Zid, Dragan Radovančević

ZID

godine 1999. moj brat je na zidu stadiona “srem”
ispisao parolu protiv slobodana miloševića.

baš u vreme donošenja zakona protiv “antiterorizma”

– protiv dece koja su to škrabala.

godine 1999. baš u taj zid sam vozio mamin “ford”.
tj. tri metra pre tog zida, put naglo skreće udesno, da otklonim crne slutnje.
noću bih, prilikom svakog prolaska kraj tog zida,
popustio gas i ablendovao nekoliko puta u natpis “gore-dole-gore…”
da prolaznici vide, neka vide!

godine 2001, kad je paroli već prošao rok trajanja,
još uvek sam, po navici, puštao gas i ablendovao.
da prolaznici ne zaborave, da ne zaborave!

danas sam sebi dao časnu reč:
kad odem za božić u srbiju
otići ću do tog zida… da se setim, da se prisetim!
možda se – nadam se – još nazire ono što je tamo nekad pisalo.


SREĆA

            Beč, 2009.
 
„I jedna važna napomena:
noću, posle deset otprilike, primetićete
da ispred stana stoji pogrbljeni čovek bez jednog oka.
Ne, ne plašite se. To je gospodin Tađu.
Samo Tađu, prezime mu u zgradi ne znamo.
Poslednji ko ga je znao, odavno je umro.
Nikoga nema.
Živi u potkrovlju, pa mu je zgodno
da ovde, na drugom spratu, napravi pauzu.
Kad nema lifta.
Ponekad stoji tu satima.
Priča se da od II sv. rata nije želeo da prozbori nemački,
ne znam da li je to istina, kad sam ja poodrasla,
već se povukao u svoju rupu.
Kaže mi baka, 46-te, kad su se taman svi pomirili i namirili,
on, za koga se verovalo da je odavno u oblacima,
ni od kuda se pojavio, samo uz papir da je iz Dahaua.
Sudilo se i sporilo.
Prvo su mu odricali identitet, jer je polagao pravo na naše stanove,
a nije ni ličio na sebe. Gde to ima? Još bez papira!
Kad je to opovrgao, zamalo nije u gradskom parlamentu
samo zbog našeg slučaja izglasan zakon koji bi nas zaštitio.
Da, bio je Poljak i homoseksualac.
A i sad je Poljak.
Možete li da verujete?
U doba Trećeg rajha imao je 17 godina, pa ne znam
da li se već deklarisao, mislim spram seksualnosti,
ali je pravo čudo, prava sreća da je preživeo Holokaust.
I tako su ga smestili u potkrovlje.
Priča se da je fotofobičan i da zato ide u šetnju samo noću.
Ko bi ga znao...
Tek da znate, da se ne sekirate što ćutke stoji pred vašim vratima.
Samo glasno udiše.
Eto, prava je sreća da je preživeo taj Holokaust!“
„Ne sekirajte se, gospođo.“, kratko odgovori,
„Sve je jasno.
I meni je drago zbog Holokausta.“


 DEFORMISANA MIMIKA

Kroz paranje gramofonske ploče,
Horovic se, znalački mršteći, trudi
da razazna pesmu.
Koncept u čoveku ima svoj kancer
i slepilo i desnu ruku.
I taj pokret u meni
ostaviće trag koji ću pratiti
kad već zaboravim ono
što ga je ostavilo.
Prevazišavši sebe
nakratko sam odložio zamku.
Jer ja se obraćam
gutljajima razuma,
u kojima strepe mogućnosti
i samo pomno praćenje genealogije
dovešće do (kakvog-takvog) trajanja.

Da se divimo radijaciji
i tražimo odušak u kazni
          – naučili smo.
Skelete posmatramo kao
skicu budućeg bića
          – i to beše lekcija razuma.

Izdah je komarac hiličar
što našom krvlju crpi
nagoveštaj.

Proživljeni svet još nije sačuvan
(ni u telu, ni u svesti),
jer organ strepnje stari
i pothranjuje njegov odlazak.
A spaljeni pokloni, čiji pepeo,
gradeći novu realnost,
štiti njih same,
iznova nanosi/e bol (nostalgiju?).

Svakog crva iščekuje njegovo lice.