Iskustvo nam je palanačko.
Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad.
Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.
Ma
šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz
vremena (kada se, u „večnosti“, živi zajedno sa mrtvima, i kada nema
mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno-praroditeljskog
sveta) izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu
palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno
palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda
religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog
jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne
otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet; ali, ne znači
li to da, ako je svet palanački, isto tako nije i palanka – svetska?
Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi
otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje
protivljenje postvari, da ga nađe u jednom njemu savršeno saobraznom
svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna
apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema
svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materajalizuje, koji bi bio
njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u
kome je rođen, kao svoj svet, i ma koliko taj svet njemu bio najbliži,
on je jedan lutajući duh, jedan nemogući duh: nema zemlje u kojoj on
nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za
idealno zatvorenim, koje bi bilo vanvremeno i, samim tim, ništavilo
večnosti.
Ali,
upravo zato što nema svog sveta, on i jeste duh: tamo gde prestaje
mogućnost sveta počinje mogućnost ovoga duha. Pretvoren svojom
nemogućnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni
duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet
preobrazi u svet palanke. Svet je, u njegovom doživljaju, s neke druge
strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom
smislu, ne-svet. Sve što karakteriše ne-svet (do samog ništavila, do
samog ne-bića) odlikuje i palanku, u doživljaju ovoga duha. Mogući stav
palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma,
koji se zasniva na kritici „sveta”, na osećanju sopstvene prvorodnosti
(svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova
živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se
otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odrodio; svet je, dakle, odrod
a ne ja), ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom
palanke. Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On,
u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan delatan duh. Čak i u
prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je
delatan: on je samo pasivno delatan, on palanački pokušava da akciji
suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da
suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je
početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne
dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen. Ne sme
da bude preobražaja, dakle ne srne da bude rada, potrebna je pasivnost,
prepuštanje onome što jeste. Ali ovo prepuštanje je takođe svojevrsna
delatnost, jedna negativna delatnost. Pasivnost je takođe izbor volje, a
njen jezik (neradom, nepreduzimljivošću) takođe je jezik voljnog
opredeljenja. Najčešće, ovo se gubi iz vida zato što palanačanin, rođen u
jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga
sveta već kao njegov objekt. Otkuda to?
Ako
bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena
kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt.
Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom
svom opredeljenja. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum
jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva
palanku, to je taj stav i stil. Palanaštvo je nagonski-odbrambeno
negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Palančanin ima izvanredno
jako osećanje stila, jer ima izvanredno jako osećanje kolektiviteta,
zamrznutog (ili oličenog) u tom stilu. Veliki „svet” je svet koji,
množinom mogućnosti (stilova), razara ovu jedinstvenost stila, ovu
njegovu jedno-obraznost. Palanački duh je duh jedno-obraznosti, pre
svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme. Kada
palanački pojedinac čuva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje nad-ja,
on čuva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti, i, zbog toga, kada se on
boji sveta, izlaska u svet, on se boji ovog izlaska u svet bez stila.
Najčešća optužba, koja se baca palančaninu u lice: da je čovek bez
stila, savršeno je nespojiva sa duhom palanke koji je duh kolektivne
volje, jedno-obraznosti kojom se ta volja izražava, pa sledstveno tome i
sam duh stila.
Ilustracija: peščanik.net
Ova
služba stilu ide do njegovog obogotvorenja. Stil je sve, čovek je mnogo
manje. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja
nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom
pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta”, kao čiste
negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova
polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije,
muzika samog pakla.
Ova
služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od
sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je
sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva, ili
utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je
korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu a ne biti
u infantilizmu: palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje
koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od
nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična
odgovornost i lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u
infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički,
kao duh koji je nad-stavljen svemu individualnom. Jedno-obraznost stila
znači, nesumnjivo, i izvesno protiv-vremensko opredeljenje. Ako je
jedno-obrazni stil moguć, kao delo svih, on nije moguć samo u prostoru.
On podrazumeva i svoju važnost, kao svoje rasprostiranje, u vremenu.
Stil ne priznaje mrtve. On je nad-smrtan, jer je nad-graničan. Kao što
mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i
uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha;
biti u duhu palanke, znači biti u njenoj volji, konkretno-stilski
oličenoj, ali tako što će se, ovim stilom, ponoviti jučerašnjica
palanke. Jako osećanje istorije, izvestan duh istoričnosti, koji se
često uočavaju, kao jedna od bitnih odlika palanačkog duha, u suštini su
delo van-istorijskog a ne samo ne-istorijskog (ili samo
protiv-istorijskog) duha. Radoznalost za ono što je bilo ovde se javlja
pod maskom istorije, ili istoričnosti; u stvari, u njoj nije teško
prepoznati protiv-istoričnost palanke, zasnovanu ovde na dva činioca: 1)
na radoznalosti, kojom palanka izražava svoju želju za
jedno-obraznošću, za prodiranjem svuda, za apsorbovanjem svega, i to
uništenjem onoga što bi njoj bilo nepoznato, što bi ostalo „tajna” za
nju, van domašaja njenog oka, sluha i mogućnosti delanja, kao mogućnosti
„odgovora” na sadržinu dogođenog, i 2) ovde nije teško otkriti ovu
protiv-istoričnost i u palanačkoj težnji za vremenskim dejstvovanjem
vrhunskog, praksom obogotvorenog stila. Treba svuda prodreti pogledom da
bi se moglo sve „povezati” protiv-dejstvom palanačkog duha, njegovim
tumačenjem, koje je uvek tumačenje stila.
Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktualnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u prošlosti, kao što ga ne voli u budućnosti. Zaverena trajanju, time što prihvata (što želi da učini to izborom svoje volje) sudbinu palanke, one koju je svet „napustio”, ostavio, ona trajanje traži svuda, pa neizbežno i u svom stilu. Ona mora sebe stilski da ujednači u vremenu kao i u prostoru, u prošlosti i sadašnjosti kao i u budućnosti. Konzervativan duh palanke, kao ovaj duh osuđen na trajanje, i koji ovu osudu želi da proglasi za svoju volju, koji ovu determinaciju istorije pokušava da oglasi za stvar svog sopstvenog izbora, u mračnom pokušaju koji ne znači samo izmirenje sa sudbinom već i njeno obogotvorenje, dakle ne samo na ravni koja bi osvetlela tu sudbinu kao snošljivu već bi joj dala značenje jedino moguće sudbine; taj konzervativni duh, upravo ovim svojim trajanjem kome je prevashodno veran, jeste duh koji se protivi vremenu, koji „sačekuje” budućnost svojom vernošću postojećem, ali koji takođe sačekuje prošlost svojom vernošću postojećem koje želi, neuporedivom upornošću, uvek da otkrije u prošlosti. Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno. Palančanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, ali i u vreme; on hoće prošlost kao svoju potvrdu, i zbog toga je neće. On je anti-istoričan, na liniji svoga osećanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da, zatvoren u jedan zatvoren svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i, ponovimo to, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tuđe osude. On nije kažnjen, iako to jeste, ovom osudom da živi u zatvorenom svetu koji se zaustavio (i koji može biti zatvoren samo onoliko koliko je zaustavljen), i koji kao da se našao izvan vremena. Kažnjeni su drugi, koji su napustili taj svet i koji, zbog toga, u paklu stilskog višeglasja, u „haosu” koji je nastao na ruševini jedno-obraznosti palanačkog svevlasnog stila, doživljavaju najstrašnije užase koje uopšte može da doživi jedan „bludni sin”.
Radomir Konstantinović
Izvor: Peščanik
COMMENTS