Kratki govor i tri priče iz zbirke "Ludilo"
Poštovani prisutni,
ne mogu da se držim bajke o Vašim gradskim muzikantima; ne želim ništa
da ispripovedam; ne želim da pevam; ne želim da propovedam; ali istina
je: bajke su prošle, bajke o gradovima i državama i sve te naučne bajke –
kao i filozofske; nema više sveta duh(ov)a), a ni univerzum nije
više bajka; Evropa, ono najlepše, mrtvo je – to je istina i stvarnost.
Stvarnost , kao ni istina, nije bajka, a istina nikada nije ni bila
bajka.
Do pre samo pedeset godina Evropa je bila jedna jedina bajka, čitav svet
bio je svet iz bajke. Danas ima puno onih koji u ovom svetu bajki žive,
ali oni žive u jednom mrtvom svetu i radi se o mrtvima.
Ko nije mrtav, živi i to ne u bajkama; on nije bajka.
Ni ja sam nisam bajka, ni iz kakvog bajkovitog sveta; morao sam da živim
u jednom dugom ratu i videh na stotine hiljada kako umiru, i druge koji
su preko njih prelazili, dalje; sve je išlo dalje, u stvarnosti; sve se
promenilo, u istini; u ovih pet decenija, u kojima sve revoltira i sve
je se promenilo, u kojima je od hiljadama godina stare bajke postala
stvarnost i istina, osećam kako mi biva sve hladnije, dok od jednog
starog jedan novi svet postaje – dok od stare prirode postade nova.
Bez bajki je teže živeti – zbog toga je tako teško živeti u dvadesetom stoleću; mi samo još egzistiramo;
ne živimo, niko više ne živi; ali lepo je, ipak, egzistirati u
dvadestom veku; sebe unaprediti – kuda napred? Ja nisam, znam to,
potekao iz bajke i neće u bajku ni uči, to je već korak napred i to je
već razlika između nekad i sad.
Stojimo na najužasnijem teritoriju čitave istorije. Prestrašeni smo, i
to prestrašeni kao jedan tako sabalsni materijal novog čoveka – i novog
saznanja prirode i njenog obnavljanja. Svi zajedno ništa bili smo do
jedan jedini bol u poslednjih pola veka. Ovaj bol danas to smo mi – taj bol sada je naše stanje duha.
Imamo sad sasvim nove sisteme, sasvim novo viđenje sveta i jedno sasvim
novo , doista najviše shvatanje okoliša sveta i imamo sasvim nov moral i
sasvim nove nauke i umetnosti. Hvata nas nesvestica i hladno nam je.
Verovali smo – jer ipak smo mi ljudi – da ćemo izgubiti svoju ravnotežu,
ali je nismo izgubili. I sve smo učinili da se ne bi morali smrznuti.
Sve se promenilo, jer smo ga mi promenili - spoljašnja geografija promenila se baš kao i unutrašnja.
Postavljamo sada visoke zahteve, i uopšte ne možemo da postavimo
dovoljno visoke; niti jedno doba nije postavljalo tako visoke zahteve
kao naše - već i postojimo megalomanski; kako ali znamo da se ne možemo
stropoštati a ni smrznuti, usuđujemo se da činimo to što činimo.
Život je još samo nauka, nauka iz naukâ. Odjednom smo se sada pretopili u prirodu. poznali smo i navikli na elemente. Mi smo stavili realnost na probu. Realnost je stavila nas
na probu. Poznajemo sada prirodne zakone, beskrajne vrhovne zakone
prirode i možemo da ih proučavamo u stvarnosti i istini. Sada više nismo
prepušteni (upućeni) pretpostavkama. Kada se zagledamo u prirodu ne
vidimo više utvare. Mi smo napisali najodvažnije poglavlje knjige
svetske povesti; i to svako od za sebe pod užasom i smrtnim strahom –
niko po svojoj volji niti svojem ukusu, već prema zakonu prirode,
napisali smo ovo poglavlje iza leđa naših slepih očeva i priglupih
učitelja; iz naših sopstvenih leđa- nakon svih tih beskrajno dugih i
otužnih , napisasmo najkraće i najbitnije.
Mi smo od bistrine, od koje je naprečac naš svet, od našeg sveta
nauke preplašeni; mi se smrzavamo u ovoj bistrini; ali, tu jasnoću smo
sami hteli i prizvali, i ne smemo se dakle tužiti nad hladnoćom koja
sada vlada. Sa jasnoćom hladnoća se povećava. Ova jasnoća i ova hladnoća
ce od sada vladati. Nauka o prirodi biće nam viša jasnoća i jedna mnogo
goropadnija hladnoća nego što nam to uopšte možemo zamisliti.
Sve ce biti jasno, od jedne sve više i dublje bistrine, i sve ce biti
hladno, od jedne sve više užasavajuće studeni. Mi ćemo u budućnosti
imati utisak o jednom uvek bistrom i neprekidno hladnom danu.
Zahvaljujem Vam se na Vašoj pažnji. Zahvaljujem Vam se za počast, koju ste mi danas ukazali.
NEISPUNJENA ŽELJA
Neki čovek je u Acbahu ubio svoju ženu, jer je
ova, po njegovom mišljenju, iz zapaljene kuće spasla pogrešno dete. Nije
spasila osmogodišnjeg sina, od kojeg je njen muž želeo da stvori nešto
posebno, već kćerku, koju on nije mnogo voleo. Kada su ga pred okružnim
sudom u Valzeru pitali šta je nameravao sa svojim sinom, koji je potpuno
izgoreo u požaru, čovek je odgovorio da je od njega želeo da napravi
anarhistu, masovnog ubicu i rušioca diktature države.
MOSPRUGEROVA GREŠKA
Profesor
Mospruger rekao je da mora na železničku stanicu, po nekog svog kolegu
koga je poznavao samo preko pisama, i koga nije lično sreo.
Očekivao
je sasvim drugačiju osobu od one koja je stvarno doputovala. Kada sam
Mosprugeru skrenuo pažnju na činjenicu da uvek dolazi neko drugi umesto
osobe koju očekujemo, ustao je i otišao s namerom da prekine i raskine
sve kontakte koje je tokom svog života stvorio.
DVOJNIK
Neki
čovek iz Trebinja, koji je stvarno bio neverovatno sličan
jugoslovenskom predsedniku, ponudio je predsedničkoj kancelariji u
Beogradu da pri posebno napornim zadacima zameni predsednika
Jugoslavije, priloživši i listu precizno navedenih zadataka koje bi,
kako je on mislio, bez problema mogao da obavi umesto tadašnjeg
predsednika koji je, kako se njemu činilo, telesno već delovao suviše
slabo. Čast mu je da umesto predsednika takozvane Jugoslovenske Narodne
Republike obavlja zadatke koje predsednik ne mora uvek lično da obavlja,
a za svoje ponuđene usluge ne traži ništa. Pošto je čovek, koji je u
Beograd poslao svoju ponudu još pre tri godine, nestao, mnogi, ne samo u
Trebinju i okolini nego i u celoj Jugoslaviji veruju, da je odavno
stupio u službu u jugoslovenskom glavnom gradu. Svi koji takva nagađanja
javno iznose, okvalifikovani su kao klevetnici. Oni koji misle da znaju
kako je čovek uhapšen ili zatvoren u ludnicu ili odavno likvidiran,
takođe su okvalifikovani kao klevetnici. Sudeći po tome, svi Jugosloveni
su klevetnici.
Tri kratke priče iz zbirke "Ludilo", prijevod Miloš B. Ilić
COMMENTS