Andorski Jevrejin, Max Frisch

U Andori je živeo jedan mlad čovek koga su smatrali Jevrejinom. Trebalo bi ispričati navodnu istoriju njegovog porekla, opisati njegov svakodnevni kontakt s Andorcima koji su u njemu videli Jevrejina; gotov lik što ga svuda dočekuje. Na primer, njihovo nepoverenje prema njegovoj duševnosti, koju Jevrejin, kao što se to i u Andori zna, ne može da ima. Upućen je na britkost intelekta, a upravo zbog toga on postaje sve britkiji, silom prilika. Ili njegov odnos prema novcu koji i u Andori igra veliku ulogu: znao je, osećao ono što su svi mislili i kad to ne bi izgovarali; ispitivao je sebe, proveravao da li je zaista istina da mu je stalno na umu novac, proveravao je dok nije otkrio da to jeste tačno; zaista je stalno mislio na novac. Priznao je to, stao iza toga, a Andorci su se zagledali bez reči, gotovo i bez trzaja u uglovima usana. Znao je tačno šta misle i o svemu vezanom za domovinu; kad god bi tu reč uzeo u usta, ne bi se više obazirali na nju kao da je novčić što je pao u prljavštinu na putu. Jer Jevrejin, i to se u Andori znalo, ima domovine koje bira, koje kupuje, a ne domovinu kao što je mi imamo, onu koja se stiče rođenjem; koliko god da je bio dobronameran kad bi u pitanju bile stvari od značaja za Andoru, njegove reči dočekivalo je ćutanje, kao da su zamirale u vazduhu. Kasnije je shvatio da mu očito nedostaje takta; da, to mu je jednom i otvoreno rečeno kad je, obeshrabren njihovim ponašanjem, gotovo planuo. Domovina je pripala drugima, jednom za svagda, te se nije ni očekivalo da on može da je voli, naprotiv, njegovi istrajni pokušaji i nametanja stvarali su samo jaz sumnje; prišljamčivao se, obletao je oko milosti, oko prednosti što su je doživljavali kao sredstvo što vodi do cilja i onda kad ni sami nisu prepoznavali mogući cilj. To se tako ponavljalo dok jednog dana nije otkrio, otkrio svojom neumornom oštroumnošću koja sve raščlanjuje, da stvarno ne voli domovinu, da ne voli već ni tu reč što je, kad kod bi je izgovorio, dovodila do mučnih situacija. Očigledno su bili u pravu. I očigledno da on uopšte nije bio u stanju da voli, ne u andorskom smislu reči; posedovao je vrelinu strasti, to jeste, uz to i hladnoću razuma, a taj razum su doživljavali kao uvek spremno tajno oružje njegove osvetoljubivosti; nedostajalo mu je duševnosti, onoga što povezuje; nedostajala mu je, i to je bilo nepobitno, toplina poverenja. Druženje s njim bilo je podsticajno, u redu, ali ne i prijatno, lagodno. Nije uspeo da bude kao svi drugi, a pošto su nastojanja da ne bude upadljiv bila uzaludna, svoju različitost je nosio čak s nekom vrstom prkosa, ponosa i pritajenog neprijateljstva, neprijateljstva koje je, pošto ni njemu samom nije bilo prijatno, uvijao u šećerne oblande poslovne ljubaznosti; već i kad bi se naklonio, bila je to neka vrsta prekora, kao da je njegovo okruženje krivo što je on Jevrejin...

Većina Andoraca nije mu ništa radila.

Dakle, ni bilo šta dobro.

S druge strane, bilo je i Andoraca slobodnijeg i naprednijeg duha, kako su to sami nazvali, duha koji se osećao obaveznim da bude čovečan: oni su, kao što su naglašavali, poštovali Jevrejina baš zbog njegovih jevrejskih osobina, britkosti razuma i tako dalje. Bili su uz njega do njegove smrti koja je bila jeziva, tako jeziva i grozna da je užasnula i one Andorce koje nije uspelo da dirne to što je već ceo njegov život bio jeziv. To jest, oni zapravo nisu žalili za njim, ili, sasvim otvoreno govoreći, nije im nedostajao – bili su samo ogorčeni na one koji su ga ubili, ogorčeni zbog načina na koji se to dogodilo, pre svega zbog načina.

O tome se još dugo pričalo.

Dok se jednog dana nije ispostavilo ono što on sam, pokojnik, nije mogao da zna: bio je nahoče, čiji su roditelji kasnije pronađeni, dakle Andorac kao i svi mi...

O tome se više nije pričalo.

Andorci su, međutim, kad god bi se pogledali u ogledalo, s užasom otkrivali da i sami imaju crte Jevrejina, svaki od njih.

iz DNEVNIKA 1946-1949

prevela s nemačkog: Spomenka Krajčević