DA JE ŽIVA DANAS BI SLAVILA 70 GODINA
Dan kad je nastala Jugoslavija
Na današnji dan, ima tome ravno sedam desetljeća, negdje tamo u
bosanskim vrletima, nastali su temelji jedne danas pokojne zemlje,
uglavnom mrske svim svojim nekadašnjim narodima i narodnostima. Nećemo
ovom prigodom objašnjavati zašto je to tako, niti pisati panegirik Danu
Republike, već ćemo vam donijeti komadić povijesti – odlomak iz knjige
'Revolucionarni rat', revolucionara i komunističkog disidenta Milovana
Đilasa. U tom se odlomku Đido, koji je 1953. godine došao u sukob s
Partijom, prisjeća dana kada je donesena odluka o stvaranju Federativne
Jugoslavije. Zajedno s Đilasom krenimo u posjet jednom povijesnom
događaju.
Već 28 novembra većina delegata bili su
iskupljeni - Crnogorci su prispeli nekoliko dana ranije. Upoznavanje
delegacija s predlozima odluka odvijalo se već od jutra 29 novembra, u skloništu kod centrale. Članovi CK su se svaki čas okupljali kod Tita - da s njim i među sobom utanače primedbe delegata. U tim diskusijama s delegatima najpoduzimljiviji je bio Kardelj.
Primedbi nije nilo mnogo, ali je bilo i bitnih: većina delegata je bila
raspoložena da se republika proglasi odmah, pa ih je trebalo
razuveravati - naročito one iz bivših građaniskih partija - od
prenagljenosti.
U jednom trenutku, kod Tita, Kardelj, oduševljen tokom većanja s
delegacijama, došapnuo je meni: Proklamovanje revolucije! - Nisam mu
ništa uzvratio: delio sam s njim i ostalima uverenost u značaj
zasedanja, ali sam i odluke i zasedanje doživljavao kao ozakonjenje već
sazdanih odnosa, a ne kao prelom. Koča Popović je dogovaranja s grupama delegata protumačio na svoj način: Pa da, politika se obavlja u kuloarima.
I doista, na samom zasedanju - uveče 29 novembra u Sokolskom domu -
nije bilo nikakvih razlika, nikakve stvarne diskusije. Pažnja koja
napregnuto vreba da eksplodira u pljeskanju i otklicima na parole
- ritmična, bučna oduševljenja koja jenjavaju u nasladnom odmaranju.
Deliričnu buku su pojačavali, katkad započinjali omladinci, oficiri iz
štabova i funkcioneri iz ustanova, koji su stajali po krajevima teskobne
sale.
Jedino je Titov govor, mada i on prekidan aplauzima, uneo radnu
razboritu atmosferu . Tito je čitao tečnije nego inače, s prirodnom,
nenaglašavanom pouzdanošću. U držanju, a naročito u glasu osećala se
dostojanstvenost, čak i tragičnost. I govor je delovao upečatljivo: kada
sam ga čitao učinio mi se pomalo suvoparnim, a tad mu je baš to bila
prednost - svođenje dvoipolgodišnjeg rata i građanskog rata čije užase
niko nije mogao zamisliti, kojima se kraj tek nazirao.
Josip Broz Tito s grupom crnogorskih delegata AVNOJ-a (FOTO: titanik.bloger.hr)
Bio sam i ja delegat. Sedeo sam postrance, udesno prema pozornici. I
mada sam pratio proceduru zasedanja, a naročito Titov govor - s uma mi
nije silazio mrtvi Lola, već zalemljen u plehu i
smešten u crkvici na jajačkom groblju, niti mi je pogled napuštao
njegovog oca u Predsedništvu, čiju sam sporost i mirnoću čitao kao
skamenjenost i otupelost. Činilo mi se da i svi delegati tako postupšaju
i osećaju, bar oni koji su bili bliži vodstvu i Ribarima, mada Ribare
niko nije spomenuo.
Ipak, u onom odsečku zasedanja u kome je Tito proglašavan za maršala -
baš taj odsečak bio je najburnija, najopojnija jednodusnost, premda su
za to proglašenje svi znali i u sebi se za takvu jednodušnost
"štimovali" - ja sam zaboravljao na Ribare. Jer mada sam izazivao
kolektivne zanose i sam se zanosio - nikada u takve zanose nisam
potanjao. Uvek mi je svest ostajala budnom. Čak kao da sam bivao
prisebniji, ohlađeniji, ukoliko je jednodušnost postajala bezumnijom i
burnijom. I tad sam aplaudirao revno i oduševljeno: kasnije će često,
kao i kod mnogih, ta produžena aplaudiranja bivati iznuđena bojaznima da
netko ne pomisli da sam protiv Partije i Tita. Ali sam se pri tome
pitao, u nedoumici: kakvi će odnosi u CK i budućoj vlasti nastati iz
Titovog imenovanja za maršala? Jer mada je Tito i do tada tretirao
članove CK kao "svoje suradnike" - drugarstvo i lično dostojanstvo nisu
remećeni, a Titova prekost u diskusijama je izgledala nebitna, s obzirom
na to da među nama nije bilo bitnih razloga. Da, vojsci i vlasti,
nastajanju nove Jugoslavije je koristilo jačanje ugleda i funkcije
ličnosti koja je i do tada igrala glavnu ulogu i proverila se
snalažljivošću i samostalnošću. Ali kakvoj to formi, kakvim odnosima
vodi, pogotovu kad je nosilac najvišeg zvanja i inače sklon ličnoj
vlasti i kad se to zvanje i uvodi da bi ga jedino on i dobio?
Pozdrav himni na drugom zasjedanju AVNOJ-a (FOTO: titanik.bloger.hr)
Presedništvo se povuklo, posle Titovog izbora, iza zavese na bini.
Ostao je samo novi državni grb iznad pozornice. To još nije bio grb, ali
se znalo da će biti. Nacrtao ga je bio Đorđe Kun - malo po uzoru na sovjetski, malo iz svoje glave, malo na sugestije članova CK... Taj grb je, uz kasnije Pijadeove dodatke, postao državnim grbom, a sam datum zasedanja - 29. 11. 1943.- državnim praznikom Jugoslavije...
Pošao sam i ja na binu, iza zavese, premda nisam bio u predsedništvu: pozvao me Ranković ili sam pošao za njim da čestitamo Titu izbor za maršala.
Tamo, iza zavese, čestitanje se već revnosno obavljalo. A s dolaskom
Rankovića, mene i drugih funkcionera, revnost se preobrazila u
oduševljenje, utoliko neobuzdanije što se sve odigravalo u teskobi.
Grlili smo i ljubili Tita - najpre mi komunistićki vođi, a za nama i
nepartijci - rodoljubi, nemajući kud - kamo. Zanos se preneo i na Tita.
Zanos je rastao, preobražavao se u opijenost. Mi komunisti nastavili smo
da grlimo i ljubimo Tita bez mere i reda, dok su nas rodoljubi s
neshvatanjem ili čuđenjem posmatrali. On je svakom uzvraćao, zahvaćen
radosnim, bezumnim vrtlogom. Oči su nam blistale, grudi se nadimale,
izbijao nam je znoj iz zajapurenih lica - srca da popucaju, umovi da se
poremete. I ja sam tonuo u pijanstvo, svestan da se tu i tako odlučuje
moja dalja sudbina - da time podavanjem tom zanosu, voljno pristajem na
Tita kao svog vladara, svog gospodara, uprkos želji i žudnji za svetom
bez gospodara, uprkos vlastitom integritetu i vlastitoj sujeti...
(...)
Odluka o stvaranju Jugoslavije na federativnom principu (FOTO: runa15)
Delirijum čestitanja Titu iza zavese potrajao je dugo - možda
dvadeset, možda i trideset minuta. Sve dok neko nije spomenuo da
zasedanje treba nastaviti. Vratili smo se na svoja mesta, umorni, a
možda u sebi i postiđeni - bar tako sam se ja osećao. Sve odluke su
prihvaćene s oduševljenjem, burnom jednoglasnošću. Nova vlada i novi
neformalni šef države su pripremljeni smišljeno, metodično i proglašeni s
nadama u konačnu sreću i slobodu.
Sutradan, 30. novembra poslepodne, iskupili smo se na groblju da
ispratimo Lolin kovčeg. Bilo je tmurno i prohladno. Dokonali smo da
govori Pijade - da kao najstariji komunist isprati vođu omladine. Pijade
je bio potresen - glas mu je bivao kreštav, misli rastrzane kao nikad.
Ali je iz svoje načitanosti izvukao nezaboravnu rečenicu nekog Francuza: Revolucioneri su mrtvaci na dopustu...
Ivo Lola Ribar - sahranjen u Jajcu dan nakon zasjedanja AVNOJ-a (FOTO: Wikipedia)
Stari Ribar je bio sklon govorenju. I ni ovog puta nije odoleo. Ali
je izrekao otrcanosti: naša borba je teška, naša borba traži žrtve, našu
borbu ništa ne može zaustaviti. Te otrcanosti su bile iskidane - kao da
se za njih hvatao, gušeći se promuklim, tamnim glasom. Na kraju je iz
njega provalilo, kao iz svakog oca: Zbogom, Lolo, zbogom sinovi moji!
Lolu su odneli na tajno mesto - da ga neprijatelj ne oskrnavi.
Potekle su mi suze, kao i mnogima - mada su se život i rat nastavljali s
još većom ozvaničenom doslednošću.
Milovan Đilas (Revolucionarni rat - str. 358 - 361)
COMMENTS