$type=ticker$cols=2$count=30

Srđa Popović (1937-2013)

SHARE:




Srđa Popović (1937–2013), rođen u Beogradu; Pravni fakultet je završio 1961. i postao partner u porodičnoj advokatskoj kancelariji koju je 1933. osnovao njegov otac Miodrag. Ubrzo je postao najistaknutiji advokat ljudskih prava u Jugoslaviji. Posle studentske pobune u Beogradu juna 1968. usledila su hapšenja i suđenja, a gradom je kružila pesmica:

zidovi, zidovi
niotkuda vrata
zovite mi, molim vas,
Srđu advokata.

Branio je i mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt iz grupe Baader-Meinhof, Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića zvanog Vlada Revolucija, Milana Nikolića, Božidara Jakšića, Mihajla Mihailova, Momčila Selića, Dobroslava Paragu, Gojka Đoga, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, “Beogradsku šestoricu”, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta…(Poslednja instanca I i II)
Pripadao je peticionaškom pokretu i bio pokretač i potpisnik peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), za ukidanje smrtne kazne, za donošenje zakona o amnestiji, za uvođenje višestranačkog sistema u SFRJ… (Poslednja instanca III)
1976. je jedan od osnivača Svetske asocijacije pravnika;
1990. je predsednik Nezavisne komisije za ispitivanje iseljavanja Srba sa Kosova (Ko je izgubio Kosovo);
1990/91. je predsednik Evropskog pokreta u Jugoslaviji;
1990. pokreće prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme;
1993/94. je član Savetodavnog odbora Helsinškog odbora za ljudska prava u Njujorku;
1993. dobija nagradu Vladavina prava, njujorške sekcije American Bar Association.
Posle dolaska Miloševića na vlast, iselio se sa porodicom u SAD; na rodnu Palilulu se vratio 2001. Suđenje za atentat na premijera Zorana Đinđića je njegov poslednji veliki proces, na kojem je bio advokat porodice Đinđić (Nezavršeni proces; ATENTAT).
Autor je knjiga: Kosovski čvor – drešiti ili seći (sa grupom autora) 1990, Put u varvarstvo 2000, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.


Srđa Popović – intervju

 


Razgovor vodio Milan Nikolić

„Sve što ima da se kaže – neko je već rekao. Moja logika je da vredi govoriti samo ako je tumačenje originalno, ako predstavlja neki drugi pogled na stvari“, bila je jedna od prvih rečenica koje je izgovorio Srđa Popović. „Ovo je jedan izuzetno ispolitizovan svet i konformizam je ovde ogroman. Ljudi se kreću u grupama. Igraju igru svoje grupe i ne odustaju od tih pravila. Veoma dugo živim i pratim tu politiku, još od vremena kad to nije imalo nikakvog smisla, kada smo čitali izveštaje gradskog komiteta, opštinskog komitetta, centralnog komiteta, gde se moralo čitati između redova. Naučio sam da se, ne tako pouzdano, oslanjam na svoju intuiciju i da ne donosim zaključke na osnovu nedovoljnog broja činjenica, odnosno dok se ne slegne sve ono što se dnevno plasira kao pseudodogađaj. Kažem pseudo jer iz takvih vesti obično ne sledi ništa dalje. A toga je ovde koliko hoćete. Polovina vesti se sastoji od toga ko je šta izjavio. To nisu nikakve vesti, to je jedna strašna sasvim besmislena kakofonija… Ima još nešto čega sam naučio da se čuvam. To je taj binarni model mišljenja. Ili si za ili si protiv. Ništa u životu nije tako jednostavno. Sve je mnogo komplikovanije. Retke su situacije kada možete da odgovorite sa da ili ne. Zauzmi stranu, zauzmi stav, a pritom se onim što je problem bavi samo onoliko koliko koristi tvojoj strani i tvom stavu.“
U zenitu advokatske karijere, kada je branio mnoge istinski kontroverzne ličnosti, neprestano su ga krivili za „političko mišljenje“, iako je, kako sam kaže, nastojao da se fokusira isključivo na slučaj. Od povratka u Srbiju, dvehiljadite i, očekivano, nakon što je postao pravni zastupnik porodice Đinđić, svojim političkim analizama koje uglavnom iznosi na nezavisnom mediju Peščanik, samo je produbio raskol između većinske i spostvene pozicije, raskol koji je počeo ranih devedesetih: „Ja volim da mislim o politici. Tako sam navikao. Imam nekakav stalni unutrašnji monolog. Često ne dođem ni do kakvog zaključka, ali ima nešto što sam primetio. Sa ovom sredinom složim se na svakih deset godina. U međuvremenu se uopšte ne razumemo. Ali posle deset godina dođemo na isto. Kada posmatram ovo okruženje, imam utisak kao da gledam kroz neku vodu, okean kroz koji se istina vrlo sporo probija.“
Na pitanje da li je ikakav srednji put moguć, odgovara: „Kako da ne postoji? Obe su te varijante vrlo jednostrane. U svemu se polarizuju mišljenja. U krugu ljudi koje znam i sa kojima živim jako dugo aktuelna je dilema – za ili protiv Vučića. Pa čekajte, tako smo imali i sa Titom, pa sa Miloševićem, onda sa Koštunicom, čak i sa Đinđićem. Pazite, Đinđića sad prisvajaju i oni koji su ga osporavali sve dok je bio prisutan na političkoj sceni, ali su u međuvremenu shvatili da je on opasan protivnik čak i mrtav. Glavni problem Srbije je društvo, biračko telo. Ono je to koje je izabralo Miloševića, uzdiglo Koštunicu i to je ono isto biračko telo koje je i na ovim poslednjim izborima glasalo za jedan strašan program, ali, na sreću, to nije isti program koji oni koji su sada na vlasti sprovode.
Nemam ništa protiv toga da su predstavnici vladajuće garniture došli sebi pa sad vode drugačiju politiku, ali ako govorimo o biračkom telu – biračko telo nije htelo ovo što se sada dešava. Stalno govore, čak i u Peščaniku: ’Napravite vi partiju, pa da se prebrojimo’. Pa nije stvar ni u brojanju. Većina ljudi ovde je oduvek bila na pogrešnim pozicijama. Većina ne garantuje ništa. Ja sam bio jedan od tih belih listića na poslednjim izborima, smatrao sam da je važno napraviti taj dest. Onda vam kažu: ’Vi opstruirate demokratske procese!’ Ali demokratski procesi imaju smisla samo ako imate i obrazovane birače koji umeju da misle.
Dugo smo živeli u komunizmu kada nam je sve dolazilo odozgo ili spolja. Demokratija u ovako konformističkom i ciničnom društvu, koje smatra da postoji samo interes, nema nikakvog smisla. Ja pitam nekog svog prijatelja, na primer: ’Kako si ti od marksiste postao neoliberal? Objasni mi evoluciju svog mišljenja. Nemam ništa protiv, ali želim da znam kako si od tačke A došao do tačke B.’ I tu nema odgovora. Mi, kao ono prolećni pilići, svaki dan živimo ispočetka. Ponovo izmišljamo i sebe i druge. To je strašno destruktivno. Za život u jednom društvu nekakvo poverenje mora da postoji. Ovde je svako poverenje izgubljeno. Među ljudima na ulici poverenje je izgubljeno. Niko nikome ništa ne veruje. Sam si kriv ako se buniš protiv toga. Normalno je da se svi uzajamno lažemo.“
Ipak, u jednom tekstu Srbe je opisao kao decu od dvanaest godina koja nikako nisu u stanju da se dokopaju zrelosti. Međutim politička naivnost nije jedini razlog tome: „Kada kažem dete od dvanaest godina, mislim na to da ovde ljudi često biraju ono mišljenje koje bi zadovoljilo njihove psihološke potrebe bez obzira na realne argumente. Veruju u ono što bi želeli. I na televiziji često čujem frazu – Hteo bih da verujem… Čekaj, čekaj, nemoj da veruješ. Prvo ispitaj tu stvar, pa ćeš videti da li je vredno verovanja.
Bio sam prijatelj sa Milovanom Danojlićem dugo vremena i on je, ranih devedesetih, bio zanet Miloševićem. Kada se posle pokazalo šta se pokazalo, ja ga pitam: ’Pa dobro, Mićo, kako nisi odmah video o kakvom je čoveku reč?’ A on kaže: ’Hteo sam da verujem, ja sam pesnik, ja sam hteo da verujem.’ Još bolji primer je moj prijatelj, možda najbolji kojeg sam imao u životu, Stojan Cerović, koji je posle Petog oktobra verovao da je sve rešeno i da ništa više ne treba kritikovati. Sve je ovo sada naše. Mada, možda sam ja stvarno namćor. Moguće da je ljudima nada neophodna, samo ja mislim da i bez nade može da se živi. Mi se ponosimo time kako smo emotivan svet. To je sve lepo i krasno, ali time se ne treba hvaliti. To je posledica filozofskog ustrojstva. Ljudi moraju imati emocije jer i zadovoljstvo u životu dolazi od tih emocija. Ali emocije se moraju kontrolisati, a ne svoditi na ono – ja hoću, ja želim, moji će pobediti, bolji smo od svih…“
Godine 1976. Srđa Popović našao se na naslovnoj strani londonskog magazina Tajms, ali ne zbog toga što je bio „disident“: „Ja ne volim termin disident, nikada sebe nisam smatrao disidentom i mislim da je sam izraz etimološki netačan. Disident je neko ko se odvoji od određenog pokreta. Oni koji nikada nisu bili deo toga ne mogu biti ni disidenti. Ali imam još jedan razlog za to. Ja sam uglavnom samo radio svoj posao. Kada sam branio određene ljude, govorili su mi: ’Ti se baviš politikom.’ Nije tačno, politika se bavi mnome. Ja branim te ljude i njihovo pravo na izražavanje mišljenja s kojim mogu i da se ne slažem. Branio sam i Dobricu Ćosića i Arkana i Šešelja i nacionaliste, albanske, hrvatske, bošnjačke. Može li se sve to poistovetiti sa mnom? Ali pošto politika ima interesovanja za takva suđenja, onda i vi postanete predmet politike. Počne da vas bije takav glas.“
Nije mi lako da zamislim kako izgleda razgovor Srđe Popovića i Željka Ražnatovića Arkana, na kom se to jeziku odvija: „Držao sam se optužnice i činjenica. Arkan je bio zatečen sa oružjem u nekom džipu u Bosanskoj Krajini. Njegova odbrana se zasnivala na tome da je on zapravo obilazio Zvezdine navijače, a postojala su i neka pravna pitanja koja su meni bila zanimljiva. Bilo je to polovinom osamdesetih. Otvorili su istragu baziranu na tezi da je planirao delo protiv bezbednosti ustavnog poretka SFRJ. U međuvremenu su doneli svoj ustav, a na sudu su tvrdili da je Arkan hteo da otkine deo suverene hrvatske teritorije. To je jedna čisto tehnička stvar, greška, ali meni nije bio problem da kažem sudu: ’Sa aspekta krivičnog zakona SFRJ čitava ova vaša tvorevina i ovaj sud su neprijateljsko delo, kriminalna tvorevina sa gledišta tog ustava koji pokušavate da branite’. Odmah su moju izjavu proglasili političkom. Nije tačno. To je pravno potpuno zasnovana istina. SFRJ je još uvek postojala, Mesić je još uvek sedeo u Predsedništvu.
Bio je to poseban period, neko međuvreme kada su sve republike donosile zakone koji su svi do jednog bili kriminalni sa stanovišta pravnog poretka SFRJ. U tom slučaju, ja sam na liniji zakona dok branim njegovu nevinost. Onoga momenta kada se suđenje završi ja ga više ne branim. Kada to ispričam, mnogima zvuči kao dobar vic. Naši ljudi nisu spremni da prihvate istinu koja je pomalo apstraktna. Oni ne veruju u teoriju i apstrakciju. Njih samo zanima u čiju je to korist, protiv koga je to upereno. Dobricu Ćosića sam branio u postupku kada je sa još nekih tridesetak istomišljenika hteo da pokrene list koji je trebalo da se zove Javnost. Sud je doneo rešenje kojim se to zabranjuje. Zahtevali su samo registraciju, koja je morala da bude sprovedena. Bio je to kraj sedamdesetih.“
I zaplet koji su donele devedesete i rasplet dvehiljaditih dobro su poznati, ali je ipak nemoguće ne pitati kako danas izgledaju susreti, naravno slučajni, Srđe Popovića i Dobrice Ćosića: „Imam priliku da sretnem Dobricu Ćosića, ali pravo da vam kažem ni ja nemam neku pretaranu želju s njim da razgovaram, a mislim da nema ni on. Javim se čoveku, ali ništa više od toga.“
Kao jedan od najslobodoumnijih ljudi nekadašnje države, Srđa Popović se afirmisao i u procesima protiv šezdesetosmaša i umetnika koji su bili ocenjeni kao opasnost po sistem i subverzivni elementi: „Makavejevu je zabranjen film ’Misterije organizma’. Sa Neoplantom, koja je bila producent, čelni ljudi koji su učestvovali u tom ostvarenju napravili su su jednu belu knjigu u kojoj su se nalazili svi podaci u vezi sa zabranom – od partijskih sastanaka, do protesta SUBNOR-a, članaka u javnosti. Sud u Novom Sadu pokušao je da zabrani i objavljivanje te knjige. Nisam zastupao direktno Makavejeva već tu ediciju. Što se Šejke tiče, to je bila 1965. godina. On je sa jednom grupom ljudi iz Slovenije i Hrvatske hteo da osnuje Demokratsku partiju. Bilo ih je šesto. Tvrdim da su naši životi potpuno neispitani, naša istorija takođe.
Kada je Tito uz znatnu Čerčilovu pomoć došao na vlast, želeo je, s jedne strane, da ostane blizak sa Moskvom, a sa druge da ostavi utisak da ovde pravi jedno građansko društvo. Samim tim, u SFRJ nikada nije bilo zabranjeno političko organizovanje, tek mnogo kasnije. Posle rata vi ste imali demokratsku partiju Grolovu, zatim republikansku partiju. Oni su imali svoja glasila koja su se prodavala na kioscima, a onda je praktičnim putem – pritiskom, pretnjom, zastrašivanjem – sve to ugašeno. Ali nije menjan zakonodavni okvir koji, navodno, dopušta takvu vrstu angažovanja. Sedamdeset četvrte godine je to i zvanično urađeno. Dogodilo se da ti zanesenjaci, među kojima je bio i Šejka, budu pohapšeni i proglašeni za kontrarevolucionare. Imali su ludu sreću da je usred postupka protiv njih pao Ranković i to su mnogi doživeli kao dolazak liberalnog talasa. Ljudi su sa suzama izgovarali da je došla sloboda. To je bio strašan udar i Tito ih je abolirao da ne bi ulazio u spor sa Zapadom.
Iskreno da vam kažem, nikada se nisam specijalizovao za te političke predmete, ali život vas uvuče u to. Godine 1965. branio sam tu grupu umetnika i kada je došla čuvena šezdeset osma i velike studentske demonstracije, neki od njih su mi se ponovo obratili. Takvih postupaka je bilo sve više i više. Meni su ti ljudi bili simpatični, ideološki se nisam s njima naročito slagao, ali mi ništa od toga nije smetalo. Bio je to prodor života u jednu okoštalu binarnu društvenu strukturu i ta godina, koju mnogi i danas kritikuju kao godinu ideološkog zastranjivanja, ipak je predstavljala nekakav dašak slobode. To su bili mladi ljudi, jedna nova generacija koja je osećala da nema dovoljno prostora. Mladalačka pobuna, spontana, difuzna. Mnogo ljudi je dočekalo pobunu mladosti sa simpatijama i režim je prvi put osetio neko ugrožavanje iz baze, što bi se reklo. Priznajem, za mene je to značilo ogromno otkriće, mislio sam da je tako nešto nemoguće. Bili smo ubeđeni da je nemoguće da se kod nas dogodi ono što se, na primer u Parizu, dešavalo u isto vreme. Čitav taj pokret bio je podržan od strane brojnih umetnika, udruženja književnika, slikara.
Tada je nastao i crni talas, Makavejev, sve je ili izašlo iz šezdeset osme ili se direktno vezivalo za nju. Na tom osećanju slobode da se granice šire. Sistem je bio vrlo oprezan i svestan da to ne sme da davi, već je naučio da živi sa tim, ali je promena u društvenoj klimi bila velika. Zapravo, tada je politika uletela u teren i nikada je više nisu izbacili odande. Jurili su ih, tukli, hapsili, ali publika nikada više nije prestala da se interesuje za to. Cela opozicija devedesetih izašla je iz te godine, počev od Koštunice, Čavoškog, Đinđića.“
Samo dve decenije kasnije krenulo je razilaženje sa savremenicima, ali Srđa Popović se trudi da bude objektivan kada danas, nakon što su sve igre odigrane, bude objektivan: „Sa Čavoškim sam se dosta družio. On je dobar pravnik, cenim kolege koje razumeju stvari i umeju da misle. Ono što se kasnije dogodilo s njim, iskreno, nikada nisam razumeo. Sretnem ga nekad na ulici, stane on, stanem ja, ali nemamo šta jedan drugom da kažemo. Mnogo je takvih bilo koji su, kada je nacionalizam počeo da se širi kao zarazna bolest, podlegli. Čavoški je bio član ideološke komisije CK omladine Srbije, bio je potpuno u tome, kao i Šešelj, pravi komunista, besprekoran po meri partije. Šta se u stvari dogodilo? Kada je zafalila majka parija, oni su našli drugu majku – naciju.
’Ne bih hteo da mi se desi da me deca jednog dana pitaju – Deda, šta si ti radio kada smo izgubili Kosovo?’, kaže mi Vladeta Janković jednom prilikom ispred Ateljea 212. Ja ga pitam: ’Vladeta, šta je tebi?’ Dva puta. Mnogo se tada uvredio. Jednostavno je imao potrebu da nađe sebi mesto u istorijskim tokovima. Nekakvu važnost. Ljudi često iz frivolnih, potpuno banalnih razloga pristaju na neki stranu, a kasnije se toliko poistovete sa tim da izgube sve koordinate. Ni sami više ne znaju šta je istina, šta emocija, a šta parada.“
U vreme rađanja „zanosa“ Srđa Popović, koji priznaje da nije, za razliku od Vesne Pešić, u Miloševiću odmah prepoznao opasnost, odlučuje da napusti Beograd. Godine 1991. doneo je tu odluku: „Imao sam četvoro dece i nisam želeo da odrastaju u jednom takvom svinjcu. Takvo je bilo vreme. Dok sam još bio tu, na putu od kuće do kancelarije, molio sam boga da nikoga poznatog ne sretnem. Samo da me još neko ne razočara. U jednom trenutku sam shvatio – nisam ja njima potreban, ni oni meni. Većina su. Plebiscitarno su na drugoj strani. Ništa se tu ne može učiniti. Hajde da se sklonim. Mislio sam da će se ispucati cela ta histerija, ali nije bilo tako. Imao sam porodicu, morao sam nešto da radim. Godinama sam se bavio konsultantskim poslovima u različitim advokatskim firmama s kojima sam imao kontakte još dok sam bio u Beogradu. Sarađivao sam sa kolegama iz celog sveta, advokatima, naročito američkim. Još se kancelarija mog oca bavila zaštitom intelektualne svojine. Reč je o posebnoj oblasti prava koja obuhvata zaštitu pronalazaka, robnih marki i autorskih prava. Tu postoji jedan postupak kojim se sve to štiti u svakoj pojedinačnoj zemlji. I to je bio deo prakse koju je, kao što sam rekao, osnovao moj otac još 1931. godine.
Kada sam otišao u Ameriku, jedno vreme sam pomišljao i da polažem ispite koji su bili potrebni da bih tamo radio, ali nisam prestao da se interesujem za ono što se dešava u zemlji. Ovo je sad nešto intimno, što inače ne volim da delim, ali za mene je to bilo kao da mi je život završen. Rat, raspala se zemlja, izgubio sam posao koji sam radio toliko godina, dakle ostalo je samo podići tu decu. Bila je jedna novinarnica u Njujorku, na 42. ulici, koja je prodavala Večernje novosti, Vreme i ja sam to kupovao svakodnevno, čitao od A do Š i bio odlično obavešten. Imao sam kontakte sa brojnim organizacijama za ljudska prava još od sedamdesetih godina kao što su Human Rights Watch, Komitet za ljudska prava i oni su me, kada su čuli da sam u Njujorku, zvali da bi i sami saznali više o svemu što se dešava. U početku su informacije bile nejasne, polovične, loše interpretirane.
Mi smo u to vreme bili nisko na listi njihovih prioriteta. Sjedinjavala se Nemačka, raspadao SSSR, ceo svet je bio u haosu i panici. Mi smo bili najmanje važni. Nikada nisam odbijao da idem na skupove koji su se održavali svuda, tribine po školama, crkvama, gradskim komorama. Dolazili su da slušaju ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Svoje učešće sam uvek koristio da insistiram na tome da se organizuje međunarodni tribunal za ratne zločine.“
I tu dolazimo do čuvenog pisma potpisanog 1994. godine, pisma koje je kasnije služilo kao glavni argument u ućutkivanju Srđe Popovića, pisma koje se pominje i danas u sasvim pogrešnom kontekstu. Zapravo, jedan od zaštitnika slobode u bivšem poretku postao je državni neprijatelj u novom: „Potpisali smo pismo upućeno Klintonu u kojem se traži neka vrsta ograničene intervencije protiv zvaničnog Beograda, poput bombardovanja aerodroma sa kojih poleću avioni prema Bosni. Nisam se u potpunosti slagao sa celinom tog pisma, ali sam smatrao da bi neki oblik intervencije morao da postoji u skladu sa konvencijom o sprečavanju genocida. Pismo mi je ponudio Josip Brodski, a među potpisnicima bili su i Časlav Miloš, Margaret Tačer, Sajrus Vens i mnogi drugi. I dan-danas ćete čuti da sam ja tražio bombardovanje SRJ 1999. godine, bez obzira na pet godina razlike i sasvim drugi povod. Pismo sam uvrstio u knjigu, koji sam objavio po povratku iz Amerike, ali niko to nije ni hteo da čita.“
Razlog za povratak u Srbiju je sasvim jednostavan, ljudski, lišen bilo kakvih mistifikacija: „Deca su mi porasla, završila škole, video sam da im više nisam potreban. Ja sam ceo život ovde proveo, ovo je ono što znam. S ovim ljudima se lakše sporazumevam i zanimaju me slične stvari. Koga je u Americi briga za Tuđmana, Miloševića… Rođen sam ovde, pedeset metara od ovog stana i nekada u šali kažem da sam palilulski lokal-patriota.“
Srđa Popović nikada nije odustao od svog opredeljenja da se izajšnjava kao Jugosloven, ali ni tome ne prilazi olako, jednostrano. Naprotiv, veruje da je Jugoslavija imala smisla, ali da je kao tema i danas nedorečena: „Mislim da je Jugoslavija jena velika tema. Desimir Tošić je lepo rekao da je Jugoslavija bila velika, ali da smo mi bili mali. Mislim da je to tačno. Nismo bili dorasli jednoj takvoj emancipatorskoj ideji kakvu je ta zemlja predstavljala. U svakom pogledu Jugoslavija je imala smisla. Pre svega po sličnosti mentaliteta, zajedničkoj istoriji, iskustvima, pa i kulturi. Smetalo mi je samo to što je, greškom u mišljenju i prosuđivanju, bila neodvojiva od komunističkog režima.“
Najkoncizniji je kada treba da govori o svojoj mladosti u toj zemlji, što je opet nemoguće ne pomenuti budući da je deo mita o Srđi Popoviću. Ali ne advokatu, aktivisti, već gradskom šmekeru, zavodniku: „Bio sam mlad, živeo sam onako kako je moja generacija živela. Interesovale su me devojke, kafana.“ U svemu ostalom, zadržao sam se u manjini. I matematički dokazuje ispravnost svoje pozicije: „Ponekad mislim, da sam živeo u bilo kom vremenu, živeo bih u manjini. Ima tu jedna matematički dokazana istina. Većina ljudi koji spekulišu na berzi nisu u pravu, ali to uporno rade iako gube novac. Dakle, 90% ljudi gubi novac na berzi, 10% zna šta radi. Baš tu gde vlada materijalni interes koji treba da opomene ljude da nisu u pravu, ništa ne pomaže. Većina nikada nije u pravu. To je istorijska istina. Ne moram da pominjem izbore Hitlera, Tuđmana, Miloševića.“
U samom finalu razgovora vraćamo se na njego posao: „Kada protiv sebe imate čitavu državnu silu i odijum društva, onda je veoma teško da dobijete fer suđenje, a ideja advokature je da obezbedi ravnopravni tretman za sve. Kakav će ishod biti, ja ne odlučujem. Braniti nekog ne znači braniti ga u svakom smislu. Sintagma „đavolji advokat“ se koristi u drugom kontekstu, kada neko zastupa tezu u koju sam ne veruje.“ Najvažniji postupak koji je obeležio ovu fazu njegovog života jeste zastupanje porodice Đinđić, majke i sestre Zorana Đinđića. Slučaj o kojem ima i političko mišljenje, ali koji je i sam toliko ispolitizovan da postaje očigledno da pravda i istina o zločinu ne zanimaju više nikoga:
„Moja lojalnost prema Đinđiću potiče iz tri razloga. Prema njemu lično. Prvo, ja sam ga branio ranije. Pre četrdeset i nešto godina. Klijent uvek ostaje klijent. Kada vam se obrati, vi ste obavezni da ga branite ponovo. Za mene on simbolizuje tu šezdeset osmu godinu, koju, kako sam objasnio, doživljavam kao emancipatorsku, oslobađajuću. Njega sam, opet, doživljavao kao prijatnu osobu, na stranu što je inteligentan i što je pokušavao da učini nešto za ovu zemlju iz manjinske pozicije prometejski svestan da u tome verovatno neće uspeti. To ga je i ubilo. Onako kako se država ponela, sramno je i skandalozno jer ne tvrdim da sam dokazao krivicu Koštunice, Čovića, Ace Tomića, ali mislim da toliko činjenica ukazuje na to da je trebalo da oni u najmanju ruku budu saslušani.“
Prošetati dvadesetim vekom u društvu Srđe Popovića uzbudljivo je i melanholično, a sa aspekta potrage za činjenicama više nego korisno. Istina je i da se ton menja što smo bliže našem vremenu, jer nestaje spasonosna distanca: „Nikada se ne klanjam većini, ali mogu da razumem zašto su narod i javnost obeshrabreni jer ih je njihovo iskustvo naučilo da ne može šut sa rogatim. Ljudi veruju da nemaju šansu. Nije to defekt onih koji žive ovde, to je posledica izuzetno nesrećne istorije. Ja zaista mislim da je ovo jedan izuzetno nesrećan narod koji onda i nije dobar koliko bi mogao biti jer nesreća ubija! Ljudi su u samoodbrani potonuli u apatiju, cinizam i asocijalnost, koji vode tome da ih se ne tiče ništa što se tiče njihovog života. Biološki moraju da nestanu oni koji su vinovnici takve istorije da bi došle nove generacije koje bi mogle sebi da dozvole luksuz da pogledaju sve te ružne istine. Treba doživeti taj pad u varvarstvo – racionalno i nepristrasno. Činjenicu da smo uništili život i sebi i drugima.“

Esquire, prvi broj srpskog izdanja, oktobar 2013.
Peščanik.net, 19.10.2013.

COMMENTS

Naziv

"Oslobođenje",1,2016. fotografije/kolovoz,1,4:5-11,1,Adam Zagajewski,1,Agencije,1,Agniezska Žuchowska - Arendt,1,Ai Weiwei,1,Al Jazeera,1,Alan Pejković,1,Albert Camus,1,Aleksa Golijanin,1,Aleksandar Genis,1,Aleksandar Roknić,1,Aleksandar Tišma,1,Alem Ćurin,1,Alen Brabec,1,Aleš Debeljak,2,Alexander Kluge,1,Almin Kaplan,4,Amer Bahtijar,1,Amer Tikveša,1,Amila Kahrović Posavljak,1,Amir Or,1,Amos Oz,1,Ana Ahmatova,2,Ana Radonja,1,Andres Neuman,1,Andrijana Kos Lajtman,7,Anton Pavlovič Čehov,1,Antun Branko Šimić,1,Anya Migdal,1,Bela Hamvaš,2,Bela Tarr,1,Bertolt Brecht,4,Biblijski citat,1,Biljana Srbljanović,4,Bilješka,5,Biserka Rajčić,3,Blago Vukadin,1,Boba Đuderija,1,Bogdan Bogdanović,2,Bojan Munjin,1,Bojan Savić Ostojić,1,Bookstan II 2017,1,Borges,4,Boris Buden,4,Boris Dežulović,2,Boris Dubin,1,Boris Perić,1,Borislav Pekić,1,Borislav Veselinović,1,Borka Pavićević,1,Boro Drašković,1,Božo Koprivica,3,Branimir Živojinović,1,Branimira Lazanin,1,Branislav Jakovljević,2,Branislav Petrović,1,Branko Ćopić,1,Branko Kukić,1,Branko Rakočević,1,Bruno Schulz,1,BUKA,1,Burkhard Bilger,1,Caravaggio,1,Charles Simic,6,Chris Hedges,1,citati,1,Claude Lévi-Strauss,1,Cornelia Vismann,1,crtež,1,Damjan Rajačić,1,Dan Pagis,1,Danica i Haim Moreno,1,Daniil Ivanovič Juvačov Harms,1,Danijel Dragojević,1,Danilo Kiš,10,Dara Sekulić,1,Dario Džamonja,1,Darko Alfirević,1,Darko Cvijetić,254,Darko Cvijetić. Agnieszka Zuchovska Arent,1,Darko Desnica,4,Darko Pejanović,1,Daša Drndić,1,David Albahari,5,Davor Beganović,1,Davor Ivankovac,1,Davor Konjikušić,1,Dejan Kožul,1,Dejan Mihailović,1,Deklaracija o zajedničkom jeziku,1,Dietrich Bonhoeffer,1,Dijala Hasanbegović,1,Dnevnik,8,Dobrivoje Ilić,1,Dobroslav Silobrčić,1,Dominique-Antoine Grisoni,1,Dragan Bajić,1,Dragan Bursać,1,Dragan Markovina,1,Dragan Radovančević,3,Drago Pilsel,1,drama,2,Dubravka Stojanović,1,Dubravka Ugrešić,4,Duško Radović,1,Dževad Karahasan,2,Đorđe Bilbija,2,Đorđe Krajišnik,4,Đorđe Tomić,1,Edmond Jabes,1,Eduard Šire,1,Edvard Kocbek,1,Elis Bektaš,4,Elvedin Nezirović,1,Elvir Padalović,1,Emil Cioran,8,Emmanuel Levinas,1,Epitaf,1,Ernst Jünger,2,esej,148,Fahredin Shehu,1,festival,2,Filip David,2,fotografije,1,fra Drago Bojić,1,Francis Roberts,1,Frank Wedekind,1,Franz Kafka,4,Friedrich Nietzche,1,Furio Colombo,1,Genadij Nikolajevič Ajgi,1,Georg Trakl,1,George Orwel,1,Georgi Gospodinov,1,Géza Röhrig,1,Gianni Vattimo,1,Gilles Deleuze,1,Giorgio Agamben,7,Giorgio Manganelli,1,Goran Milaković,2,Goran Stefanovski,1,gostovanje pozorišta,4,govor,2,Gustaw Herling-Grudzinski,1,Hajdu Tamas,1,Hanna Leitgeb,1,Hannah Arendt,2,Hans Magnus Enzensberger,1,Hassan Blasim,1,Heiner Goebbels,1,Helen Levitt,1,Herbert Marcuse,1,Igor Buljan,1,Igor Mandić,1,Igor Motl,3,Igor Štiks,1,Igre u Jajcu 2017.,1,Ihab Hassan,1,Ilma Rakusa,2,IN MEMORIAM,7,Intervju,54,Ivan Čolović,2,Ivan Lovrenović,4,Ivan Milenković,1,Ivana Vuletić,1,Ivica Pavlović,1,Ivo Kara-Pešić,1,Jack Kerouac,1,Jacques Derrida,2,Jagoda Nikačević,1,Jakob Augstein,1,Jaroslav Pecnik,1,Jasmin Agić,1,Jasna Tkalec,1,Jelena Kovačić,1,Jelena Topić,1,Jona,1,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Josip Osti,1,Josip Vaništa. Patricia Kiš,1,Jovan Ćirilov,1,Jovica Aćin,3,Jugoslava Ilanković,1,Julija Kristeva,1,Julio Cortazar,1,Katja Kuštrin,2,Kim Cuculić,1,Knjige,1,književna večer,1,Kokan Mladenović,1,Komentar,1,kratka priča,3,kratke priče,6,kratki intervju,1,kritika,4,Krzysztof Warlikowski,1,Ksenija Banović Ksenija Marković,1,Ladislav Tomičić,1,Laibach,1,Lajoš Kesegi,1,Larisa Softić Gasal,1,Laurence Winram,1,Leonid Šejka,2,Ludwig Wittgenstein,1,Ljubiša Rajić,1,Ljubiša Vujošević,1,Maja Abadžija,1,Maja Isović,2,MALI EKSHUMATORSKI ESEJI,1,mali esej,16,Marcel Duchamp,1,Marija Mitrović,1,marijan cipra,1,Marin Gligo,1,Marina Dumovo,1,Mario Franz,1,Mario Kopić,46,Marjan Grakalić,1,Marko Misirača,1,Marko Stojkić,1,Marko Tomaš,1,Marko Veličković,1,Marko Vešović,2,Martin Heidegger,3,Massimo Cacciarri,1,Max Frisch,1,međunarodna poruka,1,Mensur Ćatić,2,Mia Njavro,1,Mihail Šiškin,1,Mijat Lakićević,1,Mikloš Radnoti,1,Milan Kundera,1,Milan Milišić,1,Milan Vukomanović,1,Milan Zagorac,1,Mile Stojić,2,Milica Rašić,1,Milo Rau,1,Miloš Bajović Ilić,1,Miloš Crnjanski,2,Miloš Vasić,1,Milovan Đilas,1,Miljenko Jergović,6,Mini esej,32,Miodrag Živanović,1,Mirjana Božin,1,Mirjana Stančić,1,Mirko Đorđević,2,Mirko Kovač,3,Miroslav Krleža,3,Miroslav Marković,1,Mirza Puljić,1,Mišo Mirković,6,Mišo Mirković foto,10,Mladen Bićanić,1,Mladen Blažević,2,Mladen Stilinović,1,Momčilo Đorgović,1,Naser Šećerović,1,Natalija Miletić,1,Nataša Gvozdenović,1,Neda Radulović- Viswanatha,1,nekrolog,1,Nemanja Čađo,1,Nenad Milošević,1,Nenad Obradović,5,Nenad Tanović,1,Nenad Vasiljević,1,Nenad Veličković,2,Nenad Živković,1,Nepoznati spavač,1,Nermina Omerbegović,1,Nikola Kuridža,1,Nikola Kuzanski,1,Nikola Vukolić,1,Nikola Živanović,1,Nikolaj Berđajev,1,Nikolina Židek,1,NOVA KNJIGA,1,novela,1,Novica Milić,2,Novica Tadić,1,obavijest,1,odlomak romana,9,odlomci,6,Oliver Frljić,8,Osip Mandeljštam,2,Otto Pöggeler,1,Otto Weininger,1,Paolo Magelli,2,Paul Celan,3,Paul Klee,1,Paul Valery,1,Petar Gudelj,2,Petar Matović,1,Petar Vujičić,1,Peter Esterhazi,1,Peter Semolič,3,Peter Semolič. prijevod,4,Peter Sloterdijk,3,Pier Paolo Pasolini,2,pisma,5,pismo,1,pjesma,1,Plakat,1,Poezija,265,poezija prevod,1,potpisnici,1,Pozorišna kritika,1,Pozorišne Igre u Jajcu,1,Pozorište Prijedor,4,predavanje,1,Predrag Finci,2,Predrag Matvejević,2,Predrag Nikolić,1,Predstava,2,Prepiska,1,priča,37,Prijevod,12,prijevod govora,1,prikaz knjige,2,prikaz predstave,3,Primo Levi,1,Protest,1,Proza,2,Radimir Sovilj,1,Radiša Cvetković,1,Radmila Smiljanić,1,Radomir Konstantinović,2,Rastislav Dinić,1,Raša Todosijević,3,razgovor,4,Refik Hodžić,1,Renate Lachmann,1,Robert Bagarić,1,Roger Angell,1,Roland Barthes,2,Roland Jaccard,1,Roland Quelven,1,Saida Mustajbegović,2,Sándor Márai,1,Saša Jelenković. poezija,1,Saša Paunović,1,Sava Babić,3,Seida Beganović,3,Semezdin Mehmedinović,4,Senadin Musabegović,1,senka marić,1,Sesil Vajsbrot,1,Shosana Felman,1,Sibela Hasković,1,Siegfried Lenz,1,Sigmund Freud,1,Sinan Gudžević,1,Siniša Tucić,1,sjećanje,2,Slavenka Drakulić,1,Slavica Miletić,3,Slavoj Žižek,1,Slobodan Glumac,1,Slobodan Šnajder,1,Slobodan Tišma,1,SLOVO GORČINA,1,Sonja Ćirić,3,Sonja Savić,1,Srđa Popović,1,Srđan Tešin,1,Sreten Ugričić,3,Srpko Leštarić,1,stećak,2,Stevo Basara,1,Stojan Subotin,1,Susan Sontag,1,Sven Milekić,1,Svetislav Basara,2,Svetlana Aleksijevič,1,Šagal,1,Tadeusz Różewicz,1,Tamara Kaliterna,1,Tamara Nablocka,1,Tamara Nikčević,2,Tatyana Tolstaya,1,Tea Benčić Rimay,1,Teatar,1,Teatron,1,The New York Times. Žarka Radoja,1,Thomas Bernhard,10,Thomas Ostermeier,1,Tomaž Šalamun,2,Tomislav Čadež,1,Tomislav Dretar,2,Tonko Maroević,1,Tony Judt,1,Umberto Eco,2,Urbán András,1,Vanda Mikšić,1,Vanesa Mok/Anđelko Šubić,1,Varlam Šalamov,3,Vera Pejovič,3,Veronika Bauer,1,Video,10,Viktor Ivančić,3,Viktor Jerofejev,1,Viktoria Radicz,2,Vincent Van Gogh,1,Višnja Machido,1,Vladan Kosorić,2,Vladimir Arsenić,1,Vladimir Arsenijević,1,Vladimir Gligorov Ljubica Strnčević,1,Vladimir Milić,2,Vladimir Pištalo,3,Vladimir Vanja Vlačina,1,Vladislav Kušan,1,vojislav despotov,1,Vojislav Pejović,1,Vojo Šindolić,1,Vujica Rešin Tucić,1,Vuk Perišić,3,Walter Benjamin,1,Wisława Szymborska,1,Wolfgang Borchert,1,Wroclaw,1,Zadie Smith,1,zapis,1,zavičaj,1,Zbigniew Herbert,3,zen,1,ZKM,1,Zlatko Jelisavac,2,Zoran Vuković,2,Zygmund Bauman,1,Žarko Milenić,1,Žarko Paić,1,Željko Grahovac,2,Živojin Pavlović,1,
ltr
item
HYPOMNEMATA: Srđa Popović (1937-2013)
Srđa Popović (1937-2013)
http://pescanik.net/wp-content/uploads/2013/10/drustvo.jpg
HYPOMNEMATA
https://darkocvijetic.blogspot.com/2013/10/sra-popovic-1937-2013.html
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/2013/10/sra-popovic-1937-2013.html
true
2899971294992767471
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Početna STRANICE ČLANCI Vidi sve Preporučeni članci OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara upitu Vrati se natrag Nedjelja Ponedjeljak Utorak Srijeda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Siječanj Veljača Ožujak Travanj Svibanj Lipanj Srpanj Kolovoz Rujan Listopad Studeni Prosinac Sij Velj Ožu Tra Svi Lip Srp Kol Ruj Lis Stu Pro just now 1 minutu prije $$1$$ minuta prije 1 čas prije $$1$$ sati prije Juče $$1$$ dana prije $$1$$ tjedana prije više od 5 tjedana prije Sljedbenici Slijedi THIS CONTENT IS PREMIUM Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy