Mi sami nismo odoleli iskušenju da eksportujemo u
svet naše male (ili velike, baš me briga) probleme nacionalizma i
šovinizma, da objavljujemo na sva zvona celom svetu da mi, pre svega, i
nismo Jugosloveni, nego, razumete, pre svega Srbi ili Hrvati, Slovenci
ili Makedonci, ili šta-ti-ja-znam, pažnja, to je vrlo-vrlo važno,
gospođe i gospodo, to se ne sme nikako pobrkati, ima nas katolika i ima
nas pravoslavnih, i muslimana, a naravno, i poneki Jevrejin (nikako
zaboraviti!)... i eto nas ponovo, eto nas, jadnih Jugoslovaka, u srcu
naših porodičnih kavgi, a hteli smo zapravo da govorimo o literaturi, a
hteli smo da citiramo tog hrvatskog monstre sacré Miroslava Krležu (krr,
krrr!), i tog drugog monstre sacré Ivu Andrića, Srbina ili Hrvata, kako
vam drago... i eto kako se razbila, našom sopstvenom nepažnjom, ta
(već) razbijena igračka (bibelot aboli) zvana literatura, eto zašto i
kako ne zaslužujemo da budemo uzeti ozbiljno
Mi smo egzotizam, mi smo politički skandal, mi smo, u najboljem slučaju, lepe uspomene sa Marne i savest starih poilus d'Orient
i članova pokreta otpora. Mi smo, uz to, još i lepi sunčevi zalasci na
jadranskoj obali, blaga turistička sećanja na lepe i spokojne sunčeve
zalaske na Jadranu... uspomene zalivene šljivovicom. I to je sve. I mi
jedva da smo deo evropske kulture... Politika, to da! Turizam, takođe! Slivovitz
(u nemačkoj ortografiji), i to, svakako! Ali ko će, dođavola, da traži
književnost u toj zemlji! I ko bi bio u stanju da se razabere u tim
njihovim nacionalističkim govnarijama i u svim tim jezicima i
dijalektima tako bliskim a tako različnim (kažu), u svim tim religijama i
regijama!
Što
se tiče literature, mi, Evropejci, imamo toga podosta, i ne od najgore
vrste; a oni, kakosezvaše, srbo-krkr, neka oni izvole pisati o
takozvanim delikatnim temama, neka se izvole izrugivati sa svojim
političarima i sa svojim sistemom, nek opišu neki politički skandal
stavljen u jedan lep, egzotični okvir... i eto vam dobre literature. A
mi, Evropejci, mi, civilizovani, mi ćemo opisivati, čiste savesti i
čista srca, lepotu sunčeva zalaska i egzotiku našeg detinjstva-mladosti
(kao Sen-Džon Pers), mi ćemo pisati pesme ljubavne i svakojake...
A
oni neka se, oni, brate, bave svojim političko-egzotičko-komunističkim
problemima. Nama – prava literatura, nama – sluškinjice za sve, slatke
sluškinjice našeg dečaštva i mladosti. Jer ako bi i oni krenuli da pišu o
istim stvarima o kojima pišemo i mi (poezija, istorija i mit, ljudska
sudbina, razbijena igračka taštine zvučne
i druga sazvučja), to nas se zaista ne bi ništa ticalo; ako oni to čine
na naš način, to onda postaje takođe literatura, to postaje Andrić, to
postaje Krleža (oh! kakvo teško ime za izgovor!), to postaje Miloš
Crnjanski (opet to kr-krr!), to postaje Dragoslav Mihailović, i drugi, i
drugi, bez kojih se, sve skupa, lako može...
Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus, ostalima sve
ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu površina,
tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje koja pati
jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i
od politike... Da li smo zaslužili takvu sudbinu? Bez sumnje. Mi smo
krivi i dužni smo da snosimo svoju krivicu, ćutke. Jer mi sami nismo
odoleli iskušenju da eksportujemo u svet naše male (ili velike, baš me
briga) probleme nacionalizma i šovinizma, da objavljujemo na sva zvona
celom svetu da mi, pre svega, i nismo Jugosloveni, nego, razumete, pre
svega Srbi ili Hrvati, Slovenci ili Makedonci, ili šta-ti-ja-znam,
pažnja, to je vrlo-vrlo važno, gospođe i gospodo, to se ne sme nikako
pobrkati, ima nas katolika i ima nas pravoslavnih, i muslimana, a
naravno, i poneki Jevrejin (nikako zaboraviti!)... i eto nas ponovo, eto
nas, jadnih Jugoslovaka, u srcu naših porodičnih kavgi, a hteli smo
zapravo da govorimo o literaturi, a hteli smo da citiramo tog hrvatskog monstre sacré Miroslava Krležu (krr, krrr!), i tog drugog monstre sacré Ivu Andrića, Srbina ili Hrvata, kako vam drago... i eto kako se razbila, našom sopstvenom nepažnjom, ta (već) razbijena igračka (bibelot aboli) zvana literatura, eto zašto i kako ne zaslužujemo da budemo uzeti ozbiljno...
A
osim toga – i to već više nije naša greška, to je Božja krivica – kako,
dođavola, situirati tu literaturu i taj jezik, te jezike? Da je to
slovenska literatura, s tim ćemo se lako složiti, da je to jedan od
slovenskih jezika, u redu i to, u pitanju je, dakle, slavjanska zemlja,
važi i to, jedan socijalistički poredak, ne sasvim isti kao drugde... pa
to vam dođe nešto kao Rusi! E pa, lepo, prevodimo, dakle, Ruse! Oni
barem ne prave nikakve probleme, i njih ima svakojake vrste, ali njih je
bar lako tutnuti u istu vreću, u istu rubriku Sovjeti, za njih imamo
čak i jednu posebnu kolekciju gde mogu svi lepo stati (Azerbejdžanci i
Rusi, Baškirci i Kalmici). E pa? E pa, ništa.
Ne
treba da se ljutimo; treba samo da budemo svesni činjenice da ima i da
je oduvek bilo velikih tradicija, velikih literatura, i da ima i oduvek
je bilo malih jezika i malih naroda, kao što ima i velikih i malih
novčanica (dixit Andrić). Budimo, dakle, skromni, ne urlajmo, i ne mešajmo ceo svet u naše porodične kavge.
I,
pogotovu, ne bismo smeli da nasedamo na onaj ofucani mit da mi,
Jugoslovaci i ostali Mađari, treba da se odreknemo literature, da mi
treba da zabavljamo beli svet jedino našim
političko-egzotičko-komunarskim temama, da mi moramo po svaku cenu biti
samo homo politicus, uvek i na svakom mestu, a da poezija i
forma, a da igra i igrarije, a da metafizičke opsesije (ko sam? odakle
sam? kuda idem?), da zanosi ljubavi tobože nisu za nas, i da se sunčani
zalasci nas tobože ne tiču, jer oni pripadaju samo turistima zanetim
literaturom i poezijom, i koji, dakle, imaju pravo da posmatraju zalaske
sa divljenjem i mirne savesti.
Jer
poezija, jer literatura (i tu stavljam znak jednakosti između te dve
reči, kao što to činjaše Pasternak), to su, i za vas i za nas
podjednako, naši barbarski snovi i vaši snovi, to su naše ljubavi i vaše
ljubavi, naša sećanja i vaša, naša svakodnevica i vaša, naše nesrećno
detinjstvo i vaše (i ono možda nesrećno), naša opsesija smrću i vaša
(identična, nadam se).
Poezija
(= literatura), to je, takođe, znam ja to dobro, i biva sve više, opis
socijalnih nepravdi, i patetična osuda tih nepravdi (kao što beše još u
vreme Dikensa), i opis i osuda logora, psihijatrijskih klinika i svih
vrsta opresija, svih opresija koje žele da svedu čoveka na jednu jedinu
dimenziju – na zoon politikon – na političku životinju, i da ga
tako liše svih njegovih bogatstava, njegove metafizičke misli i njegove
poetičke senzibilnosti, koje žele da unište u njemu svaku neživotinjsku
supstancu, njegov neokorteks, da ga svedu na dimenziju militantne
životinje, na golog angažovanog čoveka, na mahnitu, slepu, angažovanu životinju.
Photo: Stock
Jer taj princip – što ga, treba priznati, i mi sami često zastupamo – na
osnovu kojeg književnost mora biti angažovana ili više nije
književnost, pokazuje samo do koje je mere politika prodrla u sve pore
života i bića, kako je sve poplavila kao kakva baruština, i do koje je
mere čovek postao jednodimenzionalan i siromašan duhom, do koje je mere
poezija poražena, i do koje je mere postala privilegijom bogatih i
dekadentnih – oni mogu sebi dozvoliti luksuz pesništva – dok mi,
ostali... Eto opasnosti koja nam preti svima. Ali mi moramo biti svesni
da je literatura, da je poezija brana protiv barbarstva, i ako poezija
možda i ne oplemenjuje čuvstva, ona ipak služi nečemu: daje nekakav
smisao taštini postojanja.
I,
makar na osnovu ove antropološke činjenice, mi smo deo iste porodice
evropskih naroda, a po našoj tradiciji, istovremeno judeo-hrišćanskoj, i
vizantijskoj, i otomanskoj, mi imamo pravo isto koliko i oni, ako ne i
više, na pripadništvo istoj kulturnoj zajednici.
A
posle toga, ali samo posle toga, dolaze tehnički problemi: prevođenje,
komentari, reference, paralelizmi i slično... Jer sve je ostalo...
literatura.
COMMENTS