Svetlana Lukić:
(...) Slušate istoričarku Dubravku Stojanović.
Dubravka Stojanović:
Slušaoci Peščanika navikli su
na moju večitu jadikovku o tome koliko se mnogo istorije u Srbiji stalno
proizvodi. I uvek se vraćamo na ono da je kod nas prošlost manje
predvidiva od budućnosti. Međutim, sad sam i ja zatečena jer – evo odmah
da se poverim: idem sredinom decembra na jedan skup u Solun,
božanstveni, balkanološki, na temu ’Istorija i populistička vremena’. Ja
lepo prijavim referat: Drugi svetski rat, serija ’Ravna Gora’,
rehabilitacija; sve najsvežije stvari donosim i ne slutim – to je bilo
pre jedno mesec dana – da će me vreme potpuno pregaziti. Drugi svetski
rat, pa čak i serija Radoša Bajića odlazi u drugi plan, Prvi svetski rat
potpuno briše Drugi, te ja sad moram da menjam referat.
Svi, od pesnika, istoričara do predsednika države bave se
revidiranjem Prvog svetskog rata, analizama Prvog svetskog rata,
predsednik nam je napisao referat za naučni skup – dakle tu se nešto
ozbiljno dešava. Prvo treba da počnemo od toga šta je uopšte bio povod.
Dakle, povod je bila prvo knjiga britanskog istoričara Mesečari, gde se
on bavi uzrocima Prvog svetskog rata. Odmah da kažem, izašle su stotine
knjiga o tome i nijedna nije izazvala ovakvu reakciju. Da ne govorim da
su izašle hiljade knjiga o srpskim zločinima devedesetih – nijedna nije
izazvala ovakvu reakciju.
Prema tome, postavlja se ključno pitanje: kako jednom društvu koje je
pokazalo apsolutnu tupost, koje nije imalo empatiju ni prema čemu, koje
ne zna da se sad otkriva najstrašnija masovna grobnica – kako sad baš
jedna knjiga, i to ozbiljna istoriografska knjiga – nije to tv serija
nego knjiga, ozbiljna, sa fusnotama – kako to da jedna knjiga izazove
ovakvu lavinu histerije? Mislim da je to neverovatan simptom kojim mi
sada treba da se bavimo.
Kako je nastala knjiga Kristofera Klarka? Desilo se to da ljudi
preispituju svoje sredine. I sad, da se vratimo na ono kako se uopšte
tretirao Prvi svetski rat, što se istoriografija tiče, u državama
Antante, gde je oduvek bilo nesporno da su Nemačka i Austrougarska te
koje su za taj rat pre svega odgovorne. Onda se 1962. godine pojavila ta
prekretna knjiga nemačkog istoričara Frica Fišera, gde je on postavio
pitanje nemačke odgovornosti, gde je precizno dokazao da je Nemačka
odluku o početku rata donela već sigurno 1908. I on je to vrlo detaljno
dokazao. Od te knjige dolazi do preokreta u Nemačkoj. Do nje, proces
denacifikacije je podrazumevao da je Hitler iskliznuće iz nemačke
istorije. Postavljanjem pitanja nemačke odgovornosti i ratnog programa
Nemačke, Fišer je pokazao da se radi o kontinuitetu, od ujedinjenja
Nemačke 1871. do 1945. I to je njegova glavna teza, i kod nas je
preveden njegov zaključak, Savez elita, koji bi svako trebalo da
pročita. Dakle, Fric Fišer: Savez elita.
I on tu pokazuje kontinuitet nemačke osvajačke politike. Ta knjiga je pokrenula ono što se u Nemačkoj zove Historikerstreit,
odnosno rat među istoričarima, koji je u potpunosti promenio nemačko
društvo, omogućio 1968, dao joj argumente da bi se postavilo pitanje
’Tata, gde si ti bio za vreme rata’. I u nemačkom društvu pokrenuta je
priča o dubinskim razlozima nemačke ekspanzionističke politike i to je –
bez ikakve dileme danas možemo da kažemo – pobednička opcija u nemačkoj
istoriografiji. Niko osim ekstremne desnice danas više ne postavlja to
pitanje.
Međutim, naravno da moderne britanske, francuske istoriografije ili
kanadska, ili američka, ne mogu biti zadovoljne time da odgovornost bude
samo nemačka. To je ono što se ovde uopšte ne razume. Ovde se sve mora
videti crno-belo, naša strana mora biti besprekorno čista, što naravno
nije slučaj u modernim društvima u kojima nauka pre svega ima dužnost da
preispituje, da se samopreispituje. I te ozbiljne istorigrafije se već
decenijama bave odgovornošću svoje strane.
E sad, drugi je problem što to ovde niko nije primetio, što niko te
knjige nije pročitao, što ne znaju da je to rešeno u tim
istoriografijama – odnosno da odgovornost nije samo nemačka; da
odgovornost mora da se vidi i na strani država Antante; da odgovornost
leži u sistemu imperijalizma i podele sveta; da je Nemačka samo na to
zakasnila i tražila novu podelu i svoje mesto, ali da Britaniji i
Francuskoj na pamet nije palo da na bilo koji način dele taj kolač.
Francuskoj istoriografiji je potpuno jasno, bez ikakvog spora, da se
Francuska od 1801, od gubitka Alzasa i Lorene, sprema za rat sa
Nemačkom.
Nema dileme da je nekoliko planova za taj rat postojalo i da je
konačno usvojen isti plan kakav su imali Nemci, da će za 6 nedelja
neprijatelj biti savladan, s nemačke strane bila je ideja da će se kafa
piti u Parizu, a sa francuske, pak, da će to biti u Berlinu. Prema tome,
nikakve dileme nema da se obe sile spremaju za taj svoj, međusobni
lokalni rat, kao što i s druge strane postoji ova globalna perspektiva
imperijalizma, gde svako traži svoje mesto.
Prema tome, ovo što se sada desilo sa ovom knjigom, pre svega nije
nikakav eksces – to je nešto što je u dubokoj tradiciji savremenih
istoriografija koje su, pre svega, kritične prema samima sebi, i to je
veoma ozbiljan pokazatelj da naši istoričari razumeju svoju struku
isključivo kao sluškinju države, zbog toga što oni vide da tebi samo
neko treba da naredi i ti onda pišeš. I oni verovatno misle da je
Kristoferu Klarku to neko naredio. I to se vidi iz ovih čestih zahteva
da država Srbija treba da reaguje, da naša diplomatija treba notu da
napiše, da valjda naš ambasador u Londonu traži zabranu knjige – što sad
naravno govori o razumevanju slobode izražavanja, naučne slobode, pa
sad možemo bolje da razumemo zašto su se kod nas zabranjivale knjige i
da to nije uvek stvar nečije političke komesarske odluke, već da to baš
idu iz tih najužih kugova zahtevi da se neka knjiga zabrani.
E sad se postavlja ovo pitanje koje je ovde izazvalo toliku reakciju,
to pitanje uloge Srbije u svemu tome, odnosno mi sad treba da se
suočimo s tim da od Berlinskog kongresa 1878, dakle od trenutka kad je
Bosna i Hercegovina stavljena pod kontrolu Austrougarske, ovde nastupa
apsolutna histerija, dakle od tog trenutka počinje mentalna, psihološka,
ideološka, politička, vojna priprema za taj takozvani konačni obračun. I
tu nema nikakve dileme, ko god pogleda štampu iz tog vremena videće
koliko je neprekidno bilo tog leleka za Bosnom koja je naša, koja nam je
oduzeta, koja je nepravedno poklonjena i tako dalje.
Novi okidač je aneksija Bosne 1908, koju sam pažljivo proučavala kroz
štampu i sve što je napisano tada. To izaziva potpuno stanje neposredne
ratne opasnosti, tu su svi, uključujući i Jovana Skerlića, uključujući
sve one koje bismo danas nazvali liberalima ili zapadnjacima, oni su svi
već – zamišljam ih – naoružani, spremaju se da krenu i samo čekaju mig
od Petrograda – mada je Petrograd naravno prihvatio aneksiju Bosne i
Hercegovine. Godinu dana traje atmosfera potpune spremnosti za taj rat.
Dakle, to je druga stepenica.
Treća stepenica su Balkanski ratovi, koji su sada dali krila, Srbija
je udvostručila svoju teritoriju, rešeno je takozvano pitanje na jugu,
dakle, sad ostaje taj obračun na zapadu. U tom spoljnopolitičkom
okruženju, i tom dizanju temperature neprekidnom, tokom 40 godina, u
tome imamo taj takozvani sukob vojnih i civilnih vlasti. Dakle, između
ovih koji su izveli prevrat 1903, između Apisa i Crne ruke kasnije, i
civilnih vlasti, kao što je kralj i kao što je Nikola Pašić i njegova
vlada. Taj sukob traje od samog početka, podaci koje imamo govore o tome
da je Apis apsolutni vladar iz senke, da sve važne odluke, od toga ko
će biti ministar, do toga kakav će se sporazum sa Bugarskom potpisati
odlučuje na kraju on, da se on ponaša tako da kada mu se ne dopada
nešto, on gužva papir i gađa ministra i tera ga da to sve promeni. Prema
tome, on je i više od vladara iz senke, to se apsolutno vidi iz svih
izvora. Vidi se da je vlast negde izvan institucija, negde na drugom
mestu.
Kad su se završili Balkanski ratovi, ne znajući više kako da ih smiri
pretpostavljam, Pašić toj grupi oficira daje takozvane nove krajeve:
Kosovo, Sandžak i Makedoniju, njima na upravu. Tamo je uvden vojni
režim, ali nije samo uveden vojni režim, nego je dato baš njima. Dakle
oni to dobijaju kao neko feudalno leno, oni to dobijaju kao plemićku
titulu, otprilike iz zahvalnosti za sve dobro što su učinili. Njihova
moć je sada tek time uveličana i naravno, oni nisu time zadovoljeni,
naprotiv, to je samo potvrda slabosti države i da država ne može protiv
njih. Oni 1911. prave tajno udruženje za koje, podsećam, obično se
govori Crna ruka, ali podsećam da se zvalo Ujedinjenje ili smrt i
podsećam da su se njihove novine zvale Pijemont – dakle, onaj deo
Italije koji je izvršio ujedinjenje. Prema tome, nema nikakvog spora šta
je njihov politički program.
Njihov politički program je takozvano ujedinjenje srpskog naroda, pa
sad još ako tu neko upadne – upadne. Oni od početka 1914. ulaze u
otvoreni sukob sa takozvanim civilnim valstima. Vrlo je neizvesno u tom
sukobu ko bi odneo pobedu.
Rezultat tog sukoba je povlačenje kralja
Petra u junu 1914. i prepuštanje vlasti onome koga zovemo regent
Aleksandar, to se dešava zbog toga, a ne zbog slabog zdravlja, kao što
se obično kaže. Zbog toga se raspisuju i izbori za leto 1914, i to je
jedan sukob biti ili ne biti. To je sukob definitivan ko će pobediti. U
tom sukobu dolazi do Sarajevskog atentata. Znači, mi ne smemo taj
atentat da gledamo izvan tih unutrašnjih sukoba i sasvim je sigurno da
je politički deo oko atentata upućen protiv civilnih vlasti, protiv
Pašićeve vlade i protiv, u krajnjoj liniji, kralja Petra.
Šta su oni hteli time da postignu, ne možemo zati. Da li su oni
očekivali lokalni rat, da li su uopšte očekivali rat; ne verujem da su
očekivali svetski – oni nisu znali za ove nemačke planove – ali ono što
je sigurno, to je da to vladi nije odgovaralo, da je Pašić upravo bio u
predizbornoj kampanji u Nišu kad mu je stigla ta vest, i svi izveštaji
govore da je bio potpuno konsterniran i svestan šta znači atentat u
Sarajevu. Kad stiže ta vest, on je u kampanji, drži čovek mitinge, dakle
ne sluti ništa i sasvim je sigurno da zvanična srpska civilna vlast
nema nikakvog interesa u tome, ali ovi imaju. I kažem, to je pitanje
života ili smrti, koje se na kraju rešilo zaista montiranim procesom u
Solunu i streljanjem Apisa i njegovih najbližih, prema tome završilo se
pobedom civilnih vlasti, ali u tom trenutku je to bilo neizvesno.
I taj atentat se mora tako gledati, jer je Ujedinjenje ili smrt
pripremalo atentatore koji su bili u Srbiji, sigurno dve godine su bili
tu, prebacilo ih je u Bosnu, naoružalo i organizovalo sve. Tu nema
nikakvog spora o odgovornosti. I po mom mišljenju, daleko bi bilo bolje
da se naši istoričari bave tim pitanjem, odnosno zašto država nikad nema
snage, zašto su ti nekontrolisani elementi, od Apisa do današnjih
huligana, uvek jači od te države, dakle, o čemu se tu radi. To je za
mene presudno pitanje. Ne kažem da je država odgovorna za Prvi svetski
rat, taman posla, tu su sasvim jasni interesi velikih sila, i ona se
samo tu, po mom mišljenju, pogrešno namestila, po svom običaju, ponovo.
Ali ova dimenzija je za mene, kao nekog ko ovde živi, presudna.
To je, dakle, priča što se tiče odgovornosti, ukratko, velikih sila,
što se tiče pitanja uloge Srbije u svemu tome, ali to je sad još uvek
daleko od odgovora zašto mi imamo ovu histeriju u Srbiji. Odmah da kažem
da Prvi svetski rat ima ogroman takozvani identitetski potencijal. On
je prosto idealan događaj da preko njega šaljemo razne proto-fašističke
poruke koje je potrebno slati u određenom trenutku, i vratiću se na to.
Ali sad mislim da moramo da se vratimo na istoriju socijalističke
Jugoslavije i na upotrebe Prvog svetskog rata i na ulogu koju je priča o
Prvom svetskom ratu imala.
Prva godina koje moramo da se setimo je 1972. kada izlazi Vreme smrti
Dobice Ćosića. Taj roman je okidač, i to će postati biblija svih
nacionalističkih krugova koji će se umnožavati od tih sedamdesetih
godina pa nadalje. To će postati ta sveta knjiga, to objašnjenje koje se
traži, ta riznica velikih misli i mudrosti, ali će biti potrebno 10
godina, a biće potrebno i da Tito umre, da bi se desio sledeći događaj –
to je 1983 – sama sam bila iznenađena kad sam spremajući ovo našla taj
datum: da Jugoslovensko dramsko tada postavlja Kolubarsku bitku. Mislila
da je to bilo mnogo kasnije – ne, to je 1983. godina.
Išla sam na tu predstavu, i sećam se da nisam mogla da verujem šta se
tamo dešavalo. Ljudi su ustajali, vikali ’Juriš’, pevali; ta publika
samo što nije sklonila te glumce i krenula u rat odmah. Dakle, to je
bilo jedno stanje nezabeleženo sigurno u pozorištu, možda je Nemačka
ranih tridesetih imala takve, to bi bilo zanimljivo videti, ali ja se
dobro sećam te predstave koja je bila jasan početak rata drugim
sredstvima, da parafraziram Klauzevica.
Sledeća godina je 1985, kada izlazi Knjiga o Milutinu. Milutin je
srpski seljak, da podsetimo, njegova ključna žrtva je žrtva u Prvom
svetskom ratu. Taj roman opisuje njegove razne nedaće, i Drugi svetski
rat i tako dalje, ali zapravo je presudno ono što se dešava sa njim u
Prvom svetskom ratu, gde se pokazuje da je on, pod jedan, neshvaćen (on
je, naravno, ta Srbija) – pokazuje se da je on žrtvovan za pogrešni
cilj, Jugoslaviju, zloupotrebljen do maksimuma, siromašan i jadan i tako
dalje.
Dakle, knjiga o Milutinu je, mogli bismo da kažemo, jedan kratki kurs
Vremena smrti. Ko će sad to da čita, to je stvarno preogromno i
predosadno, dakle Knjiga o Milutinu je idealna – 100 strana, jedno 20
izdanja, 6 miliona prodatih primeraka, to je taj ekstrakt. To je taj
dajdžest misli Dobrice Ćosića, biser do bisera.
I onda imamo 1989. godinu sa Valjevskom bolnicom, opet Jugoslovensko
dramsko, dakle to je opet prerada, ali tu je sad stvar otišla daleko,
Milošević je sad već na vlasti. Lično ne verujem u spontanitet tih
umetničkih dela. Sklona sam, iako ne verujem u teorije zavere, ali
sklona sam da mislim da su ta dela, pogotovo njihova kondenzacija od
polovine osamdesetih godina, bila deo priprema tih ratova, da je to
takozvana ideološka pozadina tih ratova, i da je u tome bilo i nekog
sistema, što bi se reklo; da to nije bio samo vapaj umetničkih duša, već
da je tu bilo i malo ozbiljnije pozadine.
Ono što je sada dokaz za moju tvrdnju jeste činjenica da, kad su
ratovi počeli, svi su zaboravili Prvi svetski rat. Da li ste vi ikada od
1991. čuli išta o Prvom svetskom ratu? Ne. On je potpuno zaboravljen od
tog trenutka. Prema tome, on je samo bio upotrebljen da bi se napravila
ta potrebna psihološka napetost u kojoj možete da napravite novi rat.
Onda je došla promena vlasti 2000. godine. Niko više nije pomenuo
Prvi svetski rat. Sva koncentracija je bila na Drugom svetskom ratu. Sva
koncentracija je bila na rehabilitaciji Draže Mihajlovića, na promeni
ulica, rušenju spomenika, menjanju udžbenika, sve ono što smo toliko
puta pričali. Dakle Prvog svetskog rata nema poslednje dve decenije. To
je zapravo najbolji dokaz da on, zapravo, nikoga ni ne interesuje i da
ovde uopšte ni sada ne govorimo o Prvom svetskom ratu.
E pa sad, kako onda možemo da razumemo šta se sada dešava. Naravno,
mi možemo da kažemo da je to ventil za frustrirano društvo. I bićemo u
pravu. I bićemo u pravu kad kažemo da se svi bolje osećaju kad zbijaju
redove, kada se stave u stado, kada ih predsednik pohvali što su to sve
lepo rekli, kad se svi svedu na jednu misao. Dobro, to je takođe važna
komponenta, dakle ta autoritarnost, gde je svima bolje da misle isto.
Sada ću da se vratim na ono što sam na početku najavila, odnosno da je
Prvi svetski rat idealan prostor za tu manipulaciju. U njemu se dakle
nalazi sve ono što je potrebno da bi postalo politički okidač. Imamo
realno ogromne srpske žrtve, imamo smrt na sve strane: smrt onih koji su
bili u vojsci, smrt civila, tifus, okupaciju, preteču koncentracionih
logora u Mačvi i tako dalje.
Imamo, što je vrlo važno, pobedu. Neophodno je da ide ta kombinacija –
i žrva i pobeda; to mora da ide zajedno. Imamo tu stalnu neshvaćenost –
dakle sad se vraćam na Milutina – niko tu žrtvu nije dovoljno shvatio, a
cilj je opet bio pogrešan, tj. Jugoslavija. Imamo tu ideju da mi uvek
sve radimo za druge – dakle to piše i u udžbeniku, piše da se Srbija
ponovo, po ko zna koji put, sa pogrešne strane istorije vratila na pravu
i pružila ruku Hrvatima koji će uvek biti na pogrešnoj strani i tako
dalje.
Imamo tu ideju da ovde počinju svi svetski ratovi, da se oni ovde
završavaju, dakle čitav niz tih presudnih mitskih momenata u svesti,
našli su se baš oko Prvog svetskog rata i zato je on užasno zgodan za
upotrebu. Međutim, recimo ako govorimo o tim žrtvama, odnos prema tim
žrtvama kao stvarnim ljudima pokazuje da oni uopšte nisu važni. Oni pre
svega nikada nisu pobrojani. I niko neće da oni ikada budu pobrojani.
Idealno je da se doda još jedno 500 hiljada, ako je moguće. U udžbeniku
piše milion i po. Ono što je realna procena istoričara je 700 hiljada.
Dakle, uvek govorimo o tome, ali niko, pa ni danas, ne pokreće pitanje
eventualnog stvarnog utvrđivanja broja tih žrtava. Prema tome, taj odnos
prema žrtvama, prema realnim ljudima pokazuje da uopšte nisu u pitanju
žrtve, dakle opet je u pitanju nešto drugo. I mi sada tražimo šta bi to
bilo.
Ono što je sada važno, to je ponašanje predsednika Nikolića u tim
danima oko proslave primirja 11. novembra. On je tada, da tako kažem,
re-sahranio Milunku Savić, i on je tada napisao jedan istorijski referat
za Politiku na više strana. Ono što je jasno iz njegovog govora, prvo,
to je da se tu uopšte ne radi o 1914. kao što smo, evo, do sada već
naslutili, nego se naravno radi o 1991, za početak. Jer on više puta
ponavlja ’hoće da nas optuže po treći put, po četvrti put u ovom veku
optužuje se Srbija da je za sve kriva’, i za taj rat, i za ratove
devedesetih. Dakle, to je nešto što je refren njegovog istorijskog
referata, i jasno je da je to ključna poruka. Dakle, poruka je kakav
treba da nam bude odnos prema ratovima devedesetih, a ne prema Prvom
svetskom ratu i on sve vreme skida odgovornost sa Srbije za ratove
devedesetih.
U tom svom istorijskom referatu objavljenom u Politici, pored tog
svog bavljenja 1991, on eksplicite ponavlja i cilj. Jer on na kraju tog
svog referata kaže ’umesto da se mi time bavimo svi’, predlaže
predsednik Nikolić – evo citiram – ’zapitajmo se kako žive Srbi u
Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu’. I to je
to. Dakle, on u stvari ne govori ni o prošlosti. On govori o budućem
ratu.
A ova tobože nevina rečenica ’zapitajmo se kako oni žive’ – pa to je
Miloševićeva rečenica. Rat je počeo kao odbrambeni rat Srba koji žive u
Hrvatskoj, Crnoj Gori i tako dalje, i rat je počeo sa idejom da eto
valjda i mi imamo pravo da svi Srbi žive u jednoj državi. Je l’ tako? To
je program hiljadu puta izgovoren. Mi se samo pravimo da ne znamo šta
on znači. Njega je ponovio predsednik Nikolić u zaključnom delu svog
istorijskog referata, dakle on nam je objasnio i šta je cilj.
Dva su se simbola stekla tih dana. Jedan je prošle godine, što bi
rekla Olga Manojlović, inventovan, to je onaj cvet Ramonda, koja ima s
jedne strane onu petljicu koja je iz Albanske spomenice – dakle, gde
treba svako od nas da se oseća kao da prelazi preko Albanije – o tome
smo zabeležili sve što imamo da kažemo, a taj cvet je takođe izuzetno
zanimljiva stvar. Dakle, proučila sam sve, koliko sam stigla, blogova i
svega, diskusija, i svi su se ti diskutanti složili da taj cvet raste
samo na Kajmakčalanu. Taj cvet jeste endemski na Balkanu, ali na jednom
širokom pojasu, od Epira do Bugarske taj cvet raste, međutim to je
potpuno bezveze da on raste na tolikom prostoru. I sada, ako gledamo, on
je sada već sveden, jadan cvet, raste samo na Kajmakčalanu, to je prva
stvar.
Druga stvar, za njega presudna, jeste da je on cvet feniks.
Dakle, vi
ga kao uberete, on se osuši, vi ga zalijete, i on opet – što je,
naravno, priča o Srbiji, oni to otvoreno kažu, ali ja želim ponovo da
napomenem: ne mislim da oni govore o prošlosti. Oni se pozivaju na nju,
ali oni hoće da kažu: ako se Srbija toliko puta ponovo podigla, ništa
nas neće koštati da ponovo se tako osušimo pa zalijemo, osušimo, pa
zalijemo.
Dakle, to je poruka za budućnost. Milunka Savić, sada otkrivena, a
želim da se vratim na to da je ona zapravo bila zaboravljena u
kraljevini, jer je ona njima nešto smetala tada, a da je od Branka
Pešića dobila stan u Beogradu, i od socijalističkih vlasti je dobila
penziju, prema tome, ona je itekako dobila svoje mesto u društvu, ali za
vreme komunizma a ne onako kako predsednik kaže. Međutim, šta kaže
predsednik? Predsedniku naravno nije ni do Milunke. Jer u jednom momentu
sam pomislila ’pa čekaj, ovo možda nije tako loše jer je gender
korektno, pa kao baš lepo što su našli Milunku’. Međutim, to je silovana
Milunka. Ova Milunka nije zbog sebe važna, nego da bi se reklo ovo
(kaže predsednik Nikolić): ’Odvažna kad treba. Nepobediva i uspravna
(dakle Srbija ponovo). Svakom da se nađe i pomogne (dakle, opet ta ideja
da mi uvek pružamo ruku), a opet, skrajnuta kad drugi pomisle da tako
velika i snažna može da zasmeta’. E sad ja stvarno ostajem nema, jer ne
znam da li je Milunka velika i snažna, ili je to možda Srbija.
Za mene ni Milunka ni Srbija nisu velike i snažne, ali je poruka
direktno iz Vremena smrti Dobrice Ćosića. Dakle to je direktno ta misao
kako se dobija u ratu, gubi u miru, kako vas skrajnu kad se uplaše tobož
od vaše veličine – mislim, to stvarno treba da si dobro oboleo da
veruješ da se neko plaši te veličine. Dakle, tu su sad ta dva simbola
bila izuzetno važna. Ali ni to nije dovoljno. Dakle, za ovaj stepen
histerije, meni se čini da treba tražiti dalje. Dokaz za mene da to nije
dovoljno jeste činjenica da je ovde, na primer 2012-2013, moglo da bude
proslavljeno 100 godina Balkanskih ratova. To je prošlo mukom,
potpunim. Dakle, ovde se ne radi ni o kakvim proslavljanjima istorije,
jubileja, poštovanju naših tradicija, što bi rekao predsednik – jer što
se toga niste setili pre dve godine, kad su bili Balkanski ratovi?
Užasno su bili važni.
Prema tome, treba iskoristiti ovaj trenutak i mislim da upravo čitavu
ovu histeriju treba razumeti samo u okviru ovog političkog trenutka.
Vrlo, vrlo konkretnog ovog trenutka. I mislim da je poenta u tome što je
u stvari predsednik Nikolić održao jedan vrlo antievropski govor. I on
daje jednu krajnje stereotipnu sliku o ciničnom Zapadu koji je spreman
na sve, pa i istinu da pogazi, koji sve to radi zbog svojih interesa,
ili kao što kaže predsednik, nekoliko srebrnjaka – mislim, srebrnjaka,
iz kog je to vremena? – da Evropa zbog svog jedinstva revidira (to je
opet ona ideja da Brisel naredi nekim istoričarima da oni napišu neku
istoriju, i tako dalje).
Prema tome mislim da cela ova histerija mora da se razume u okviru
podele između Nikolića i Vučića – da jeste možda u dužnosti predsednika
da stavlja vence na spomenike, ali da nije u njegovoj dužnosti da drži
ovakvu vrstu govora, i da je ovo na simboličkom planu ono o čemu je Vesna Pešić
pričala, odnosno nova uloga predsednika, koji sada izlazi iz ustavom
zadate svoje uloge, koje se lepo, za svaku pohvalu, držao prethodnih
godinu i po dana. Ali da je ova sada vrsta govora nešto što je direktan,
zapravo njegov ili njegove okoline, stav prema evropskim integracijama
Srbije.
Ja to ne mogu drukčije da razumem, zbog toga što zemlja koja kreće u
evropske integracije, i čeka da li će danas ili sutra da dobije ono na
potpisivanje – ta zemlja treba da iskoristi Prvi svetski rat i da kaže
’Mi smo saveznici. Mi smo dobili prvu bitku, bitku na Ceru. Mi smo
dobili Kolubarsku bitku i zajedno smo bili na Solunskom frontu’. Dakle,
ovo je neverovatna priča za korišćenje u smislu evropskih integracija,
ako je to interes ove zemlje. Ovakvi istupi predsednika govore da to
nije interes ove zemlje. Jer on zapravo preko Prvog svetskog rata, pre
svega nanovo poništava ulogu Srbije, što je ovde uobičajeno, ali u
stvari on sada objavljuje rat tom Zapadu, militantnim govorom, on govori
’mi ovo ne smemo dozvoliti, mi ovo nećemo prećutati, govorićemo makar
jedan glas samo ostao’, i tako dalje, dakle on direktno baca rukavice u
lice tim evropskim državama i to je, po mom mišljenju, pravi okvir u
kome mi treba ovo da razumemo.
Ono što je takođe uvek naša tema, to je zašto su se sad svi tako
primili. Jedna stvar je to što vole da dele jednu misao, i to im je kao
da dele jednu vatru, tako, lepše se osećaju u toj pećini, ali tu je i
taj stalni proto-fašizam koji vi za čas možete da dozovete, i želim da
uputim naše slušaoce na jednu izvanrednu, neobičnu kritiku pozorišnu,
koja se pojavila u Politici za vikend, kritiku iz pera Ane Tasić, koja
je pisala o nečemu što ja nisam ni primetila, a to je da je Srpska
trilogija postavljena sad ponovo u Narodnom pozorištu, da je bila
pretpremijera, i da je ta pretpremijera – ona to nije rekla – u stvari
potpuno identična onome što se desilo i na predstavi Kolubarska bitka:
ljudi su ustajali, pevali su Tamo daleko cela sala, cela publika je
stajala u stavu mirno, kao da je to himna, potpuna je bila euforija i
glumaca i publike. Dakle, ponovilo se sve ono što se desilo 1983.
godine.
Dakle vi idete na jedno dizanje emocija koje nikada nije slučajno, i
zato sam tada rekla da ne verujem u spontanitet tadašnjih umetničkih
ambicija, predstava i romana, i ne verujem ni sada, jer kako baš taj
užasni, bezvredni kič, Srpska trilogija, da se sada nađe i uklopi u celu
stvar. Ima toliko dobrih stvari koje bi se moglo o tome napraviti,
stavite Brehta, ali on je protiv ratova. Ali ne, nego se prevo peva Tamo
daleko. Tako da, zašto je to masovna histerija? Zato što mislim da je
ovo u stvari bio ventil ne samo za onu opštu frustraciju o kojoj mi
govorimo, nego za tu frustraciju Evropom.
Mislim da su oni sad, svi ti koji su se uključili, ta opšta ponovo
podignuta temperatura, su se osetili olakšani da, napadajući pobogu
britanskog istoričara, u stvari napadaju Evropu; da je ta knjiga
Mesečari – možeš misliti, jedna knjiga sa fusnotama, ozbiljna, šta sad
ima Ljuba Simović da se obračunava sa britanskim istoričarem, na šta to
liči uopšte – ali da je to zato što je on sada postao zapravo simbol te
Evrope i da je ovo u stvari taj pravi odušak tog odnosa. To stvaranje
tog osećaja da smo mi ugroženi, da ima negde neka neverovatna laž protiv
nas (koja nikakve veze, naravno, s nama nema), i da mi sad treba protiv
toga vrlo strasno svi da se uključimo u tu borbu – dakle ja to tako
razumem.
U užepolitičkom smislu, razumem to kao novu politiku Tomislava
Nikolića i ugrožavanje evropskog puta Srbije oličenog u Aleksandru
Vučiću, a u kolektivnom smislu kao zapravo pravi izraz odnosa prema
Evropi, na isti način kao što su dvojezične table u Vukovaru samo,
naravno, simptom za jedan, u stvari, rasizam koji postoji prema Srbima u
hrvatskom društvu. Dakle, to su ta pomeranja.
Ti kao lupaš tablu, a u stvari genocidiraš ili isteruješ Srbe i radiš
s njima šta hoćeš, a ti ovde vešaš britanskog istoričara naopačke zato
što ti u stvari na taj način možeš da iskažeš svoj kompleks niže
vrednosti, svoj strah, svoje nesnalaženje u toj Evropi, svoje
nerazumevanje, svoju anksioznost i paniku da se ti u stvari tamo nećeš
snaći. I ja mislim da je to u stvari taj najdublji korak i najdublji
sloj, i da mi treba da tako čitamo ovo stanje nastalo oko Prvog svetskog
rata.
Svetlana Lukić: A da, još je zgodno, ko će onda da pominje Tomašicu.
Dubravka Stojanović: I to i hiljadu drugih stvari,
Srbijagas, mislim, može da posluži za svašta. Ali ne mogu drukčije da
razumem taj referat na 20 strana. To mu je neko napisao. I to neko ko to
dobro zna, jer govori o Fišeru. Nije to čak ni Oliver Antić. To nije
spontano iz nečije duše izašlo, nego je to deo političkog obračuna koji
je u toku.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. (...) Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 02.12.2013. (iz transkripta emisije)
COMMENTS