Željko Grahovac

DOK GLEDAM KAKO PLAČE ODISEJ (SIN BOLI)




Kako god zaustavljao dah
I vjetrom oči zastirao
Kao komadi platna jedrenog
Prizori me spopadaju iznutra   
Mirisima nošeni i prošiveni

Prošli smo tolika mora i ostrva
Hrleći u nepoznato jedan odjek dalje
Jedan usjek dublje tamo za granicom
Uzdižući se u porazu i stradanju
Ništavnost potvrđujući u snazi i pobjedi

Duše nam bijahu ko hitnuta koplja
Oštrili smo na čudima mač razbora
Cijedili iskustvo poput ulja iz maslina
I nestvarno i čarobno survavali u očiglednost
Uz pobjednički osmijeh laži

Ali ovo sad što puše nije iz božanskih usta
Nit' sam izdao tu zapovijest veslačima
Ovo nije povratak već pad strmoglavi
Premda rečeno je ova pjesma da započinje
Još prije nego što joj prvi zvuk začuješ

I nije tužna nit će ikad takva biti pjesma
Koja svjetlo vraća izvorima providnosti
Nit se može skriti ni spasiti od nje čovjek
Koji je u strašnom i neznanom trag ostavljao
Kao dlijeto klesarsko i čekić u kamenu

Moje tijelo sad je sama sapetost
Crni bor uz leđa uspravljen
I ista škripa kostiju i tisovine
Valjda su u konop utkani i upleteni
Svi ti dlanovi spečeni suncem solju izjedeni

Kad poredaju se i ispruže vidim zemlju (I ona
Mene otamo) pjeskovitu više no kamenu
Malu udolinu podno gore Pathaleiko
Između vinograda s južne strane
I sjeveru okrenutog maslinika

Vidim nebo plavo kakvo nikad neće biti
I oca Laerta koji nije moj otac i Telemaha
Sina kome ja ne dospjeh otac biti
I na bedru zategnutom Penelopinom
Ruku koja mi je triput dosad otpadala  

Sirena nema (Samo more istine 
I na dnu pjesma nesnošljivo jasna)
Zapamtite dobro Odiseja koji plače
Nećete se nagledati tako čiste predanosti
Majci Boli kako god je zvali u knjigama

Objavi komentar Blogger

 
Top