Mikloš Radnoti
I
(1997)
U rukama mi se nedavno našla neobična knjižica, sasvim neugledno opremljena. Pažnju mi je privukla crnobela fotografija pesnika, čiji su stihovi odštampani između korica boje cinobera. Čovek čiji je pogled ovako prodoran i čije crte lica imaju ovakav sklad i lepotu sigurno ne može biti loš pesnik, rekoh sam sebi, pre nego što sam oca upitao kakva je to knjiga i otkud se našla u kućnoj biblioteci, izazvavši na njegovom licu zapanjen izraz. Nisi čitao Mikloša Radnotija?! Pa čitaj onda.
Mislim
da nikada nisam video obimom skromniju zbirku poezije - tačno deset
pesama, od kojih neke nisu duže od jedne strofe. Pročitavši ih po drugi
put, ostao sam zatečen i zapanjen, kao da mi se u rukama nalazi nekakvo
strašno otkrovenje.
Evo šta o tom otkrovenju u predgovoru knjige, koja nosi sasvim običan naslov Borska beležnica, kaže Aleksandar Tišma:
...
Pesme
prevedene i objavljene u ovoj knjizi potiču iz masovne grobnice u selu
Abda na krajnjem severozapadu Mađarske. Prilikom ekshumacije posle rata,
one su nađene u stražnjem džepu pantalona na jednom od dvadesetdva tela
ljudi ubijenih puščanim i revolverskim mecima pretežno u potiljak. Telo
pod brojem 12, u čijem je stražnjem džepu pantalona nađena sveščica sa
ćirilički odštampanim naslovom „Avala 5", identifikovano je kao leš dr Mikloša Radnotija, a pesme upisane u tu svesku kao poslednja ostvarenja ovog mađarskog pesnika.
Svesku
je Radnoti kupio u Srbiji, u Boru, od jednog seljaka, i sve u njoj
sadržane pesme napisao je kao prinudni radnik u borskom rudniku za vreme
okupacije...
Radnoti je u Bor dospeo 1.juna
1944.godine kao pripadnik takozvane radne službe, u koju je Hortijeva,
pa zatim Salašijeva Mađarska mobilisala Jevreje da bi, iscrpljujućim
radom u ratnim područjima, samlela njihovu živu snagu i eventualni
otpor. U ovom slučaju, ona je poslala hiljadu petsto tih svojevrsnih
robova na poslugu nemačkoj organizaciji „Todt", u zamenu za
isporuke pakra i hroma, koje nisu nikad usledile. Oni su gradili prugu,
koja neće biti izgrađena u toku rata. Ali, glavna svrha njihovog
odašiljanja u udaljenu Srbiju bila je, ipak, postignuta: bez
odgovarajuće hrane i bez dovoljno odmora u barakama punim vašiju i
stenica, mučeni su teškim fizičkim poslom, kome većina nije bila vična
ni dorasla, kažnjavani za prekršaje kundačenjem, vezivanjem i
streljanjem.
Radnotiju je ovo bio već treći navrat prisilnog rada i on mu se podvrgao sa osećanjem kataklizme.
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad čovek beše tako nisko pao
da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao.
Tako
piše on u pesmi Odlomak, datiranoj 19.maja 1944.godine, u samo veče
pred pomenuti poslednji odlazak. O sebi govori, ne slučajno, u prošlom
vremenu, kao da je već mrtav, i ne sa težnjom da izlije svoj jad, nego
da trezveno prosudi o svome položaju, kao pojedinca, u svetu koji ga
okružuje...
Do takvog mirenja sa obeleženošću žrtve
Radnoti je stigao razmerno kratkom, ali strmom razvojnom stazom. Njegovo
rođenje (1909.) uzrokovalo je smrt matere i brata blizanca; oca je,
takođe, izgubio rano; pošto je kratko vreme, pod pritiskom staratelja,
fabrikanta, proveo u svetu cifara i novca, otrgao se i potpuno posvetio
svojoj unutrašnjoj vokaciji - književnosti. Spadao je u red učenih
mađarskih pesnika, nastavljača tradicije časopisa „Nyugat"
(Zapad), koji se, kako mu i ime kazuje, oslanjao na dostignuća evropske
i, posebno, klasične literature, ali je bio i kalionica mađarske moderne
poezije na čelu sa Adijem...
U Boru se Radnoti utopio u
bezimeno roblje, ne svrativši na sebe nikakvu posebnu pozornost. Krhke
telesne građe ali zdrav, nekad strastan planinar, smučar i veslač,
odolevao je kako-tako teškim uslovima rada u logoru, ali je slabio. Nije
imao novaca, ni vrednosnih stvari kojima bi obezbeđivao dopunsku
ishranu uz lošu i izgladnjujuću logorsku hranu (namerno je sve ostavio
kod kuće, ženi, koja je posle njegovog odlaska počela da se krije), niti
je, kao čovek knjige i misli, umeo da se uključi u trampu i crnu berzu,
koja je u svim logorima, slično korovu na bunjištu, bujala. Sem
dvojice-trojice upućenih, niko od njegovih sulogoraša, a da o stražarima
i ne govorimo, nije znao da je taj rob, što tegli pragove i šine
posrćući pod psovkama i udarcima, jedan od najznačajnijih mađarskih
pesnika...
Dok mu je kopnilo telo i krunilo se njegovo
ljudsko dostojanstvo, brinuo je jedino o onome do čega mu je bilo stalo i
što je, uostalom, i u pesmama sve određenije poistovećivao sa svojim
životom - o svome delu. Tu, iznad Žagubice, čije je ime zabeležio uz
datume nastanka pesama, u stešnjenosti logorskog kreveta na sprat, u
nekom kutku, na travi, gde se izdvojio udova obamrlih od napora i
iscrpljenosti, nastajali su njegovi najlepši i najpotresniji stihovi,
najlepše i najpotresnije pesme mađarske književnosti u tom njenom
dramatičnom trenutku obračuna i plaćanja za megalomanske zablude...
To
lirsko beleženje Radnoti je nastavio i posle povlačenja logora
21.avgusta 1944, u toku povratnog marša. Kao kakav naučnik - biolog,
koji, koristeći sopstvenu bolest, prati njeno pobedničko nadiranje da bi
je opisao i predao budućnosti ispitanu i imenovanu, i ovaj pesnik,
osuđen da propešači, sada i bez one oskudne ali bar redovne logorske
hrane i sklonitosti, hiljade kilometara, psovan, bijen, slabljen,
pretakao je patnju, istraženu nedoglednim ponavljanjima u njenom
ispoljavanju i u mogućnostima njenog imenovanja, u pesme nazvane
razglednicama, porukama s puta.
To je bio put smrti,
jer čak i one, koji su izdržali do kraja, on će odvesti u nemački logor
Oranienburg namenjen uništenju. Vodio je iz barake više Žagubice, preko
Bora, do Požarevca, Smedereva, Beograda, Zemuna, Pančeva, Opova, Titela,
Novog Sada, Srbobrana, Crvenke, Sivca, Sombora, pa preko Dunava u
dubinu Mađarske, čak do njene severozapadne granice... Radnotija napušta
snaga 8.novembra. Njega i još dvadesetjednog logoraša, koji su
nesposobni za dalje pešačenje, odred mađarskih vojnika, kome su
povereni, ubija u selu Abda, pošto je najpre naterao nekolicinu
najočuvanijih da iskopaju zajedničku raku. U tu raku padaju, zajedno s
Radnotijevim do skeleta izmršavelim, u potiljku prostreljenim telom, i
pesme upisane u sveščicu s natpisom „Avala 5". Na prvoj stranici Radnoti je upisao na pet jezika, ma mađarskom, srpskohrvatskom, nemačkom, francuskom i engleskom: „Ovaj notes sadrži pesme mađarskog pesnika Mikloša Radnotija", i adresu na koju sveščicu treba poslati. Tako je hteo osigurati da njegove pesme, što ih je, poput njega, „teški nanos (zemlje) skrio", izađu jednom na videlo, svedočeći o poslednjim koracima po strmoj stazi kojom je prošao njihov tvorac.
...
To
nam veli Tišma. Mađarski jezik nikad nisam imao priliku učiti, a
mađarskoj književnosti pretpostavljao sam poljsku, češku, nemačku,
austrijsku... Ipak, uprkos nemogućnosti da čitam izvornik, usuđujem se
ustvrditi da je prepev Danila Kiša do mene preneo svaki damar
Radnotijevog pregnuća. Čitajući ove stihove, drhtao sam, kao u groznici.
Iz knjige "Borska beležnica"
Ovaj
notes sadrži pesme mađarskog pesnika Radnoti Miklosa. On moli
nalaznika, da istog pošalje na adresu sveučilišnog profesora Ortutay
Gyula, Budapest, Horanszky u. 1. I.
Koren
Iz korena snaga šikne,
kiše deo, zemlje deo,
san mu snežnobeo.
Iz dubine k suncu svrdla
koren lukav i prepreden,
ruka mu ko konop preden.
Na mišici crv mu spava,
na kolenu crv mu dremlje,
svet procrvlja iznad zemlje.
Ali koren živi dalje,
ne brine za rane dana,
san mu - grana rascvetana.
Njoj se divi i nju hrani,
sokove joj šalje sveže,
sokovima k sebi veže.
Sad sam i ja, evo koren,
međ crvima živim, tih,
tu se rađa i taj stih.
Postah koren, cvet sam bio,
teški me je nanos skrio,
sudbine me rani mač,
nada mnom testere plač.
Logor Hajdeman, u planinama iznad Žagubice, 8.avgust 1944.
Razglednica (2)
Na devet kilometara odavde gore
stogovi i kuće se ruše,
a na poljima, sedeći nemo,
preplašeni seljaci iz lula puše.
Ovde još bosom nogom jezero muti
čobanica mlada
i oblake piju, nagnuta nad vodom,
kudrava stada.
Červenka, 6.oktobar 1944.
Razglednica (3)
Iz volovskih gubica krvava bala toči,
ljudi bolno-krvavo mokre,
četa se kužno u gomili vrti.
Nad nama frkće gnusoba smrti.
Mohač, 24.oktobar 1944.
Razglednica (4)
Sruši se kraj njega, telo se prevrnu,
već zgrčeno beše ko struna na mrazu.
Metak u potiljak. - Ovako ćeš i ti, -
šapnuh sebi - polegni na stazu.
Trpljenje procveta u smrt što mori. -
Der springt noch auf - začuh nad sobom,
Krvavo se blato u uhu mi skori.
Sentkiraljsabadja, 31.oktobar 1944.
II
(2011)
U trećem broju mađarskog književnog časopisa Eszmélet,
pokrenutog u leto 1956.godine pod uredničkom palicom Ištvana Mesaroša,
učenika Đerđa Lukača, objavljene su četiri ekloge do tada nepoznatog
pesnika Šandora Rapaia. Mada je na sebe skrenuo pažnju književnih
sladokusaca u Mađarskoj, pa čak i u Londonu, gde je mađarska
intelektualna emigracija minuciozno pratila vesti iz domovine, Rapai se
više nije oglašavao kao pesnik. Umro je 1988.godine, tiho, kao
umirovljeni poštanski činovnik, u stanu čiji su prozori gledali na
zgradu Muzeja lutaka u Sekešfehervaru, jedne od gradskih znamenitosti.
Nije imao naslednika, te je opštinska komisija popisala pokretnu imovinu
koja je imala, jer Rapai dugova nije ostavio, da bude dodeljena
socijalnim ustanovama. Među dokumentacijom koju je ovaj umirovljeni
poštanski činovnik uredno vodio, nađen je i dnevnik u kom je bilo
zapisano neobično priznanje - početkom novembra 1944.godine tada
26-godišnji Rapai u činu tizedeša, odnosno kaplara, jednom od logoraša
koji su marševali ka zapadu Mađarske, oduzeo je beležnicu na čijim je
koricama bilo zapisano Kosmaj 5. Beležnica, sa četiri ekloge objavljene 1956.godine u časopisu Eszmélet, nađena je na polici s knjigama, između Biblije i kompleta izabranih dela Karla Maja.
Jedan
od opštinskih činovnika, očito ne bez dara za primećivanje detalja i
zanimljivosti, o ovom otkriću objavio je kratku belešku, lišenu svake
literarne vrednosti, u lokalnim novinama, Fejer Megyei Hirlap.
Belešku mi je, kao kuriozitet, poslao prijatelj koji je nedavno bio na
studijskom putovanju u Mađarskoj, prikupljajući građu za knjigu o
revoluciji 1956-te.
Muzej lutaka u Sekešfehervaru
COMMENTS