IN MEMORIAM
Tamara Kaliterna
(Zagreb 1945 - Beograd 2013)
Ni sažaljenja ni priznanja
U Memorijalnom centru Potočari 11. jula je ukopano 774 Bošnjaka i
katolik Rudolf Hren, fudbaler. Njegov mlađi brat Ivan je poginuo u
Srebrenici čim je počelo 1992. Imao je 20 godina. Ukopao ga je imam, jer
popa nigde nije bilo. Otac im je sahranjen na pravoslavnom groblju.
Rudolf je sahranjen kako katolicima dolikuje, ali je poseban na spisku.
Kao broj 01. Srebreničani su 1995. ubijani kao ljudi, a sahranjeni su o
državnom trošku kao islamski vernici. Iako i fatiha završava sa amin.
Koliko ravnodušnosti treba da se izbroji 775 zvezda i kakvo je to
nebo koje može da ih primi odjednom. Ovogodišnja, deseta kolektivna
dženaza u Potočarima je najveća do sada po broju ukopanih i broju onih
koji su ih ispratili.
Predsednik Srbije Boris Tadić koji je stigao u Potočare 104 minuta
pre komemoracije, nije bio među sedam ambasadora i predsednika država,
koji su govorili pred 50.000 ljudi. Neki su mu zviždali, prepoznavši u
njegovoj senci Ratka Mladića.
Jedna žena nosi jednu ružu za dva muška deteta. “Konačno sam ga
našla, a sada ga ponovo gubim”, kaže starica koja grli tabut sa bratom.
Steže tabut, kao da se plaši da joj neko ne otme nešto “njeno”. Na
mezarju tri žene različitih generacija miluju dva tabuta. Porodica Jusić
je izgubila tri sina, Omer tri sina i dva unuka. Porodica Delić je toga
dana sahranila četrnaestoro, među njima i Teofila. Sahranjen je i Munib
Hasanović, čiji je otac Rajko.
U Bosni i grobovi mogu biti samo masovni i višenacionalni. Mezarje u
Potočarima je prošireno, pa rake spiralno vrludaju. Tu je i nišan
rođenog 1983. Pred rakom 24-godišnjaka koji je broj 140, šest žena teši
vršnjakinju ubijenog. “Ovo je Republika BiH”, i “Srbija je odgovorna za
genocid u Srebrenici”, piše na transparentima na bosanskom i engleskom
jeziku. Obe parole se isto pišu na bosanskom i srpskom.
Pet sati posle početka dženaze, komunalci kao poslednjeg ukopavaju čoveka koji nema nikog svog.
U grobnicama su nađene razglednice, naočare, prazni novčanici,
upaljači, ključevi, lične karte, ručni satovi, lopata sa slomljenom
drškom, rumena lutka sa slomljenom vilicom, omče za vezivanje ruku i
nogu… Nekoliko dana pre sahrane planinari su našli jednu čizmu sa
kostima noge povezanih žicom. Neki Srebreničani su živi sahranjeni.
Ujedali su zemlju pokušavajući da dođu do daha.
Do sada su donete samo tri presude za zločin genocida.
Masovne grobnice obleću rojevi plavih leptira sa belo obrubljenim
krilima. Plavi leptir se hrani divljim cvetom iz porodice Artemisia koji
izrasta iz masovnih grobnica i do 80 centimetara iznad zemlje. Nalik je
maloj, dečjoj hrizantemi. U srednjevekovnoj Evropi su cvet stavljali u
jastuke da štiti spavača od zlih duhova; rimski vojnici u sandale da
ostanu odmorni. Na mandarinskom kineskom, leptir je simbol dugovečnosti;
u japanskoj kulturi čednosti. Grčka mitologija povezuje leptire sa
dušom pokojnika. Na srpsko-hrvatskom se pevalo: “Leptiriću, šareniću,
hodi k meni amo! Evo imam lepu ružu, pomiriši samo. Ja bih došo, al se
bojim kakve igle klete; stisnućeš me, probošćeš me, p’ onda, zbogom
svete!”
Pravdi podastrti izvođači srebreničkog zločina su Vojska RS i
Škorpioni, bivši rezervni sastav srpske policije. Žrtvovani su u ime
nedodirljivih bogova zla iz Beograda i sa Pala. Grafit “Bez zuba?
Brkata? Smrdi kao govno? Bosanska devojka!”, napisao je na zidu barake u
Potočarima koja gleda na groblje anonimni soldat iz Kraljevske
holandske armije dodeljene UNPROFOR-u. U haškoj togi Teodor Meron je
ocenio: “Bosanski Srbi su muslimane iz Srebrenice promišljeno i
metodično ubijali samo zbog identiteta”.
Na nezavršenoj listi nestalih ili ubijenih u Srebrenici je 8.373
imena, od kojih je 500 maloletno, a desetine su žene i devojke. Posle
ove praznične nedelje u Potočarima su ostale sahranjene 4.524 žrtve
genocida. Lane je Vijeće ministara BiH finansiralo sahranu sa 200.000
konvertibilnih maraka, ove godine sa upola manje novca.
U petak, 7. jula 1995. osam stanovnika Srebrenice umrlo je od gladi.
Dan ranije počela je srpska ofanziva. Poslepodne 11. jula hulje na čelu
sa Mladićem su šetale Srebrenicom. Predveče 12. jula obesila se o granu
14-godišnjakinja koju su silovali istovremeno sa bratom.
Kolona muškaraca koja je 11. jula počela da beži prema Tuzli bila je
dugačka između 12 i 15 kilometara. Neki su se domogli Tuzle u zimu 1996.
Obično, do Tuzle se pešači pet dana. Čoveka koji se predao vratili su u
kolonu sa iskopanim okom, odsečenim ušima i krstom urezanim na čelo.
Četvero dece između osam i 14 godina iz kolone zarobljeno je 17.
jula. Ispričali su da se očajnici iz kolone međusobno ubijaju, a neki
vrše samoubistva. Pres služba Drinskog korpusa je snimila dečje
svedočenje. Sudbina četvero dece nije poznata.
Egzekucije su počele 13. jula popodne severno od Srebrenice.
Preživele iz prvog kruga streljanja čekao je drugi, ali nakon dovoljno
vremena patnje. I civili iz Kravice su se latili noževa. U Kravici su
posle 14 meseci nađeni dokazi zločina – kosa i krv. Tela nekih od 475
ljudi su bila ugljenisana. U Domu kulture u Pilici, posle godinu dana
ispod pozornice nađeni su ljudski ostaci, lične stvari koje je krv
otplavila.
Srebreničanin je ispričao u Haškom tribunalu: “Iskočio sam iz kamiona
koji je vozio na streljanje. Nisam znao želim li da živim ili da
umrem”. U jednom od najvećih masovnih grobova – u selu Kamenica,
tridesetak kilometara od Srebrenice, najmlađa žrtva je
desetogodišnjakinja. Sahranjeni u Kozluku su imali između osam i 85
godina. Nekima su amputirani delovi tela.
Od 1. avgusta do 1. novembra 1995. mrtvi su se organizovano bacali u
sekundarne i tercijarne grobnice. Ostaci istog čoveka nađeni su na više
lokacija, udaljenih nekoliko desetina kilometara.
Godine 2004. Vlada RS je saopštila imena 8.732 nestalih i mrtvih iz
Srebrenice: 7.793 ubijeno je od 10. do 19. jula 1995. i još 938 ljudi
nakon toga. Priznala je da se masovno ubistvo planiralo.
Dve godine ranije, RS je objavila izveštaj o istoj temi prema kome je
1.800 muslimanskih vojnika poginulo u borbama, još 100 od
iscrpljenosti, a stotinak je ubila srpska osveta. U publikaciji “Za krst
časni i slobodu zlatnu” (naslov preuzet iz epa “Smrt Smail-age Čengića”
Ivana Mažuranića, prvog hrvatskog bana-pučanina), Ministarstvo
unutrašnjih poslova RS govori o 641 stradalom Srbinu u regionu
Bratunac-Srebrenica-Skelani.
U srpskom parlamentu zločin u Srebrenici je 2010. osudilo 127 od 250
zastupnika; u SAD je pet godina ranije sa 370 glasova za i jednim protiv
usvojena rezolucija o genocidu. Premijer RS Milorad Dodik preti:
“Nećemo nikad prihvatiti kvalifikaciju o genocidu”. U RS, na putu prema
Potočarima i 11. jula 2010. stajale su table sa obaveštenjima “Prodajem
prasad” i bilbord “Dani maline”.
U Srbiji u to vreme opština Bajina Bašta organizuje hepening “Drinska
regata” sa trubačima i takmičnjem u kuvanju riblje čorbe. Bez
nacionalnih predrasuda, Drina je od od 1992. do 1999. bila masovna
grobnica pobijenih u Bosni i na Kosovu. Dve žene u kupaćim kostimima
leže na nezavršenoj terasi sa bliskim pogledom na sahranu ćeretajući 11.
jula 2010.
Peščanik, 12.07.2010.
P.S.
Tamara Kaliterna je rođena u Zagrebu 1945. godine, djetinjstvo provela u Rijeci, sociologiju diplomirala u Beogradu.
Za vrijeme studija počela je da se bavi novinarstvom. Od 1968. do
1975. radila je u nedjeljniku „Ekonomska politika“, potom, do 1995. u
novinskoj agenciji Tanjug.
U Tanjugu je bila zaposlena u
spoljnopolitičkoj redakciji, najprije kao novinar, zatim kao urednik.
Radila je i u agenciji FoNet. Od 1996. bila je urednik u dnevniku
„Danas“. Redovno pisala za beogradski mjesečnik „Republika“, nedjeljnik
„Nedjelja“ iz Sarajeva, nedjeljnike „Nezavisni“ i „Bulevar“ iz Vojvodine,
te „Monitor“ iz Crne Gore. Suradnica sajta Autonomija, Peščanik,
magazina „Helsinška povelja“…
Bila je članica Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Knjiga
odabranih tekstova Tamare Kaliterne “Ponavljači lažne istorije”
objavljena je ove godine u izdanju novosadske Cenzure i Žena u crnom.
Antiratna aktivistkinja svih ovih godina.
COMMENTS