskog, ali želeli su da
veruju da im govori istinu. Da, fotografisaće ih, pa i ranijih dana ih
je fotografisao dok jedu, šetaju dvorištem, čitaju, razgovaraju, piju
čaj, sunčaju se.
Carica Aleksandra (Императрица Александра Фёдоровна von Hesse) –
omiljena unuka engleske Kraljice Viktorije – zamoli za nekoliko stolica,
za sebe i za decu. Jurovski odobri. Nekoliko minuta kasnije, u
podrumsku prostoriju vojnici unose stolice. To su egzekutori. Ima ih
pet. Stolica je samo tri. Bolešljivi carević Aleksej (Алексе́й
Никола́евич Романов) seda za stolicu u sredini. Pored njega stoji njegov
otac, stavlja ruku detetu na rame. Carević boluje od hemofilije.
Ljubičast je taj niz neizlečivo obolele krvi: Kraljica Viktorija –
Carica Aleksandra – Carević Aleksej.
Među egzekutorima je i jedan mladi Mađar, po imenu Imre Nađ (Imre
Nagy). Nađ će 1956. godine predvoditi kratkotrajnu mađarsku
antistaljinističku revoluciju – naivni pokušaj pobune slomljen
sovjetskim tenkovima na ulicama Budimpešte. Fatalna nepodudarnost u
pogledima kako treba da izgleda socijalizam. Nađ će biti streljan.
Komandant Jakov Jurovski umesto fotoaparata uperi pištolj u Cara,
odsečno naređuje: “Pucaj!”, i pritiska obarač. Ubistvo devetoro ljudi u
suterenu rekvirirane kuće Ipatijeva jezivo je, krv prska po zidovima,
histerična paljba ne prestaje, ispaljene su stotine metaka. Vojnici su
izbezumljeni, prestravljeni onim što čine. Pričinjava im se da Carević
sedi mirno i moli se Bogu. Pričinjava im se da se tavanica spušta i da
će ih sve zgnječiti, i krvnike i žrtve. Pričinjava im se da se meci
odbijaju od princeza. Šaržeri su najzad ispražnjeni. Vojnici isuču
bajonete i zarivaju ih u krvava tela polegla u neprirodnim položajima
jedno preko drugog.
Izmasakrirana tela carske porodice kamionom marke „Bajkal“ odnose se u
obližnju šumu, kod napuštenog rudnika uglja. Tu su već iskopane dve
duboke jame. Tela i odeća i predmeti koji su im pripadali spaljeni su u
tim jamama. Niko ne sme da zna, ne sme ostati tragova. Tek dok su ih
svlačili, vojnici su saznali: ispod odeće princeze su nosile korsete u
koje su bili ušiveni dragulji. Krupni brilijanti izazvali su rikošet
pojedinih kuršuma.
Carska vojska, armija Belih, koja ne zna koliko je bila blizu
Nikolaju II i carskoj prodici, zauzima Jekaterinburg 25. to jest 12
jula. Komunisti komandanta Jurovskog povukli su se u pravcu Moskve.
Dinastija Romanovih vladala je naizgled beskrajnom Rusijom od 1613. do
abdikacije marta 1917. godine, dakle punih tri stotine godina.
Toga marta 1917. godine, dok je čitava Evropa u plamenu, Vladimir
Iljič Uljanov (Владимир Ильич Улья́нов Ленин) boravio је u naizgled
neutralnoj Švajcarskoj. Često je menjao adrese, u Ženevi, u Lucernu, u
Cirihu. Pošto su znali da je izričito protiv rata, nemačka tajna služba
Uljanovu omogućava da se u zapečaćenom vagonu prebaci nazad u Rusiju,
preko Švedske i Finske, naizgled neutralnih zemalja. Lenjin nije imao
nikakvu tetovažu.
Pišem ove poslednje rečenice naročito pažljivo, polako, kao da pod
kožu hartije tetoviram neizbrisive reči, sa značenjima koja su
nepodudarna, ali jasna i razgovetna, reč po reč, slovo po slovo:
Ne boli i proći će.
Bolelo je i zauvek je.
(Tekst je deo eseja napisanog za zbornik sa radovima 15 evropskih
autora na temu Prvog svetskog rata, koja ovih dana izlazi u Nemačkoj.)
Peščanik.net, 06.05.2014.
COMMENTS