Dnevnik za Radio Slobodna Evropa
Ja sam pozorišni kritičar, teoretičar
umetnosti i novinar. Sarađujem sa više regionalnih portala i novina.
Rođen sam 1987. godine kada je Jugoslavija još uvek postojala. Zbog
prirode posla, ali i nemirnog duha živim dosta nomadski, pa sam pored
Beograda često na privremenom boravku po regionu. Pasionirani sam
čitalac Miroslava Krleže i uskoro ću, nadam se, dovršiti zbirku eseja
posvećenih ovome piscu, piše Nenad Obradović.
Subota, 30. novembar / Azilanti i strah
Vikend je za mene, po pravilu, radan. Uskoro izlazi novi broj Zareza pa sređujem i završavam tekstove koje šaljem urednicama Nataši Govedić i Suzani Marjanić.
Za temat Krležin eu/ropski furiosum, pokrenut u povodu 120 godišnjice
od Krležinog rođenja, intervju mi je dao poznati beogradski teatrolog i
filozof Jovan Ćirilov, svedočeći o brojnim susretima sa
Krležom i Andrićem. Za Zarezovu rubriku kazalište pišem o novoj
predstavi Srpska trilogija Narodnog pozorišta u Beogradu. Razmišljam
kako napisati bilo šta o ovoj predstavi, s obzirom da je reč o izvedbi
prepunoj banalnog populizma. Pratim polemiku u Politici povodom kritike
predstave Srpska trilogija i odgovora na istu direktora drame Narodnog
pozorišta. Mislim da je nedopustivo da direktor Drame središnje
nacionalne pozorišne kuće reaguje na pozorišnu kritiku i uvodi strogoću
prema kritičarima.
Televiziju ne pratim, štampane medije vrlo malo čitam, osim nekoliko stručnih časopisa, ali situacija sa azilantima
u Srbiji iskušava moju pasivnost. Listam nekoliko dnevnih novina,
azilanti su predstavljeni krajnje stereotipno kao ružni, prljavi i
opasni stranci. Neverovatno je koliko prikrivena netolerancija, u
ovakvim situacijama biva razotkrivena pokazujući svu ispraznost priče o
gostoljubivosti koje nema nigde na svetu. Razmišljam o tome kako takav
rasistički ispad u Srbiji nije ništa čudno. Zemlja koja se još uvek nije
suočila sa odgovornošću za ratove u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na
Kosovu ne može imati drugačiji odnos prema strancima. Uostalom, na meti nacionalista danima je i Sonja Biserko,
javna reč prepuna mržnje nema nikakvih konsekvenci, nasilnici mogu još
uvek ,,loviti izdajnike’’ po Srbiji. Pričam o tome sa prijateljicom koja
me podseća - ja to nisam znao - da je jedan političar nedavno izjavio
da u Srbiji nema fašističkih ispada kao u Hrvatskoj. Kakav jeftini
populizam!
Nedelja, 1. decembar / Geografske razmirice
U Hrvatskoj referendum
o ustavnoj definiciji braka. Nisam baš aktivno pratio sve okolnosti oko
referenduma ali zabrinjava ta mogućnost da jedna mala skupina ljudi
mesecima uzurpira javni prostor. Mislim da ovakva inicijativa nema baš
puno veze sa porodicom jer se u osnovi radi o diskriminaciji i
omalovažavanju dela građana jednog evropskog društva. Dakle, o nasilju
nad slobodom. Nasilju koje je, kada je reč o Srbiji, već definisano u
Ustavu. Stižu i rezultati referenduma, Ustav se menja, gorak ukus ostaje
u ustima. Čitam na internetu da nemački mediji već pišu da je Hrvatska
ulaskom u EU postala istok zapada. Ponovo na delu geografske razmirice.
Podsećam šta je o tome pitanju napisao Miroslav Krleža u putopisu Izlet u Rusiju: ,,Mi po europskim školama učimo zemljopis šematično, glupo, ograničeno’’.
Tokom dana čitam knjigu Trenuci katarze istoričara Tvrtka Jakovine
u izdanju Frakture. Knjiga se bavi dvadesetim vekom i svim prelomnim
događajima koji su obeležili njegov tok. Jakovina piše razložno, jasno i
duhovito. U uvodu svoje knjige kaže: ,,Nijedna nacionalna povijest ne
može se razumjeti bez poznavanja širega konteksta, nijedna lokalna
povijest nije lokalna ako se piše dobro’’. U tom smislu valja shvatiti i
najnovija događanja u Hrvatskoj. Ne radi se o tome da je ova država
pokazala svoje balkanske korene koliko je posredi činjenica da je
Hrvatska samo simptom širega problema jačanja konzervativizma širom
Evrope.
Napolju je hladno, moja svakodnevna večernja šetnja je pod znakom pitanja. Ipak izlazim.
Ponedeljak, 2. decembar / Krleža
Vraćam se svojoj krležološkoj biblioteci. Poslednjih meseci čitam, po ko
zna koji put, Krležine Dnevnike. Pisao ih je za vreme ustaške vlasti u
Zagrebu kada se opredelio za potpunu ćutnju i kontemplaciju. Bio je
lošeg zdravstvenog stanja, plašio se za svoj život, ali nije pristao
ništa objaviti pod ustaškom vlašću. Znao je da se radi o banditima.
Dnevnici su Krležina stvaralačka lična karta jer u njima ima puno
ličnog, puno misaonih dvojbi koje Krležino delo čine tako složenim kakvo
jeste. Naručujem novu knjigu nemačkog krležologa R. Lauera Miroslav
Krleža – Hrvatski klasik koja je nedavno izašla u izdanju Naklade
Ljevak.
Popodne slušam emisiju Život glazbe, na Hrvatskom radiju, koja za temu
uzima kompozitore Šostakoviča i Brittena. Nakon toga, vraćam se Krleži.
Tako do kasno u noć.
Utorak, 3. decembar / Drugačija budućnost
Budim se rano. Čitam na Peščaniku intervju filozofa Borisa Budena
koji s pravom smatra da bi u Srbiji trebalo dovesti u pitanje
opravdanost rada Srpske akademije nauka i umetnosti. Brzo se vraćam u
realnost. To, ipak, u današnjoj Srbiji nije moguće. Intervju me podstiče
na razmišljanja o socijalnoj neravnopravnosti u društvu jer Buden
smatra da je rat protiv ćirilice u Hrvatskoj samo maska pred činjenicom
,,da je radna nedelja proširena na 60 sati i da će poslodavci imati
pravo da otpuštaju trudnice’’.
Mislim da je jako važno govoriti o kapitalističkoj uzurpaciji današnjih
zajednica jer se ona ogleda na svakom koraku. Nisam baš uveren da Evropu
očekuje građanski rat potaknut socijalnim isključenjima, što ne treba
potpuno odbaciti, ali sledim mišljenje važnog, i u nas još neprevođenog
italijanskog teoretičara i aktiviste Franca Berardija Bifa,
da ,,trebamo drugačiju distribuciju radnog vremena, drugačiju
distribuciju proizvoda, drugačiju distribuciju bogatstva i drugačiju
distribuciju vremena. Trebamo drugačiju ideju budućnosti''. Zapravo, reč
je o tome da posvemašnja otuđenost i nesolidarnost u današnjem svetu
doprinose nazadnim ideološkim pokretima, koji pripitomljeni financijskim
kapitalom pronalaze nove načine za uspostavljanje tihih, gotovo
nevidljivih, lanaca društvene dezorjentacije. Oko nas je puno buke, zato
se ne čujemo međusobno. U svetu prepunom polomljenih ideala,
manipulacije i socijalne isključivosti, čovek je osuđen da bude stranac,
uvek i na svakom mestu. U konačnici, najvažniji zadatak današnjeg
čoveka jeste da ne odustane od ljubavi, kako prema sebi i bližnjima tako
i prema svetu oko sebe. Solidarnost i ljubav danas su dve najznačajnije
reči u našem životu.
Uveče gledam predstavu Kristofer Kolumbo, prema Krležinoj drami,
izvedenu na Dubrovačkim letnjim igrama 1973. godine. Video se može
pronaći na internetu, kao i pesma iz predstave Robovi, zemlja je zvezda.
Poznate stihove maestralno su interpretirali Božidar Boban u ulozi Admirala i Drago Mlinarec.
Sreda, 4. decembar / Zabrane i obećanja
Budim se sa jakom glavoboljom. Veoma sam depresivan. Sedam za radni sto,
ali nisam u stanju baš puno toga napisati. Pijem nekoliko kafa. Na
internetu se informišem o novim predstavama u Beogradu, u inboxu imam
već nekoliko poziva. Pravim raspored, kada i gde ići. Improvizujem, mada
se gadim improvizacija, kako veli Wisława Szymborska.
Na stolu je još puno literature, vraćam se teorijskim tekstovima o
problemima reprezentacije i tela objavljenim u knjizi Kritički termini
istorije umetnosti.
Uzgred, na Peščaniku čitam intervju Olivera Frljića
povodom zabranjene predstave Nebožanstvena komedija u Krakovu. Predstava
je izazvala žestoke reakcije u Poljskoj zbog teme prikrivenih zločina
Poljaka u Drugom svetskom ratu, kao i zbog pokušaja scenske
problematizacije uloge poljskog naroda u Holokaustu. Interesantno mi je
kako Frljić radi sa glumcima, na koji način uvodi njihovu individualnost
u kolektivni proces izvedbe. ,,Dao sam im Organizovanu krivicu i
univerzalnu odgovornost Hane Arent da dalje razlučuju između kolektivne
odgovornosti, nečeg što postoji i što se može braniti kao koncept, i
kolektivne krivice koja zapravo ne može postojati jer se ne može biti
kriv za nešto u čemu se nije učestvovalo. Ali možemo biti odgovorni za
postupke zajednice kojoj pripadamo’’.
Pišem prijateljici Jeleni, koja živi i radi u Prištini, i dogovaram svoj
odlazak u glavni grad Kosova. Mnogo volim Prištinu. Postoji neka, da
parafraziram Arsena Dedića, tajna ljubav među nama, i
baš mislim kako se raznim sticajem okolnosti u njemu nađem uvek pred
novogodišnje praznike. Priština je grad u kome sam uvek dočekan sa
osmehom, grad gde osećam da pripadam ali u isto vreme grad gde se osećam
postiđeno. Prošlost nas još uvek vuče za rukave.
Novi gradonačelnik Prištine Shpend Ahmeti
uliva poverenje. Već u prvim nastupima kao prioritet istakao je
rešavanje svakodnevnih, životnih pitanja u Prištini. Među prvim
obećanjima koje je ponudio u izbornoj kampanji bila su ona, sasvim
neočekivano, iz oblasti kulture. Prištinski Zeri piše o šest tačaka
kulturne politike novog gradonačelnika Prištine. Prema njegovim rečima,
projekat Kultura i umetnost građanima ima za cilj postići jednostavan
pristup i jednaku dostupnost umetničkog i kulturnog sadržaja svim
građanima. Raduje me namera da će se kao gradonačelnik Prištine, bar
prema njegovom programu, zalagati za razvoj eksperimentalne i
vaninstitucionalne scene. Jedan od ciljeva jeste i uvođenje reda u
domenu registracije slobodnih umetnika, što sve vodi ka povoljnijoj
klimi za stvaralački rad.
Popodne sam na dugo odlaganom zdravstvenom pregledu. Potrebna su dodatna
ispitivanja, ali doktor mi uliva poverenje. Nasuprot prvobitnoj nervozi
iz ordinacije izlazim prilično raspoložen.
Četvrtak, 5. decembar / Knjiga kao lek, osamljenost kao utočište
Počinjem pisati novi tekst za Zarez. Baviću se predstavom mlade dramske spisateljice Maje Pelević Posledice
ili dan kad je prestala da bude njihovo dete, koja je premijerno
izvedena u Bitef teatru. U tematskom smislu radi se o kolažu ličnih
promišljana autorke, dok je u reprezentacijskom smislu reč o radikalno
novom pristupu u postupanju sa tekstom u teatru.
Prijateljica Vesna iz Rijeke javlja da je nabavila knjigu za koju sam je
ranije zamolio. Još samo da se i nas dvoje napokon vidimo.
Kasno popodne čitam i sređujem neke stare rukopise. Pravim novi raspored
u biblioteci. Nailazim na knjigu S Nietzscheom o Europi. Autor knjige Mario Kopić jedan
je od mojih omiljenih savremenih mislilaca, volim čitati njegove
tekstove i ova, slučajno pronađena knjiga, u ovome trenutku za mene je
lek. Na polici pronalazim Kopićevu knjigu ,,Nezacjeljiva rana svijeta’’ i
ostavljam je na radnom stolu. Uvek je lekovito vratiti se dobrim starim
knjigama.
U Prištini je promovisana poštanska markica sa likom glumca i pisca Bekima Fehmiua.
Kosovo se, eto, još jednom odužilo Bekimu, dok je u Srbiji njegovo ime
gotovo zaboravljeno. Bekimova osamljenost, demonstrativna ćutnja krajem
80-ih označila je duboku potištenost pred nasiljem koje će uslediti i
čije će posledice nositi kao teg do kraja života. Veliki glumac, veliki
čovek. Kosovski ministar kulture, omladine i sporta Memli Krasniqi
kaže da je Ministarstvo na čijem je čelu ustanovilo nagradu za životno
delo u oblasti kinematografije, nazvanu ‘Bekim Fehmiu’. U glavi mi
odzvanja rečenica iz Bekimovog romana Blistavo i strašno: ,,Bistrica mi
izgleda kao ogroman, položen, od tečnog srebra razgranat dud…Srebrni
dud’’.
Petak 6. decembar / Tomašica
Ne mogu ostati nezainteresovan kada je u pitanju Tomašica
kod Prijedora. Postiđen sam pred tolikom destrukcijom i ćutnjom koja
prati iskopavanje najveće masovne grobnice posle Drugog svetskog rata.
Mediji u Srbiji su jednoglasni. Nećemo pisati o Tomašici. Nasleđe tako
velikog zločina, siguran sam, ne može ostati prikriveno. Koliko god
srpsko društvo okretalo glavu, toliko će ga jače pritiskati teret
prošlosti. Siguran sam da jednu tako očiglednu istinu niko ne može
prikriti. Ona može ostati duboko potisnuta, prećutana ali njene
posledice i činjenice večna su opomena, svima nama jer se, danas i ovde,
naš kukavičluk ogleda upravo u sramnom odnosu prema žrtvama Tomašice.
Razmišljam kako bi ta psihoza zajednice mogla biti izvedena u umetničkom
smislu, kako bi (i da li bi) ta maligna i tupa ravnodušnost mogla biti
odigrana, recimo, u teatru?
Čitam vesti povodom smrti borca za ljudska prava i dobitnika Nobelove nagrade za mir Nelsona Mendele.
Stiže mi nekoliko primeraka ranije naručenih antikvarnih izdanja
Krležinih knjiga. Popodne nastavljam da pišem. Samoća mi prija.
Dnevnik
završavam rečima Emila Ciorana: ,,Nema jalovog razgovora sa samim sobom. Uvek se nešto pojavi, pa bilo to i samo nadanje da ćemo jednoga dana pronaći sebe’’.
COMMENTS