Mikroeseji, Nenad Milošević

Veče Mandeljštama i Simića

Kada smo ušli u Đurinu kuću ugledao sam prizor dobro mi znan iz devedesetih, dok sam bio te-ve reporter: nekoliko onih istih staraca, sada još starijih, otrcanijih, tužnijih, sede na klupama i slušaju priču o Osipu Mandeljštamu i njegovim Voronješkim sveskama, ukupno sa mojom ženom, ćerkom i sa mnom oko desetak ljudi. Žena mi u jednom trenutku kaže da je čula kako neko Đan-Karla Đaninija pita (čovek stvarno liči na Đaninija): kako si prošao?  Ko zna čime se bave, nastavlja, a ja joj šapatom odgovaram da Đanini fotografiše, da je nekada fotografisao Oktobarske susrete pisaca, pa posle ko kupi – kupi, ali i on je propao, zaključujem.
O Mandeljštamu su govorila možda tri najbolja prevodioca ruske poezije i književnosti u zemlji. Na zidovima su visile slike sa istaknutim cenama: hiperrealizam mrtve prirode, patrijarh Pavle sa štapom u Knez Mihailovoj, Tesla i Hilandar u raznim varijantama. U glavi mi se obrtao Mandeljštamov stih, nešto kao Uaaaa...  što se rimovalo sa GPU-a. Zavoleo sam poeziju Mandeljštama u svojoj četrdesetdevetoj godini. Do ovog proleća slagao sam se s Odenom koji je govorio da ne vidi kako je Mandeljštam neki veliki pesnik, Odenom koga je Brodski smatrao ne samo najvećim pesnikom dvadesetog veka nego i jednim od najblistavijih umova.
Ta slika beskrajnog nasipa iza fabričkih dimnjaka, i druge slike tamnog sovjetskog socijalizma tridesetih iz Svezaka, postale su sada i moje slike i moje znanje. Kakav trijumf poezije! Mandeljštam nas slama, lepotom i tragičnošću, proročka je i mnogovideća njegova poezija.
Svetislav Travica na kraju još jednom uze reč pa reče kako neće još dugo da ne zakasnimo na Čarlsa Simića u dvorani Kulturnog centra. Ipak smo zakasnili: prepuna sala, sparno,  u publici sve sami pesnici, mladi ljudi, kamere, aplauzi, Marta seda na pod u jednom trenutku, zatim odlazimo na drugu stranu sale, otvaraju nam vrata i tu nalazimo slobodna mesta, slušamo Simića, koji govori američki srpski, ali lepo, elegantno. Voleo sam i čitao i njegove pesme i eseje, sećam se jedne lepe pesničke slike: leto je i on se najeo jagnjećeg pečenja (narator), legao u čamac i zadremao a čamac se otkačio i počeo da plovi niz reku.
Moja ćerka Marta pred spavanje kaže kako joj se više sviđa Mandeljštam nego Čarls Simić.

Prećutkivanje jednog prijateljstva

Ivo Andrić je, sudeći barem prema poznatoj korespondenciji Karla Šmita, bio blizak prijatelj ovog nemačkog profesora, pravnog filozofa i predsednika udruženja nacionalsocijalističkih pravnika, nastavljača antiprosvetiteljske misli De Mestra i Kortesa. Poznato je, između ostalih, njegovo delo o (egzistencijalnom) razlikovanju prijatelja i neprijatelja u politici, očišćeno od svake metafizike i humanizma. Takođe je poznato i van pravnih krugova učenje o vanrednom stanju, o predsedniku Rajha (kasnije, Fireru) kao čuvaru ustava, koje pravno opravdava uzurpaciju vlasti a i strašnu čistku u stranci u Noći dugih noževa, 30. juna 1934. Njegovo delo, kako vole da kažu istoričari ideja, prirodno se i spontano srelo sa nacionalsocijalizmom. Pao je u nemilost kada je u esesovskom časopisu Das schwarze Korps osporena njegova trijada država–pokret–narod. Ženio se dva puta i to oba puta Srpkinjama. Možemo pretpostaviti da njihova (Andrić–Šmit) prepiska i prijateljstvo potiču iz prednacističkog perioda, iz, tako da kažemo, nevine faze nacionalsocijalizma, ali možda i posle toga. Kao i Hajdeger, odbio je da se denacifikuje.
O tom poznanstvu i tim pismima, međutim, ne možete ništa pročitati u novinama ili knjizi objavljenoj na srpskom jeziku, niti u institutima za savremenu i noviju istoriju, niti čuti na radiju i televiziji čak ni u romornoj komunikaciji akademika i književnika.

Šeme

Ugledavši na autobuskoj stanici u Bloku 45 penzionisanog profesora javnog mnjenja i masovnih komunikacija, pomislih na trenutak, dok nas je sitan suvi sneg zasipao, i hladnoća terala da pocupkujemo, kako su danas i te dve sintagme, koje su nekada čarobno zvučale, takođe penzionisane.
Čudio sam se kako to da profesor nosi mantil po tolikoj hladnoći. Viđao sam ga tu i tamo s nekom mlađom ženom, verovatno bliskom rođakom, kako se s njom prepire i joguni.
Prvi deo ispita (koji se u vremenu kada nije bilo diplomskog, obično poslednji polagao, profesorovo ime rimovalo se sa diploma) sastojao se iz odgovora na pitanja o teoriji javnog  mnjenja (... teorija javnog mnjenja je teorija političkog sistema...). Drugi deo ispita sastojao se od odgovora na pitanja o teoriji informacija i sredstvima masovne komunikacije: štampi, radiju, televiziji i filmu. Profesor je bio razvio teoriju o televizijskom, filmskom i radijskom spektaklu. Nosio je sivi pepito sako. Ko nije, mogao je tada, tokom pripremanja ispita, da se zainteresuje za teorijske postavke Suzane Langer i Habermasa (uvek sam ga zamišljao u sivom pepito sakou). Bio je strog na ispitima. Jednom studentu je, tokom njegovog izlaganja, iznenada rekao:
„Zašto ste izneli sheme! (mi smo do tada govorili šeme),  jesam li rekao da se ne iznose sheme, dajte mi indeks“.
Sheme ponavljao sam u sebi, krijući se iza leđa jedne studentkinje. Kasnije, tokom ispita, opet se glasno obratio nekom studentu ispred sebe, koji je zastao na trenutak u svom izlaganju:
„Gde su vam sheme, zašto ne koristite sheme, jesam li rekao da iznosite sheme sa sobom, dajte mi indeks“.
Studenti su se zgledali, ja sam u sebi ponavljao sheme.

Pisci ispod portreta jedne ledi

Šta se zbilo posle demokratskih promena 2000. s tri učesnika književne večeri zatvorenog tipa u Beogradu, u organizaciji opštinskog odbora partije diktatorove žene, ispod čijeg portreta su krajem devedesetih jedne večeri čitali svoje radove i besedili o književnosti, a gde je jedan novinar prvi put ugledao boce koka-kole od dva litra koje su stajale na malim okruglim stolovima za posluženje i zaklanjali vidik snimatelju državne televizije?
Jedna je postala redovni član SANU kao jedina spisateljica član tako ugledne ustanove.
Gospodin koji je sedeo između njih dve, izdavač, nekadašnji kritičar, postao je predsednik parlamenta u trećoj demokratskoj vladi Srbije, a u četvrtoj – ministar za kulturu. Druga žena je ambasador naše zemlje u drugom mandatu. Nekoliko godina bila je potpredsednica najjače, vladajuće partije. Ona odlučuje ko će od pisaca predstavljati zemlju na zvaničnim prezentacijama u inostranstvu. Njene predstave se igraju u najboljim pozorištima u zemlji a njena dela se prevode na svetske jezike. Ministar za kulturu njen je D’Artanjan. Bez njene volje i uticaja, bilo posrednog ili neposrednog, gotovo je nemoguće, kao pisac ili umetnik dobiti bilo kakva veća sredstva od države. Pojedini pesnici i pisci koji nastupaju na književnim večerima gde ona sedi u prvom redu, obraćaju se samo njoj.
A mi, koji smo klicali na trgovima uporno, čak i njima, čije nam se reči nisu uvek sviđale, željni slobode, puni nade, gde smo mi danas?

Zašto su zavoleli postmodernizam u Srbiji?

Zato što su najednom shvatili da se postmodernim strategijama ponekad mogu relativizovati politička i kulturna dostignuća zapadne civilizacije. Da se, zbog saznanja o arbitrarnosti interpretacije istorijskih događaja, može dovesti u pitanje evolucija ljudskih prava, demokratija, socijalna država, ženska prava, odredbe ratnog prava, definicije zločina i genocida, pravo pojedinca, postojanje istorijskih činjenica, verska tolerancija, solidarnost, multikulturalnost, dostignuća moderne umetnosti, emancipacija... da se menjanjem i mešanjem diskursa mogu osporiti i nepobitne istine, da je onda moguće i opravdati pojednice na njihovom putu od disidentstva do antisemitizma, od socijalizma do nacionalsocijalizma, od dijalektičkog materijalizma do eugenike, od narodne armije do genocidne armije, od antifašizma do rasizma, od darvinizma do „prosvećenog klerikalizma“...

Lidija Ginzburg

Misao ruskih formalista da se književnost razvija kanonizacijom subliterarnih oblika (male literature) svoju najbolju potvrdu ima u modernom romanu i modernoj poeziji druge polovine XX veka. Ruski formalizam ohladio je poslednje ostatke romantičarskog zanosa iz devetnaestog veka i postavio pitanje kako nastaje književno delo, i kakav je odnos forme i sadržaja dela. To je bilo vreme kada se podrazumevalo da veliki broj polaznika Instituta za istoriju umetnosti u Lenjingradu može da napiše tehnički besprekoran roman.
„Našu nauku“, pisala je Lidija Ginzburg, „nisu stvorili simbolisti, nego ljudi simbolističko-futurističke epohe, autori loših pesama; diletanti koji su spojili začetke poetskog iskustva, sa psihološkom mogućnošću potiskivanja tog iskustva, njegovim podređivanjem interesima čistog istraživanja i uopštavanja“.
Ključno otkriće ruskih formalista bilo je da je umetnost interpretacija iskustva – ne  stvarnosti, jer nam je stvarnost poznata samo kroz iskustvo. Estetska interpretacija. Estetsko se javlja istovremeno s aktivnim doživljavanjem simboličkog jedinstva označitelja i označenog. Otud je estetsko latentno sadržano u svakoj delatnosti, u svim sferama ponašanja...
„Ako nećeš da nosiš sa sobom mrtvačnicu svih jučerašnjih i prekjučerašnjih dana, uči se da prepoznaješ signale vremena“, govorila je Lidija Ginzburg. „Mladi ljudi“, kaže ona, „koji ne razumeju savremenost ne mogu imati književni ukus. Nerazumevanje savremenosti mogu sebi da dozvole stariji ljudi, pripadnici druge kulturne epohe. Mladi u toj situaciji jesu ljudi bez epohe, prema tome – i ukusa, jer je ukus potpuno istoričan“.

Aškenaz

Godinama smo se okupljali na splavu, na levoj obali Save, kod prijatelja, vlasnika restorana, i danju i noću, spremali ribu, gulaše, gibanice, vino pili, pričali o prednjoj i zadnjoj vuči, politici i političarima, trkama formule, lokalnim herojima-pijancima, ljudima koji su i zimi spavali na reci, koji su savske se vode napili. Zore smo ponekad dočekivali udišući snažno svež vazduh, besplatni kokain, kako neko reče. Oni su bili zaraženi nacionalizmom, neki su bili i na ratištima kao dvadesetogodišnjaci, ranjavani, dok sam ja bio nešto stariji od njih, generacija između, napuštena od socijalizma a prestara da bi se napila od slatkog likera nacionalizma. Nas su, mene i vlasnika restorana, starijeg od mene koliko i ja od njih, zvali čedisti.
Posle nekog piva ili špricera on bi počeo da govori o Hitleru i o Nemcima sa oduševljenjem, nabrajao bi nemačka dostignuća: Volkswagen, tenk tigar, prvi mlazni avion, Hitler bi ovo danas znao da sredi, govorio bi, itd.  Završavao bi rečima da on to sve zna jer je po babi poreklom Nemac. Ja sam mu govorio da smo mi Srbi kao Sloveni u rajhu bili predviđeni da budemo robovi, nešto malo bolje tretirani od Roma i Jevreja za koje nije bilo mesta u njihovoj viziji Evrope. On bi svaki put nastavljao po starom.
Posle nekoliko godina se oženio, rodila mu se deca, s kojom je volela da se igra moja ćerka. Ja sam počeo da džogiram pored reke a on je sve ređe odlazio na splav i sve ređe se viđao sa starim društvom. Govorio sam mu: eto, za samo dve godine, brak, deca, stan, od onakvog vagabunda. A onda mi je jednog dana utišanim glasom rekao kako je njegova baba Nemica, zapravo nemačka Jevrejka i kako u njemu ima i jevrejske krvi, i to sasvim dovoljno, pomislih, da ga u Trećem rajhu pošalju u logor.

Pola sata u književnoj antiutopiji

Baš kada sam rukopis ove knjige, finalnu verziju, štampao na recikliranoj hartiji starih uredničkih sinopsisa, začuo sam u hodniku  trupkanje ženskih potpetica i rečenice koje su dopirale iz prostorija informativaca: izgleda da je oN dobio Nobela za književnost! Trupkanje nije prestajalo, začuli su se i radosni usklici, potvrđeno je, izašlo je na sajtu Nobela. Zatim je ušla koleginica i rekla: potvrđeno je, oN je dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Setili su se Andrića!, neko je dodao (pedesetogodišnjica dodeljivanja Nobelove nagrade Andriću).
Ta vest me je pogodila, pitao sam se: šta se dođavola događa sa literaturom, sa svetom, možda treba da prestanem s pisanjem, možda je to znak da radikalno treba nešto da promenim u sebi, u poimanju života i književnosti, istorije, svega. Možda zaista treba pisati za fioku, ako je to moguće? Uvek sam književnost vezivao za publikovanje knjiga, za književni život i javnost, u kojoj i mi pesnici negde iz prikrajka gledamo, odobravamo ili ne odobravamo. oN je bio duhovni otac političara koji je iz korena promenio naše sudbine i ne samo naše. Suđeno mu je ali mu nije presuđeno. Dodeljivanje Nobelove nagrada njeMu bilo bi navodno ispravljanje greške i priznanje da je ta politika, koja je unesrećila milione ljudi, bila ispravna, jedino moguća.
Nešto se u meni bunilo protiv Nobelovog komiteta. Prisetio sam se i priče da su naklonjeni levičarima i pitao se: zar je moguće da njeGa vide kao levičara, Borhes navodno nije dobio Nobela jer je bio konzervativac. Ali Ljosa je setih se, liberal, što za neke levičare znači konzervativac. Setio sam se Klezioa koga sam čitao pre nagrađivanja i za kojeg sam mislio da je nezasluženo dobio priznanje. Tako su posle i govorili: što da ne, kada može Le Klezio, može i oN.
Najednom, sve je utihnulo, zavladao je muk, ništa se nije čulo u hodniku, desetak minuta pre zvaničnog obraćanja predstavnika Nobelovog komiteta javili su da su to sve uradili hakeri i da je vest lažna.
A onda me je koleginica optužila da sam koristio njene TV scenarije kao recikliranu hartiju, i da pred njom moram sve da iscepam jer nije sigurna da ih se neko neće domoći i zloupotrebiti ih. Ona je cepala listove na pola a ja na četvrt, ovaj rukopis, ona scenarija. I samo to se čulo u dugom i pustom hodniku.

Porok bioskopa

Spuštam se niz ulicu Vojvode Stepe  kao nekad osamdesetih godina kada sam bio student. To je tada bila mirna ulica, svetla. S desne strane, ako idete ka Autokomandi, mahom su se nalazile prizemne kuće, poneka trošna, negde sa bakalnicama i radnjama  s malim izlozima u njima, dok su s leve strane bile stambene zgrade, neke iz šezdesetih godina, i novije, sem nekoliko predratnih, gore ka Banjici. Dok bih se vozio tramvajem mislio sam o Kjerkegoru, prvom filozofu čiju sam knjigu čitao s olovkom u ruci, prema kojem je profesor istorije filozofije bio slab, jer nije mogao nauditi Plehanovu ili Gramšiju (o kojem je pevao Pazolini) niti otopiti ledenu misao Đerđa Lukača.
Sada, dok silazim pešice, vidim da su na toj istoj strani umesto trošnih kuća sazidane nove još neuseljene petospratnice i šestospratnice, od novih dunđera građene, ne tako čvrste, čini mi se, kao one građene u doba socijalizma, sa već otvorenim menjačnicama, kladionicama i bankama u prizemlju: grčka banka, ruska banka, Mocart, austrijska banka, Balkan bet, italijanska banka, Lavovi, francuska banka...
Nastavljam dalje prema Autokomandi, zaobilazim atomobile koji su parkirani na trotoaru. Mart je, jedan od prvih sunčanih dana, posle duge zime. Vazduh je pun prašine. Gledam bioskop Voždovac, zapišan, sa razlupanim staklima, zarastao u korov. Spomenik koji se ruši a koga još ne sme niko da dokrajči. Već osamdesetih je bio slabije posećen, ali je kao i drugi bioskopi u Beogradu bio mesto gde se moglo pobeći od socijalističke stvarnosti, kao u pušionicu opijuma, gde se čoveku ukazuju druge svetlosti sveta od onih svakodnevnih. Prođe i prolazi taj porok bioskopa, pučki porok, nada da ćemo iz bioskopa izaći u film koji smo upravo gledali. (Selin je napisao kako je to najgora moguća kombinacija: proleterijat i bioskop.)
Sinuće ta ulica novim sjajem, pomislih na trenutak. Ta brza gradnja odrediće taj sjaj, dane i noći, i sumrake, još kada dođu nove šine i tramvaji, nečujni.

Santa Maria Della Salute

Ona je divno otpevala ariju iz opere Pepeljuga. U Nemačkoj je živela, kako su mi rekli, sasvim pristojno od honorara koje je zarađivala u operskim kućama. Poticala je iz muzičke porodice. Završila je Muzičku akademiju u Beogradu. Lepo je izgledala te večeri u zelenoj haljini. Polako je napuštala mecosopranske uloge i okušavala se u sopranskim koje trasiraju put do primadone.

Posle koncerta sedeli smo u diplomatskom klubu i slučaj je hteo da sednem pored nje. Izbliza je još lepše izgledala i prijatno smo ćaskali pre i posle obraćanja ljudi iz Ministarstva inostranih poslova, gostiju, čak je jedna od operskih prvakinja zapevala ariju iz Verdijeve opere (slavilo se dvesta godina od rođenja Verdija). Na kraju sam i ja priznao, prvo da sam književnik a onda i pesnik. Noći i dane sam proveo slušajući opersku muziku na radiju, s gramofonskih ploča. Menjao sam Bernhardovog Gubitnika za Valkire na pet longplej ploča u izdanju Dojče gramofon iz  šezdeset i neke, s Karajanom kao dirigentoom. Pojedine pesme sam napisao zanesen finalnim arijama. Mlada i blistava operska pevačica je bila neposredna i direktna, i to mi se veoma dopalo: rekla je da je od poezije doživela i zapamtila samo to da je bila u crkvi koju je opevao Laza Kostić.

AGON, br.25