$type=ticker$cols=2$count=30

Peščanik, transkript emisije, Dubravka Stojanović

SHARE:





Svetlana Lukić:

(...)  Slušate istoričarku Dubravku Stojanović.


Dubravka Stojanović:

Slušaoci Peščanika navikli su na moju večitu jadikovku o tome koliko se mnogo istorije u Srbiji stalno proizvodi. I uvek se vraćamo na ono da je kod nas prošlost manje predvidiva od budućnosti. Međutim, sad sam i ja zatečena jer – evo odmah da se poverim: idem sredinom decembra na jedan skup u Solun, božanstveni, balkanološki, na temu ’Istorija i populistička vremena’. Ja lepo prijavim referat: Drugi svetski rat, serija ’Ravna Gora’, rehabilitacija; sve najsvežije stvari donosim i ne slutim – to je bilo pre jedno mesec dana – da će me vreme potpuno pregaziti. Drugi svetski rat, pa čak i serija Radoša Bajića odlazi u drugi plan, Prvi svetski rat potpuno briše Drugi, te ja sad moram da menjam referat.

Svi, od pesnika, istoričara do predsednika države bave se revidiranjem Prvog svetskog rata, analizama Prvog svetskog rata, predsednik nam je napisao referat za naučni skup – dakle tu se nešto ozbiljno dešava. Prvo treba da počnemo od toga šta je uopšte bio povod. Dakle, povod je bila prvo knjiga britanskog istoričara Mesečari, gde se on bavi uzrocima Prvog svetskog rata. Odmah da kažem, izašle su stotine knjiga o tome i nijedna nije izazvala ovakvu reakciju. Da ne govorim da su izašle hiljade knjiga o srpskim zločinima devedesetih – nijedna nije izazvala ovakvu reakciju.
Prema tome, postavlja se ključno pitanje: kako jednom društvu koje je pokazalo apsolutnu tupost, koje nije imalo empatiju ni prema čemu, koje ne zna da se sad otkriva najstrašnija masovna grobnica – kako sad baš jedna knjiga, i to ozbiljna istoriografska knjiga – nije to tv serija nego knjiga, ozbiljna, sa fusnotama – kako to da jedna knjiga izazove ovakvu lavinu histerije? Mislim da je to neverovatan simptom kojim mi sada treba da se bavimo.
Kako je nastala knjiga Kristofera Klarka? Desilo se to da ljudi preispituju svoje sredine. I sad, da se vratimo na ono kako se uopšte tretirao Prvi svetski rat, što se istoriografija tiče, u državama Antante, gde je oduvek bilo nesporno da su Nemačka i Austrougarska te koje su za taj rat pre svega odgovorne. Onda se 1962. godine pojavila ta prekretna knjiga nemačkog istoričara Frica Fišera, gde je on postavio pitanje nemačke odgovornosti, gde je precizno dokazao da je Nemačka odluku o početku rata donela već sigurno 1908. I on je to vrlo detaljno dokazao. Od te knjige dolazi do preokreta u Nemačkoj. Do nje, proces denacifikacije je podrazumevao da je Hitler iskliznuće iz nemačke istorije. Postavljanjem pitanja nemačke odgovornosti i ratnog programa Nemačke, Fišer je pokazao da se radi o kontinuitetu, od ujedinjenja Nemačke 1871. do 1945. I to je njegova glavna teza, i kod nas je preveden njegov zaključak, Savez elita, koji bi svako trebalo da pročita. Dakle, Fric Fišer: Savez elita.

I on tu pokazuje kontinuitet nemačke osvajačke politike. Ta knjiga je pokrenula ono što se u Nemačkoj zove Historikerstreit, odnosno rat među istoričarima, koji je u potpunosti promenio nemačko društvo, omogućio 1968, dao joj argumente da bi se postavilo pitanje ’Tata, gde si ti bio za vreme rata’. I u nemačkom društvu pokrenuta je priča o dubinskim razlozima nemačke ekspanzionističke politike i to je – bez ikakve dileme danas možemo da kažemo – pobednička opcija u nemačkoj istoriografiji. Niko osim ekstremne desnice danas više ne postavlja to pitanje.

Međutim, naravno da moderne britanske, francuske istoriografije ili kanadska, ili američka, ne mogu biti zadovoljne time da odgovornost bude samo nemačka. To je ono što se ovde uopšte ne razume. Ovde se sve mora videti crno-belo, naša strana mora biti besprekorno čista, što naravno nije slučaj u modernim društvima u kojima nauka pre svega ima dužnost da preispituje, da se samopreispituje. I te ozbiljne istorigrafije se već decenijama bave odgovornošću svoje strane.

E sad, drugi je problem što to ovde niko nije primetio, što niko te knjige nije pročitao, što ne znaju da je to rešeno u tim istoriografijama – odnosno da odgovornost nije samo nemačka; da odgovornost mora da se vidi i na strani država Antante; da odgovornost leži u sistemu imperijalizma i podele sveta; da je Nemačka samo na to zakasnila i tražila novu podelu i svoje mesto, ali da Britaniji i Francuskoj na pamet nije palo da na bilo koji način dele taj kolač. Francuskoj istoriografiji je potpuno jasno, bez ikakvog spora, da se Francuska od 1801, od gubitka Alzasa i Lorene, sprema za rat sa Nemačkom.
Nema dileme da je nekoliko planova za taj rat postojalo i da je konačno usvojen isti plan kakav su imali Nemci, da će za 6 nedelja neprijatelj biti savladan, s nemačke strane bila je ideja da će se kafa piti u Parizu, a sa francuske, pak, da će to biti u Berlinu. Prema tome, nikakve dileme nema da se obe sile spremaju za taj svoj, međusobni lokalni rat, kao što i s druge strane postoji ova globalna perspektiva imperijalizma, gde svako traži svoje mesto.

Prema tome, ovo što se sada desilo sa ovom knjigom, pre svega nije nikakav eksces – to je nešto što je u dubokoj tradiciji savremenih istoriografija koje su, pre svega, kritične prema samima sebi, i to je veoma ozbiljan pokazatelj da naši istoričari razumeju svoju struku isključivo kao sluškinju države, zbog toga što oni vide da tebi samo neko treba da naredi i ti onda pišeš. I oni verovatno misle da je Kristoferu Klarku to neko naredio. I to se vidi iz ovih čestih zahteva da država Srbija treba da reaguje, da naša diplomatija treba notu da napiše, da valjda naš ambasador u Londonu traži zabranu knjige – što sad naravno govori o razumevanju slobode izražavanja, naučne slobode, pa sad možemo bolje da razumemo zašto su se kod nas zabranjivale knjige i da to nije uvek stvar nečije političke komesarske odluke, već da to baš idu iz tih najužih kugova zahtevi da se neka knjiga zabrani.

E sad se postavlja ovo pitanje koje je ovde izazvalo toliku reakciju, to pitanje uloge Srbije u svemu tome, odnosno mi sad treba da se suočimo s tim da od Berlinskog kongresa 1878, dakle od trenutka kad je Bosna i Hercegovina stavljena pod kontrolu Austrougarske, ovde nastupa apsolutna histerija, dakle od tog trenutka počinje mentalna, psihološka, ideološka, politička, vojna priprema za taj takozvani konačni obračun. I tu nema nikakve dileme, ko god pogleda štampu iz tog vremena videće koliko je neprekidno bilo tog leleka za Bosnom koja je naša, koja nam je oduzeta, koja je nepravedno poklonjena i tako dalje.

Novi okidač je aneksija Bosne 1908, koju sam pažljivo proučavala kroz štampu i sve što je napisano tada. To izaziva potpuno stanje neposredne ratne opasnosti, tu su svi, uključujući i Jovana Skerlića, uključujući sve one koje bismo danas nazvali liberalima ili zapadnjacima, oni su svi već – zamišljam ih – naoružani, spremaju se da krenu i samo čekaju mig od Petrograda – mada je Petrograd naravno prihvatio aneksiju Bosne i Hercegovine. Godinu dana traje atmosfera potpune spremnosti za taj rat. Dakle, to je druga stepenica.
Treća stepenica su Balkanski ratovi, koji su sada dali krila, Srbija je udvostručila svoju teritoriju, rešeno je takozvano pitanje na jugu, dakle, sad ostaje taj obračun na zapadu. U tom spoljnopolitičkom okruženju, i tom dizanju temperature neprekidnom, tokom 40 godina, u tome imamo taj takozvani sukob vojnih i civilnih vlasti. Dakle, između ovih koji su izveli prevrat 1903, između Apisa i Crne ruke kasnije, i civilnih vlasti, kao što je kralj i kao što je Nikola Pašić i njegova vlada. Taj sukob traje od samog početka, podaci koje imamo govore o tome da je Apis apsolutni vladar iz senke, da sve važne odluke, od toga ko će biti ministar, do toga kakav će se sporazum sa Bugarskom potpisati odlučuje na kraju on, da se on ponaša tako da kada mu se ne dopada nešto, on gužva papir i gađa ministra i tera ga da to sve promeni. Prema tome, on je i više od vladara iz senke, to se apsolutno vidi iz svih izvora. Vidi se da je vlast negde izvan institucija, negde na drugom mestu.

Kad su se završili Balkanski ratovi, ne znajući više kako da ih smiri pretpostavljam, Pašić toj grupi oficira daje takozvane nove krajeve: Kosovo, Sandžak i Makedoniju, njima na upravu. Tamo je uvden vojni režim, ali nije samo uveden vojni režim, nego je dato baš njima. Dakle oni to dobijaju kao neko feudalno leno, oni to dobijaju kao plemićku titulu, otprilike iz zahvalnosti za sve dobro što su učinili. Njihova moć je sada tek time uveličana i naravno, oni nisu time zadovoljeni, naprotiv, to je samo potvrda slabosti države i da država ne može protiv njih. Oni 1911. prave tajno udruženje za koje, podsećam, obično se govori Crna ruka, ali podsećam da se zvalo Ujedinjenje ili smrt i podsećam da su se njihove novine zvale Pijemont – dakle, onaj deo Italije koji je izvršio ujedinjenje. Prema tome, nema nikakvog spora šta je njihov politički program.
Njihov politički program je takozvano ujedinjenje srpskog naroda, pa sad još ako tu neko upadne – upadne. Oni od početka 1914. ulaze u otvoreni sukob sa takozvanim civilnim valstima. Vrlo je neizvesno u tom sukobu ko bi odneo pobedu.
Rezultat tog sukoba je povlačenje kralja Petra u junu 1914. i prepuštanje vlasti onome koga zovemo regent Aleksandar, to se dešava zbog toga, a ne zbog slabog zdravlja, kao što se obično kaže. Zbog toga se raspisuju i izbori za leto 1914, i to je jedan sukob biti ili ne biti. To je sukob definitivan ko će pobediti. U tom sukobu dolazi do Sarajevskog atentata. Znači, mi ne smemo taj atentat da gledamo izvan tih unutrašnjih sukoba i sasvim je sigurno da je politički deo oko atentata upućen protiv civilnih vlasti, protiv Pašićeve vlade i protiv, u krajnjoj liniji, kralja Petra.

Šta su oni hteli time da postignu, ne možemo zati. Da li su oni očekivali lokalni rat, da li su uopšte očekivali rat; ne verujem da su očekivali svetski – oni nisu znali za ove nemačke planove – ali ono što je sigurno, to je da to vladi nije odgovaralo, da je Pašić upravo bio u predizbornoj kampanji u Nišu kad mu je stigla ta vest, i svi izveštaji govore da je bio potpuno konsterniran i svestan šta znači atentat u Sarajevu. Kad stiže ta vest, on je u kampanji, drži čovek mitinge, dakle ne sluti ništa i sasvim je sigurno da zvanična srpska civilna vlast nema nikakvog interesa u tome, ali ovi imaju. I kažem, to je pitanje života ili smrti, koje se na kraju rešilo zaista montiranim procesom u Solunu i streljanjem Apisa i njegovih najbližih, prema tome završilo se pobedom civilnih vlasti, ali u tom trenutku je to bilo neizvesno.

I taj atentat se mora tako gledati, jer je Ujedinjenje ili smrt pripremalo atentatore koji su bili u Srbiji, sigurno dve godine su bili tu, prebacilo ih je u Bosnu, naoružalo i organizovalo sve. Tu nema nikakvog spora o odgovornosti. I po mom mišljenju, daleko bi bilo bolje da se naši istoričari bave tim pitanjem, odnosno zašto država nikad nema snage, zašto su ti nekontrolisani elementi, od Apisa do današnjih huligana, uvek jači od te države, dakle, o čemu se tu radi. To je za mene presudno pitanje. Ne kažem da je država odgovorna za Prvi svetski rat, taman posla, tu su sasvim jasni interesi velikih sila, i ona se samo tu, po mom mišljenju, pogrešno namestila, po svom običaju, ponovo. Ali ova dimenzija je za mene, kao nekog ko ovde živi, presudna.
To je, dakle, priča što se tiče odgovornosti, ukratko, velikih sila, što se tiče pitanja uloge Srbije u svemu tome, ali to je sad još uvek daleko od odgovora zašto mi imamo ovu histeriju u Srbiji. Odmah da kažem da Prvi svetski rat ima ogroman takozvani identitetski potencijal. On je prosto idealan događaj da preko njega šaljemo razne proto-fašističke poruke koje je potrebno slati u određenom trenutku, i vratiću se na to. Ali sad mislim da moramo da se vratimo na istoriju socijalističke Jugoslavije i na upotrebe Prvog svetskog rata i na ulogu koju je priča o Prvom svetskom ratu imala.

Prva godina koje moramo da se setimo je 1972. kada izlazi Vreme smrti Dobice Ćosića. Taj roman je okidač, i to će postati biblija svih nacionalističkih krugova koji će se umnožavati od tih sedamdesetih godina pa nadalje. To će postati ta sveta knjiga, to objašnjenje koje se traži, ta riznica velikih misli i mudrosti, ali će biti potrebno 10 godina, a biće potrebno i da Tito umre, da bi se desio sledeći događaj – to je 1983 – sama sam bila iznenađena kad sam spremajući ovo našla taj datum: da Jugoslovensko dramsko tada postavlja Kolubarsku bitku. Mislila da je to bilo mnogo kasnije – ne, to je 1983. godina.
Išla sam na tu predstavu, i sećam se da nisam mogla da verujem šta se tamo dešavalo. Ljudi su ustajali, vikali ’Juriš’, pevali; ta publika samo što nije sklonila te glumce i krenula u rat odmah. Dakle, to je bilo jedno stanje nezabeleženo sigurno u pozorištu, možda je Nemačka ranih tridesetih imala takve, to bi bilo zanimljivo videti, ali ja se dobro sećam te predstave koja je bila jasan početak rata drugim sredstvima, da parafraziram Klauzevica.

Sledeća godina je 1985, kada izlazi Knjiga o Milutinu. Milutin je srpski seljak, da podsetimo, njegova ključna žrtva je žrtva u Prvom svetskom ratu. Taj roman opisuje njegove razne nedaće, i Drugi svetski rat i tako dalje, ali zapravo je presudno ono što se dešava sa njim u Prvom svetskom ratu, gde se pokazuje da je on, pod jedan, neshvaćen (on je, naravno, ta Srbija) – pokazuje se da je on žrtvovan za pogrešni cilj, Jugoslaviju, zloupotrebljen do maksimuma, siromašan i jadan i tako dalje.
Dakle, knjiga o Milutinu je, mogli bismo da kažemo, jedan kratki kurs Vremena smrti. Ko će sad to da čita, to je stvarno preogromno i predosadno, dakle Knjiga o Milutinu je idealna – 100 strana, jedno 20 izdanja, 6 miliona prodatih primeraka, to je taj ekstrakt. To je taj dajdžest misli Dobrice Ćosića, biser do bisera.
I onda imamo 1989. godinu sa Valjevskom bolnicom, opet Jugoslovensko dramsko, dakle to je opet prerada, ali tu je sad stvar otišla daleko, Milošević je sad već na vlasti. Lično ne verujem u spontanitet tih umetničkih dela. Sklona sam, iako ne verujem u teorije zavere, ali sklona sam da mislim da su ta dela, pogotovo njihova kondenzacija od polovine osamdesetih godina, bila deo priprema tih ratova, da je to takozvana ideološka pozadina tih ratova, i da je u tome bilo i nekog sistema, što bi se reklo; da to nije bio samo vapaj umetničkih duša, već da je tu bilo i malo ozbiljnije pozadine.

Ono što je sada dokaz za moju tvrdnju jeste činjenica da, kad su ratovi počeli, svi su zaboravili Prvi svetski rat. Da li ste vi ikada od 1991. čuli išta o Prvom svetskom ratu? Ne. On je potpuno zaboravljen od tog trenutka. Prema tome, on je samo bio upotrebljen da bi se napravila ta potrebna psihološka napetost u kojoj možete da napravite novi rat.
Onda je došla promena vlasti 2000. godine. Niko više nije pomenuo Prvi svetski rat. Sva koncentracija je bila na Drugom svetskom ratu. Sva koncentracija je bila na rehabilitaciji Draže Mihajlovića, na promeni ulica, rušenju spomenika, menjanju udžbenika, sve ono što smo toliko puta pričali. Dakle Prvog svetskog rata nema poslednje dve decenije. To je zapravo najbolji dokaz da on, zapravo, nikoga ni ne interesuje i da ovde uopšte ni sada ne govorimo o Prvom svetskom ratu.

E pa sad, kako onda možemo da razumemo šta se sada dešava. Naravno, mi možemo da kažemo da je to ventil za frustrirano društvo. I bićemo u pravu. I bićemo u pravu kad kažemo da se svi bolje osećaju kad zbijaju redove, kada se stave u stado, kada ih predsednik pohvali što su to sve lepo rekli, kad se svi svedu na jednu misao. Dobro, to je takođe važna komponenta, dakle ta autoritarnost, gde je svima bolje da misle isto. Sada ću da se vratim na ono što sam na početku najavila, odnosno da je Prvi svetski rat idealan prostor za tu manipulaciju. U njemu se dakle nalazi sve ono što je potrebno da bi postalo politički okidač. Imamo realno ogromne srpske žrtve, imamo smrt na sve strane: smrt onih koji su bili u vojsci, smrt civila, tifus, okupaciju, preteču koncentracionih logora u Mačvi i tako dalje.
Imamo, što je vrlo važno, pobedu. Neophodno je da ide ta kombinacija – i žrva i pobeda; to mora da ide zajedno. Imamo tu stalnu neshvaćenost – dakle sad se vraćam na Milutina – niko tu žrtvu nije dovoljno shvatio, a cilj je opet bio pogrešan, tj. Jugoslavija. Imamo tu ideju da mi uvek sve radimo za druge – dakle to piše i u udžbeniku, piše da se Srbija ponovo, po ko zna koji put, sa pogrešne strane istorije vratila na pravu i pružila ruku Hrvatima koji će uvek biti na pogrešnoj strani i tako dalje.

Imamo tu ideju da ovde počinju svi svetski ratovi, da se oni ovde završavaju, dakle čitav niz tih presudnih mitskih momenata u svesti, našli su se baš oko Prvog svetskog rata i zato je on užasno zgodan za upotrebu. Međutim, recimo ako govorimo o tim žrtvama, odnos prema tim žrtvama kao stvarnim ljudima pokazuje da oni uopšte nisu važni. Oni pre svega nikada nisu pobrojani. I niko neće da oni ikada budu pobrojani. Idealno je da se doda još jedno 500 hiljada, ako je moguće. U udžbeniku piše milion i po. Ono što je realna procena istoričara je 700 hiljada. Dakle, uvek govorimo o tome, ali niko, pa ni danas, ne pokreće pitanje eventualnog stvarnog utvrđivanja broja tih žrtava. Prema tome, taj odnos prema žrtvama, prema realnim ljudima pokazuje da uopšte nisu u pitanju žrtve, dakle opet je u pitanju nešto drugo. I mi sada tražimo šta bi to bilo.
Ono što je sada važno, to je ponašanje predsednika Nikolića u tim danima oko proslave primirja 11. novembra. On je tada, da tako kažem, re-sahranio Milunku Savić, i on je tada napisao jedan istorijski referat za Politiku na više strana. Ono što je jasno iz njegovog govora, prvo, to je da se tu uopšte ne radi o 1914. kao što smo, evo, do sada već naslutili, nego se naravno radi o 1991, za početak. Jer on više puta ponavlja ’hoće da nas optuže po treći put, po četvrti put u ovom veku optužuje se Srbija da je za sve kriva’, i za taj rat, i za ratove devedesetih. Dakle, to je nešto što je refren njegovog istorijskog referata, i jasno je da je to ključna poruka. Dakle, poruka je kakav treba da nam bude odnos prema ratovima devedesetih, a ne prema Prvom svetskom ratu i on sve vreme skida odgovornost sa Srbije za ratove devedesetih.
U tom svom istorijskom referatu objavljenom u Politici, pored tog svog bavljenja 1991, on eksplicite ponavlja i cilj. Jer on na kraju tog svog referata kaže ’umesto da se mi time bavimo svi’, predlaže predsednik Nikolić – evo citiram – ’zapitajmo se kako žive Srbi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu’. I to je to. Dakle, on u stvari ne govori ni o prošlosti. On govori o budućem ratu.
A ova tobože nevina rečenica ’zapitajmo se kako oni žive’ – pa to je Miloševićeva rečenica. Rat je počeo kao odbrambeni rat Srba koji žive u Hrvatskoj, Crnoj Gori i tako dalje, i rat je počeo sa idejom da eto valjda i mi imamo pravo da svi Srbi žive u jednoj državi. Je l’ tako? To je program hiljadu puta izgovoren. Mi se samo pravimo da ne znamo šta on znači. Njega je ponovio predsednik Nikolić u zaključnom delu svog istorijskog referata, dakle on nam je objasnio i šta je cilj.

Dva su se simbola stekla tih dana. Jedan je prošle godine, što bi rekla Olga Manojlović, inventovan, to je onaj cvet Ramonda, koja ima s jedne strane onu petljicu koja je iz Albanske spomenice – dakle, gde treba svako od nas da se oseća kao da prelazi preko Albanije – o tome smo zabeležili sve što imamo da kažemo, a taj cvet je takođe izuzetno zanimljiva stvar. Dakle, proučila sam sve, koliko sam stigla, blogova i svega, diskusija, i svi su se ti diskutanti složili da taj cvet raste samo na Kajmakčalanu. Taj cvet jeste endemski na Balkanu, ali na jednom širokom pojasu, od Epira do Bugarske taj cvet raste, međutim to je potpuno bezveze da on raste na tolikom prostoru. I sada, ako gledamo, on je sada već sveden, jadan cvet, raste samo na Kajmakčalanu, to je prva stvar.

Druga stvar, za njega presudna, jeste da je on cvet feniks.
Dakle, vi ga kao uberete, on se osuši, vi ga zalijete, i on opet – što je, naravno, priča o Srbiji, oni to otvoreno kažu, ali ja želim ponovo da napomenem: ne mislim da oni govore o prošlosti. Oni se pozivaju na nju, ali oni hoće da kažu: ako se Srbija toliko puta ponovo podigla, ništa nas neće koštati da ponovo se tako osušimo pa zalijemo, osušimo, pa zalijemo.
Dakle, to je poruka za budućnost. Milunka Savić, sada otkrivena, a želim da se vratim na to da je ona zapravo bila zaboravljena u kraljevini, jer je ona njima nešto smetala tada, a da je od Branka Pešića dobila stan u Beogradu, i od socijalističkih vlasti je dobila penziju, prema tome, ona je itekako dobila svoje mesto u društvu, ali za vreme komunizma a ne onako kako predsednik kaže. Međutim, šta kaže predsednik? Predsedniku naravno nije ni do Milunke. Jer u jednom momentu sam pomislila ’pa čekaj, ovo možda nije tako loše jer je gender korektno, pa kao baš lepo što su našli Milunku’. Međutim, to je silovana Milunka. Ova Milunka nije zbog sebe važna, nego da bi se reklo ovo (kaže predsednik Nikolić): ’Odvažna kad treba. Nepobediva i uspravna (dakle Srbija ponovo). Svakom da se nađe i pomogne (dakle, opet ta ideja da mi uvek pružamo ruku), a opet, skrajnuta kad drugi pomisle da tako velika i snažna može da zasmeta’. E sad ja stvarno ostajem nema, jer ne znam da li je Milunka velika i snažna, ili je to možda Srbija.

Za mene ni Milunka ni Srbija nisu velike i snažne, ali je poruka direktno iz Vremena smrti Dobrice Ćosića. Dakle to je direktno ta misao kako se dobija u ratu, gubi u miru, kako vas skrajnu kad se uplaše tobož od vaše veličine – mislim, to stvarno treba da si dobro oboleo da veruješ da se neko plaši te veličine. Dakle, tu su sad ta dva simbola bila izuzetno važna. Ali ni to nije dovoljno. Dakle, za ovaj stepen histerije, meni se čini da treba tražiti dalje. Dokaz za mene da to nije dovoljno jeste činjenica da je ovde, na primer 2012-2013, moglo da bude proslavljeno 100 godina Balkanskih ratova. To je prošlo mukom, potpunim. Dakle, ovde se ne radi ni o kakvim proslavljanjima istorije, jubileja, poštovanju naših tradicija, što bi rekao predsednik – jer što se toga niste setili pre dve godine, kad su bili Balkanski ratovi? Užasno su bili važni.
Prema tome, treba iskoristiti ovaj trenutak i mislim da upravo čitavu ovu histeriju treba razumeti samo u okviru ovog političkog trenutka. Vrlo, vrlo konkretnog ovog trenutka. I mislim da je poenta u tome što je u stvari predsednik Nikolić održao jedan vrlo antievropski govor. I on daje jednu krajnje stereotipnu sliku o ciničnom Zapadu koji je spreman na sve, pa i istinu da pogazi, koji sve to radi zbog svojih interesa, ili kao što kaže predsednik, nekoliko srebrnjaka – mislim, srebrnjaka, iz kog je to vremena? – da Evropa zbog svog jedinstva revidira (to je opet ona ideja da Brisel naredi nekim istoričarima da oni napišu neku istoriju, i tako dalje).
Prema tome mislim da cela ova histerija mora da se razume u okviru podele između Nikolića i Vučića – da jeste možda u dužnosti predsednika da stavlja vence na spomenike, ali da nije u njegovoj dužnosti da drži ovakvu vrstu govora, i da je ovo na simboličkom planu ono o čemu je Vesna Pešić pričala, odnosno nova uloga predsednika, koji sada izlazi iz ustavom zadate svoje uloge, koje se lepo, za svaku pohvalu, držao prethodnih godinu i po dana. Ali da je ova sada vrsta govora nešto što je direktan, zapravo njegov ili njegove okoline, stav prema evropskim integracijama Srbije.
Ja to ne mogu drukčije da razumem, zbog toga što zemlja koja kreće u evropske integracije, i čeka da li će danas ili sutra da dobije ono na potpisivanje – ta zemlja treba da iskoristi Prvi svetski rat i da kaže ’Mi smo saveznici. Mi smo dobili prvu bitku, bitku na Ceru. Mi smo dobili Kolubarsku bitku i zajedno smo bili na Solunskom frontu’. Dakle, ovo je neverovatna priča za korišćenje u smislu evropskih integracija, ako je to interes ove zemlje. Ovakvi istupi predsednika govore da to nije interes ove zemlje. Jer on zapravo preko Prvog svetskog rata, pre svega nanovo poništava ulogu Srbije, što je ovde uobičajeno, ali u stvari on sada objavljuje rat tom Zapadu, militantnim govorom, on govori ’mi ovo ne smemo dozvoliti, mi ovo nećemo prećutati, govorićemo makar jedan glas samo ostao’, i tako dalje, dakle on direktno baca rukavice u lice tim evropskim državama i to je, po mom mišljenju, pravi okvir u kome mi treba ovo da razumemo.
Ono što je takođe uvek naša tema, to je zašto su se sad svi tako primili. Jedna stvar je to što vole da dele jednu misao, i to im je kao da dele jednu vatru, tako, lepše se osećaju u toj pećini, ali tu je i taj stalni proto-fašizam koji vi za čas možete da dozovete, i želim da uputim naše slušaoce na jednu izvanrednu, neobičnu kritiku pozorišnu, koja se pojavila u Politici za vikend, kritiku iz pera Ane Tasić, koja je pisala o nečemu što ja nisam ni primetila, a to je da je Srpska trilogija postavljena sad ponovo u Narodnom pozorištu, da je bila pretpremijera, i da je ta pretpremijera – ona to nije rekla – u stvari potpuno identična onome što se desilo i na predstavi Kolubarska bitka: ljudi su ustajali, pevali su Tamo daleko cela sala, cela publika je stajala u stavu mirno, kao da je to himna, potpuna je bila euforija i glumaca i publike. Dakle, ponovilo se sve ono što se desilo 1983. godine.

Dakle vi idete na jedno dizanje emocija koje nikada nije slučajno, i zato sam tada rekla da ne verujem u spontanitet tadašnjih umetničkih ambicija, predstava i romana, i ne verujem ni sada, jer kako baš taj užasni, bezvredni kič, Srpska trilogija, da se sada nađe i uklopi u celu stvar. Ima toliko dobrih stvari koje bi se moglo o tome napraviti, stavite Brehta, ali on je protiv ratova. Ali ne, nego se prevo peva Tamo daleko. Tako da, zašto je to masovna histerija? Zato što mislim da je ovo u stvari bio ventil ne samo za onu opštu frustraciju o kojoj mi govorimo, nego za tu frustraciju Evropom.

Mislim da su oni sad, svi ti koji su se uključili, ta opšta ponovo podignuta temperatura, su se osetili olakšani da, napadajući pobogu britanskog istoričara, u stvari napadaju Evropu; da je ta knjiga Mesečari – možeš misliti, jedna knjiga sa fusnotama, ozbiljna, šta sad ima Ljuba Simović da se obračunava sa britanskim istoričarem, na šta to liči uopšte – ali da je to zato što je on sada postao zapravo simbol te Evrope i da je ovo u stvari taj pravi odušak tog odnosa. To stvaranje tog osećaja da smo mi ugroženi, da ima negde neka neverovatna laž protiv nas (koja nikakve veze, naravno, s nama nema), i da mi sad treba protiv toga vrlo strasno svi da se uključimo u tu borbu – dakle ja to tako razumem.
U užepolitičkom smislu, razumem to kao novu politiku Tomislava Nikolića i ugrožavanje evropskog puta Srbije oličenog u Aleksandru Vučiću, a u kolektivnom smislu kao zapravo pravi izraz odnosa prema Evropi, na isti način kao što su dvojezične table u Vukovaru samo, naravno, simptom za jedan, u stvari, rasizam koji postoji prema Srbima u hrvatskom društvu. Dakle, to su ta pomeranja.
Ti kao lupaš tablu, a u stvari genocidiraš ili isteruješ Srbe i radiš s njima šta hoćeš, a ti ovde vešaš britanskog istoričara naopačke zato što ti u stvari na taj način možeš da iskažeš svoj kompleks niže vrednosti, svoj strah, svoje nesnalaženje u toj Evropi, svoje nerazumevanje, svoju anksioznost i paniku da se ti u stvari tamo nećeš snaći. I ja mislim da je to u stvari taj najdublji korak i najdublji sloj, i da mi treba da tako čitamo ovo stanje nastalo oko Prvog svetskog rata.

Svetlana Lukić: A da, još je zgodno, ko će onda da pominje Tomašicu.

Dubravka Stojanović: I to i hiljadu drugih stvari, Srbijagas, mislim, može da posluži za svašta. Ali ne mogu drukčije da razumem taj referat na 20 strana. To mu je neko napisao. I to neko ko to dobro zna, jer govori o Fišeru. Nije to čak ni Oliver Antić. To nije spontano iz nečije duše izašlo, nego je to deo političkog obračuna koji je u toku.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. (...) Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 02.12.2013.  (iz transkripta emisije)

COMMENTS

Naziv

"Oslobođenje",1,2016. fotografije/kolovoz,1,4:5-11,1,Adam Zagajewski,1,Agencije,1,Agniezska Žuchowska - Arendt,1,Ai Weiwei,1,Al Jazeera,1,Alan Pejković,1,Albert Camus,1,Aleksa Golijanin,1,Aleksandar Genis,1,Aleksandar Roknić,1,Aleksandar Tišma,1,Alem Ćurin,1,Alen Brabec,1,Aleš Debeljak,2,Alexander Kluge,1,Almin Kaplan,4,Amer Bahtijar,1,Amer Tikveša,1,Amila Kahrović Posavljak,1,Amir Or,1,Ana Ahmatova,2,Ana Radonja,1,Andres Neuman,1,Andrijana Kos Lajtman,7,Anton Pavlovič Čehov,1,Antun Branko Šimić,1,Anya Migdal,1,Bela Hamvaš,2,Bela Tarr,1,Bertolt Brecht,4,Biblijski citat,1,Biljana Srbljanović,4,Bilješka,5,Biserka Rajčić,3,Blago Vukadin,1,Boba Đuderija,1,Bogdan Bogdanović,2,Bojan Munjin,1,Bojan Savić Ostojić,1,Bookstan II 2017,1,Borges,4,Boris Buden,4,Boris Dežulović,2,Boris Dubin,1,Boris Perić,1,Borislav Pekić,1,Borislav Veselinović,1,Borka Pavićević,1,Boro Drašković,1,Božo Koprivica,3,Branimir Živojinović,1,Branimira Lazanin,1,Branislav Jakovljević,2,Branislav Petrović,1,Branko Ćopić,1,Branko Kukić,1,Branko Rakočević,1,Bruno Schulz,1,BUKA,1,Burkhard Bilger,1,Caravaggio,1,Charles Simic,6,Chris Hedges,1,citati,1,Claude Lévi-Strauss,1,Cornelia Vismann,1,crtež,1,Damjan Rajačić,1,Dan Pagis,1,Danica i Haim Moreno,1,Daniil Ivanovič Juvačov Harms,1,Danijel Dragojević,1,Danilo Kiš,10,Dara Sekulić,1,Dario Džamonja,1,Darko Alfirević,1,Darko Cvijetić,253,Darko Cvijetić. Agnieszka Zuchovska Arent,1,Darko Desnica,4,Daša Drndić,1,David Albahari,5,Davor Beganović,1,Davor Ivankovac,1,Davor Konjikušić,1,Dejan Kožul,1,Dejan Mihailović,1,Deklaracija o zajedničkom jeziku,1,Dietrich Bonhoeffer,1,Dijala Hasanbegović,1,Dnevnik,8,Dobrivoje Ilić,1,Dobroslav Silobrčić,1,Dominique-Antoine Grisoni,1,Dragan Bajić,1,Dragan Bursać,1,Dragan Markovina,1,Dragan Radovančević,3,Drago Pilsel,1,drama,2,Dubravka Stojanović,1,Dubravka Ugrešić,4,Duško Radović,1,Dževad Karahasan,2,Đorđe Bilbija,2,Đorđe Krajišnik,4,Đorđe Tomić,1,Edmond Jabes,1,Eduard Šire,1,Edvard Kocbek,1,Elis Bektaš,4,Elvedin Nezirović,1,Elvir Padalović,1,Emil Cioran,8,Emmanuel Levinas,1,Epitaf,1,Ernst Jünger,2,esej,148,Fahredin Shehu,1,festival,2,Filip David,2,fotografije,1,fra Drago Bojić,1,Francis Roberts,1,Frank Wedekind,1,Franz Kafka,4,Friedrich Nietzche,1,Furio Colombo,1,Genadij Nikolajevič Ajgi,1,Georg Trakl,1,George Orwel,1,Georgi Gospodinov,1,Géza Röhrig,1,Gianni Vattimo,1,Gilles Deleuze,1,Giorgio Agamben,7,Giorgio Manganelli,1,Goran Milaković,2,Goran Stefanovski,1,gostovanje pozorišta,4,govor,2,Gustaw Herling-Grudzinski,1,Hajdu Tamas,1,Hanna Leitgeb,1,Hannah Arendt,2,Hans Magnus Enzensberger,1,Hassan Blasim,1,Heiner Goebbels,1,Helen Levitt,1,Herbert Marcuse,1,Igor Buljan,1,Igor Mandić,1,Igor Motl,3,Igor Štiks,1,Igre u Jajcu 2017.,1,Ihab Hassan,1,Ilma Rakusa,2,IN MEMORIAM,7,Intervju,54,Ivan Čolović,2,Ivan Lovrenović,4,Ivan Milenković,1,Ivana Vuletić,1,Ivica Pavlović,1,Ivo Kara-Pešić,1,Jack Kerouac,1,Jacques Derrida,2,Jagoda Nikačević,1,Jakob Augstein,1,Jaroslav Pecnik,1,Jasmin Agić,1,Jasna Tkalec,1,Jelena Kovačić,1,Jelena Topić,1,Jona,1,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Josip Osti,1,Josip Vaništa. Patricia Kiš,1,Jovan Ćirilov,1,Jovica Aćin,3,Jugoslava Ilanković,1,Julija Kristeva,1,Julio Cortazar,1,Katja Kuštrin,2,Kim Cuculić,1,Knjige,1,književna večer,1,Kokan Mladenović,1,Komentar,1,kratka priča,3,kratke priče,6,kratki intervju,1,kritika,4,Krzysztof Warlikowski,1,Ksenija Banović Ksenija Marković,1,Ladislav Tomičić,1,Laibach,1,Lajoš Kesegi,1,Larisa Softić Gasal,1,Laurence Winram,1,Leonid Šejka,2,Ludwig Wittgenstein,1,Ljubiša Rajić,1,Ljubiša Vujošević,1,Maja Abadžija,1,Maja Isović,2,MALI EKSHUMATORSKI ESEJI,1,mali esej,16,Marcel Duchamp,1,Marija Mitrović,1,marijan cipra,1,Marin Gligo,1,Marina Dumovo,1,Mario Franz,1,Mario Kopić,45,Marjan Grakalić,1,Marko Misirača,1,Marko Stojkić,1,Marko Tomaš,1,Marko Veličković,1,Marko Vešović,2,Martin Heidegger,3,Massimo Cacciarri,1,Max Frisch,1,međunarodna poruka,1,Mensur Ćatić,2,Mia Njavro,1,Mihail Šiškin,1,Mijat Lakićević,1,Mikloš Radnoti,1,Milan Kundera,1,Milan Milišić,1,Milan Vukomanović,1,Milan Zagorac,1,Mile Stojić,2,Milica Rašić,1,Milo Rau,1,Miloš Bajović Ilić,1,Miloš Crnjanski,2,Miloš Vasić,1,Milovan Đilas,1,Miljenko Jergović,6,Mini esej,32,Miodrag Živanović,1,Mirjana Božin,1,Mirjana Stančić,1,Mirko Đorđević,2,Mirko Kovač,3,Miroslav Krleža,3,Miroslav Marković,1,Mirza Puljić,1,Mišo Mirković,6,Mišo Mirković foto,10,Mladen Bićanić,1,Mladen Blažević,2,Mladen Stilinović,1,Momčilo Đorgović,1,Naser Šećerović,1,Natalija Miletić,1,Nataša Gvozdenović,1,Neda Radulović- Viswanatha,1,nekrolog,1,Nenad Milošević,1,Nenad Obradović,5,Nenad Tanović,1,Nenad Vasiljević,1,Nenad Veličković,2,Nenad Živković,1,Nepoznati spavač,1,Nermina Omerbegović,1,Nikola Kuridža,1,Nikola Kuzanski,1,Nikola Vukolić,1,Nikola Živanović,1,Nikolaj Berđajev,1,Nikolina Židek,1,NOVA KNJIGA,1,novela,1,Novica Milić,2,Novica Tadić,1,obavijest,1,odlomak romana,9,odlomci,6,Oliver Frljić,8,Osip Mandeljštam,2,Otto Pöggeler,1,Otto Weininger,1,Paolo Magelli,2,Paul Celan,2,Paul Klee,1,Paul Valery,1,Petar Gudelj,2,Petar Matović,1,Petar Vujičić,1,Peter Esterhazi,1,Peter Semolič,3,Peter Semolič. prijevod,4,Peter Sloterdijk,3,Pier Paolo Pasolini,2,pisma,5,pismo,1,pjesma,1,Plakat,1,Poezija,264,poezija prevod,1,potpisnici,1,Pozorišna kritika,1,Pozorišne Igre u Jajcu,1,Pozorište Prijedor,4,Predrag Finci,2,Predrag Matvejević,2,Predrag Nikolić,1,Predstava,2,Prepiska,1,priča,37,Prijevod,12,prikaz knjige,2,prikaz predstave,2,Primo Levi,1,Protest,1,Proza,2,Radimir Sovilj,1,Radiša Cvetković,1,Radmila Smiljanić,1,Radomir Konstantinović,2,Rastislav Dinić,1,Raša Todosijević,3,razgovor,3,Refik Hodžić,1,Renate Lachmann,1,Robert Bagarić,1,Roger Angell,1,Roland Barthes,2,Roland Jaccard,1,Roland Quelven,1,Saida Mustajbegović,2,Sándor Márai,1,Saša Jelenković. poezija,1,Saša Paunović,1,Sava Babić,3,Seida Beganović,3,Semezdin Mehmedinović,4,Senadin Musabegović,1,senka marić,1,Sesil Vajsbrot,1,Shosana Felman,1,Sibela Hasković,1,Siegfried Lenz,1,Sigmund Freud,1,Sinan Gudžević,1,Siniša Tucić,1,sjećanje,2,Slavenka Drakulić,1,Slavica Miletić,2,Slavoj Žižek,1,Slobodan Glumac,1,Slobodan Šnajder,1,Slobodan Tišma,1,SLOVO GORČINA,1,Sonja Ćirić,3,Sonja Savić,1,Srđa Popović,1,Srđan Tešin,1,Sreten Ugričić,3,Srpko Leštarić,1,stećak,2,Stevo Basara,1,Stojan Subotin,1,Susan Sontag,1,Sven Milekić,1,Svetislav Basara,2,Svetlana Aleksijevič,1,Šagal,1,Tadeusz Różewicz,1,Tamara Kaliterna,1,Tamara Nablocka,1,Tamara Nikčević,2,Tatyana Tolstaya,1,Tea Benčić Rimay,1,Teatar,1,Teatron,1,The New York Times. Žarka Radoja,1,Thomas Bernhard,10,Thomas Ostermeier,1,Tomaž Šalamun,2,Tomislav Čadež,1,Tomislav Dretar,2,Tonko Maroević,1,Umberto Eco,2,Urbán András,1,Vanda Mikšić,1,Vanesa Mok/Anđelko Šubić,1,Varlam Šalamov,3,Vera Pejovič,3,Veronika Bauer,1,Video,10,Viktor Ivančić,3,Viktor Jerofejev,1,Viktoria Radicz,2,Vincent Van Gogh,1,Višnja Machido,1,Vladan Kosorić,2,Vladimir Arsenić,1,Vladimir Arsenijević,1,Vladimir Gligorov Ljubica Strnčević,1,Vladimir Milić,2,Vladimir Pištalo,3,Vladimir Vanja Vlačina,1,Vladislav Kušan,1,vojislav despotov,1,Vojislav Pejović,1,Vojo Šindolić,1,Vujica Rešin Tucić,1,Vuk Perišić,3,Walter Benjamin,1,Wisława Szymborska,1,Wolfgang Borchert,1,Wroclaw,1,Zadie Smith,1,zapis,1,zavičaj,1,Zbigniew Herbert,3,zen,1,ZKM,1,Zlatko Jelisavac,2,Zoran Vuković,2,Zygmund Bauman,1,Žarko Milenić,1,Žarko Paić,1,Željko Grahovac,2,Živojin Pavlović,1,
ltr
item
HYPOMNEMATA: Peščanik, transkript emisije, Dubravka Stojanović
Peščanik, transkript emisije, Dubravka Stojanović
http://1.bp.blogspot.com/-bjmlBHQ8yik/U_d--XD4HjI/AAAAAAAAAYE/aGjdIUqtZWc/s1600/Barry-Yanowitz.jpg
http://1.bp.blogspot.com/-bjmlBHQ8yik/U_d--XD4HjI/AAAAAAAAAYE/aGjdIUqtZWc/s72-c/Barry-Yanowitz.jpg
HYPOMNEMATA
https://darkocvijetic.blogspot.com/2013/12/pescanik-transkript-emisije-odlomak.html
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/2013/12/pescanik-transkript-emisije-odlomak.html
true
2899971294992767471
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Početna STRANICE ČLANCI Vidi sve Preporučeni članci OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara upitu Vrati se natrag Nedjelja Ponedjeljak Utorak Srijeda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Siječanj Veljača Ožujak Travanj Svibanj Lipanj Srpanj Kolovoz Rujan Listopad Studeni Prosinac Sij Velj Ožu Tra Svi Lip Srp Kol Ruj Lis Stu Pro just now 1 minutu prije $$1$$ minuta prije 1 čas prije $$1$$ sati prije Juče $$1$$ dana prije $$1$$ tjedana prije više od 5 tjedana prije Sljedbenici Slijedi THIS CONTENT IS PREMIUM Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy